Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Kontinuitet i diskontinuitet
Komentari
10/10/2025
-08:47
1912. Aleksandar Blok je napisao jednu od najlepših pesama moderne ruske poezije U.praksi koja nije neuobičajena pesma ima naslov identičan prvom stihu. Iako je kratka i sastoji se samo od dva katrena, ovde ćemo da navedemo samo prvi: “Noć, ulica, fenjer, apoteka,/ Besmisleni, slab sjaj što se tre./Živi makar još i četvrt veka – Biće tako, bez izlaza, sve”. Usput budi rečeno, pesma je na srpski i srodne jezike često prevođena, ali navedeni prevod Stevana Raičkovića za moj ukus je najmelodičniji i najsugestivniji. U vreme kad piše ovu pesmu, Blok ima trideset i dve godine. Period od četvrt veka, što će reći od dvadeset i pet godina, njemu je ovde metafora dugog vremena. Ako izjednačimo pesnika i lirski subjekt, on, reklo, bi se ne očekuje da doživi pedeset i sedmu. Istini za volju, u to vreme očekivani životni vek u ono doba jeste bio značajno kraći, ali pedeset sedam nipošto nije bila neka duboka starost. Bilo kako bilo, Blok je bio u pravu, živeo je još jedva devet godina; umro je 1921, ne dočekavši ni četrdeset prvi rođendan. Ironija istorije je, međutim, učinila da se u tih devet godina sve promenilo, da je ceo jedan svet, a i carska Rusija, kao njegov deo nestala.
Tih mitskih četvrt veka prošlo je od petog oktobra 2000. kao jednog od ključnih datuma srpske nacionalne istorije. Iako važnost tog datuma niko baš do kraja nipodaštava, opet je jasna tendencija da se njegov značaj potcenjuje. S jedne strane, istoričar Milan St. Protić u delu javnosti prepoznat kao legitiimni baštinik petooktobarske agende govori ovako: “Od oborenog Miloševićevog režima preuzet je stav o statusu Kosova i Metohije pozivanjem na rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, ali i stav o neutemeljenosti internacionalnih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Podsećanja radi, ovaj tribunal osnovan je takođe rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 829, identičnom onoj o Kosovu broj 1244. Od Miloševića je preuzeta i politika očuvanja zajedničke države sa Crnom Gorom. Ogromna je energija uložena ne bi li se ova žabljačka tvorevina iz 1992. spasla. Bez uspeha. Uzalud. Sizifov posao. Godine 2006. Crna Gora je konačno proglasila državnu nezavisnost. Dve godine docnije isto je uradilo i Kosovo. Umesto kraja iluzija – nastavak silovanja realnosti. Tvrdoglavo negiranje očevidnog. I neizbežnog”. S druge strane, sociolog Slobodan Antonić, onomad istaknuti Miloševićev protivnik, pisao je još pre deset godina: “Niko nije očekivao da će se petog oktobra dogoditi revolucija. Počev od samog Miloševića. Mislio je, ne sasvim bez osnova, da je posredi još jedan u nizu besplodnih opozicionih zborova. (...) Ni opozicija, po tvrđenju Zorana Đinđića, nije planirala revoluciju. DOS-u se veoma dopadalo ono što su radili Pančevo, Čačak, Kraljevo...Tamo je zaista sav život stao. U Beogradu se, međutim, štrajk najmanje osećao”.
Uglavnom, Antonićevo tumačenje navodi da opozicija želi da demonstrante iz cele Srbije “distribuiše” na nekoliko lokacija: od Savezne skupštine preko SIV-a do aerodoroma. Više spontano, nego planirano, međutim, svi protivnici režima koji pristižu u Beograd odlaze pred Saveznu skupštinu i to biva ključni faktor u svemu što se kasnije dešava.
Uglavnom, i oni koji misle da je 5. oktobar 2000. bio dobar i oni koji misle da je bio loš ga na neki način potcenjuju. Međutim, šta god ko mislio mi već četvrt veka živimo u postpetooktobarskoj Srbiji. 5. oktobar 2000. bio je datum povratka Srbije.u međunarodnu zajednicu bez ovih ili onih sankcija.
Kad se gleda statistika stranih investicija, kad se gleda šta je u neformalnoj ekonomiji alternativna valuta, usprkos “četiri stuba spoljne politike”; Evropska unija je ona “velika sila” na koju je Srbija najintenzivnije naslonjena. U tom smislu, i vlast DOS-a i svih DOS-ovih varijacija, kao i SNS-a u svim varijantama, EU je u svakodnevnom smislu najvažniji partner. A ta politika je posle 1999.sa Miloševićem bila nezamisliva.
Otud je potcenjivanje petog oktobra po svoj prilici posledica velikih očekivanja. Mitologizatori nedogođenog “šestog oktobra” su očigledniji deo te tendencije. Međutim, i oni koji doživljavaju peti oktobar kao vrlo kratak interval u vlastitoj participaciji u vlasti takođe greše. Koliko god i neki politički subjekti odnosno partije i neki pojedinci bili na vlasti i pre i posle petog oktobra to nije dokaz kontinuiteta njihove politike, nego nasuprot tome upravo diskontinuiteta.
Postoje, dakle, i diskontuinitet i kontinuitet, kao što je i uobičajeno u istoriji. Teško bi bilo pronaći primer u istoriji apsolutnog diskontinuiteta. Iluzija o apsolutnom kontinuitetu je u korenu fantazije o tobožnjoj “lustraciji” i o “šestom oktobru”. Iluzija o apsolutnom kontinuitetu insistira na personalnim rešenjima. A suština je, makar u filozofskom smislu, u onom aforizmu iz Lampeduzinog “Geparda” koji kaže da sve mora da se promeni da bi sve ostalo isto.
Povezane vesti
Ova Srbija u svojoj svakodnevnoj suštini nije baštinik Srbije od pre 5. oktobra 2000. godine. Uz sve kontroverze, ovo je Srbija koja se vratila u svet. U realnom svetu, peti oktobar je učinio ono što je bilo moguće učiniti. A najveća moguća loša analogija je prizivanje novog petog oktobra iza koga će ovaj put da usledi šesti. Što bi rekao jedan pametan čovek, u politici više ima smisla reagovati na loše staro, nego na ono dobro. A nismo valjda došli do tačke da peti oktobar ne smatramo dobrim.
Komentari (0)