Kolumna "Politika kao sudbina": Vaš gaulajter

Decu s pravom učimo da je zluradost loša, da je se valja stideti i u sebi je suzbijati. Ne budi pakostan, pa da si sto puta u pravu.

Ali ne dajte nikome da taj argument u spoljnoj politici koristi protiv vas. Na primer, u Danskoj.

Nije nikakav greh što naš svet po mrežama prati ili pravi spiskove svih oružanih intervencija, teritorijalnih otimačina i promena režima u kojim je Danska u ovom i prošlom veku učestvovala ili ih sa strane gorljivo podržavala. Zašto bi to bio greh? Zašto to ne bi bila korisna pokazna vežba?Možda neko iz toga nauči da je oteto prokleto, da suverenitet nije samo reč i da ne možeš da pregaziš svaki međunarodni princip u koji se zaklinješ, a da te to ništa ne košta.

Ne bi to bio nikakav greh, sve i da nema nikakve paralele između sudbina Kosova i Grenlanda.

Jer kad su se Danci i njihovi američki prijatelji pre 20 godina spremali da priznaju Kosovo, razne njihove delegacije dolazile su nam u goste, željne da budu deo "rešenja statusa Kosova", što je bio cinični naziv te prevarne diplomatske igre koja je trajala do marta 2008.godine. Kao glavna urednica Politike, i ja sam pre tačno dvadeset godina primila jednu dansku delegaciju. Još pamtim taj susret sa skandinavskom nenametljivošću i besprekornom učtivošću. U stilu, ne zamerajte što smo bombama stvorili problem "statusa Kosova", sad ćemo da vam "pomognemo" da ga rešite.

I vrlo dobro pamtim krunski danski argument. Evo kako je, otprilike, glasio:

Ako bi Srbija izgubila Kosovo, ne bi bila prva zemlje u Evropi kojoj se tako nešto desilo. Teritorije su na ovom kontinentu bezbroj puta menjale vlasnike i nisu poklanjane, već silom otimane.

Bila je to jasna aluzija na skupštinski izveštaj sa prve strane Politike, pod naslovom "Ne poklanjamo teritorije", iako su je Danci ljubazno i sa osmehom napravili.

Nisam ni ja bila neljubazna kada sam odgovorila da mi je poznato da su gubitak teritorije, etničko čišćenje i progoni opšta mesta evropskog istorijskog iskustva. Rekla sam da dobro znam da su u Evropi etnički sukobi kroz istoriju rešavani silom, da su čitavi narodi preseljavani i prekrštavani, njihove crkve spaljivane a žene obeščašćavane. Ali i da je valjda poenta da se danas u Evropi umesto sile koriste pravni i istorijski argumenti? I da se članstvo u Evropskoj uniji valjda traži i stiče zbog pravila da su međunarodno pravo i pravda iznad sile?

Nije me mnogo utešilo kada su mi Danci rekli da gubitak teritorije nije, eto, ništa novo, već staro, vekovno, fundamentalno evropsko iskustvo. Njih, opet, nije dirnulo šta je Kosovo za Srbe, to se ni učtivošću nije dalo sakriti.

Ali mi je danas lako da zamislim bes, nemoć i frustraciju koju Danci osećaju na pomisao da izgube svoju, ne svetinju, već koloniju. U Davosu kažu da je to što Tramp radi "novi imperijalizam"? Ne, Trampov je imperijalizam starog, klasičnog kova. Novi imperijalizam je bio model iz poslednjih decenija, kada smo svi morali da se pretvaramo da nije imperijalizam već "rešavanje statusa" u kome je i nama, tobož, dato da učestvujemo. Tu distinkciju je slikovito opisao belgijski premijer: Bili smo "srećni vazali", ali Tramp bi da od nas napravi "nesrećne robove".

E sad, pravo reći, nisam sigurna da bi Danska zadržala Grenland sve i da nije i sama učestvovala u kršenju tuđeg suvereniteta, sve i da nije radosno podržavala okupaciju Iraka kada to druge evropske zemlje nisu htele. O učešću u bombardovanju Jugoslavije da i ne govorim. Ali ima neke pravde u tome da i sam trpiš posledice politike koju si podržavao. Obično smo sa žaljenjem prisiljeni da konstatujemo da političari lično retko trpe posledice svojih promašaja, pogotovo ako su lideri najvećih i najbogatijih zemalja.

Vaspitno je znati sudbinu zemlje koja se buni protiv sudbine koju je nametala drugim zemljama, i to kao da im je moralno superiorna. Zato su narodi pravili i Ligu naroda i pisali Povelju UN. To je primer iz kog i deca mogu nešto da nauče, i njima o tome valja pričati. Ne radi drugima ono što ne bi hteo da drugi rade tebi. Ne želi drugima zlo koje ne želiš da drugi čine tebi. I ne misli da si bolji od drugih, i da te zato neće stići njihova sudbina. Ne traži jedan aršin za sebe, a drugi za druge.

Znam da se onoj danskoj delegaciji iz 2006. činilo da je došao kraj istorije, da je liberalni poredak pobedio jednom zauvek i da smo mi u Srbiji obični luzeri čije argumente niko ne mora da uzima u obzir. Ali zar to nije korisna lekcija za neke buduće danske naraštaje?

Ali i za naše, srpske, još korisnija. Jer ne umišljaju samo Danci da je moguće provesti vek zahtevajući za sebe ono što drugima ne priznaješ. Da je moguće živeti kao da si ti mera stvari, a svi drugi manje vredni. Jer to rade i Srbi. To je, valjda, temeljno evropsko iskustvo o kakvim su mi 2006. pričali Danci, i još mu niko nije umakao.

Uvek sam mislila, primera radi, da neki naši mediji previše liberalno koriste Hitlera kako bi ocrnili protivnike iz srpske vlasti. U kom je moralnom univerzumu ideologu istrebljenja jevrejskog i slovenskih naroda uopšte mesto u nekoj našoj domaćoj političkoj svađi?

Ali izgleda da su redakcije kojim se sviđa da predsednika Srbije nazivaju Hitlerom, kategorično protiv toga da se nekom Nemcu, ili Nemici, spomene neki izraz iz nacističke prošlosti.

To sam na svojoj koži otkrila ovog vikenda, kada je nemačka ambasadorka Anke Konrad sebi uzela za pravo da se umeša u naša domaća politička posla izričitom podrškom jednoj od strana u sporu oko pravosuđa. Ja sam to njeno ponašanje nazvala gaulajterskim. Proverom u Oksfordskom i drugim rečnicima svak će lako naći da se termin široko figurativno koristi i da označava nižeg službenika koji se previše arogantno ponaša.

No, ne lezi vraže, srpske opozicione redakcije to doživljavaju kao skandal. Odakle mi pravo da Nemicu dovodim u vezu sa terminom iz nemačke nacističke prošlosti! Kakva uvreda! Kakvo nepoštovanje! Kakvo targetiranje!

I dok su zvali sagovornike da objasne koliki je skandal Nemici reći da se u srpskoj politici ponaša kao gaulajter, u gaulajtera su prekrstili Ljiljanu Smajlović.

Preciznije, u "Vučićevog medijskog gaulajtera".

Pa čarobno. Ono što je nedopustivo reći nemačkoj ambasadorki, taman pristaje srpskoj novinarki?

Mora da je to ono "srećno vazalstvo" o kom je u Davosu pričao belgijski premijer.