Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Jesen, i izbori bez smisla?

Kako sada stvari stoje, faktički je nemoguće da sa mnogih strana prizivani vanredni izbori budu raspisani u Srbiji ove jeseni. Međutim, to ne znači da se srpski mediji u narednim nedeljama neće intenzivno baviti izbornim temama. U narednih pedesetak dana, naime, čekaju nas izbori u dve političke zajednice koje su srpskoj javnosti (izuzmemo li samu Srbiju, odnosno njezin deo pod faktičkom kontrolom Beograda) najinteresantnije; mislim, naravno, na Kosovo (i Metohiju) te Republiku Srpsku.  

Kosovo, koje Srbija, kao i oko polovine zemalja članica UN-a smatraju južnom srpskom pokrajinom, dok sama Priština uz drugu polovinu doživljava istu teritoriju kao nezavisnu državu (usput budi rečeno, unutar aktuelnog tajminga nije nezanimljivo notirati da Palestinu priznaje oko tri četvrtine članica UN-a, a kad je reč o mnogoljudnosti tih država, odnos je stanje još superiornije većinski u korist Palestine, samo što je pitanje faktičke kontrole nad teritorijom dosta različito ako poredimo kosovske Albance i Palestince), organizuje lokalne izbore, dok se stanovnici Republike Srpske, entiteta sa visokim stepenom autonomije unutar Bosne i Hercegovine, uglavnom nevoljko spremaju na vanredne predsedničke izbore.  

Situacija u Republici Srpskoj je verovatno kompleksnija nego ikad u poslednjih četvrt veka, praktično još od vremena NATO bombardovanja SR Jugoslavije kad je Visoki predstavnik međunarodne zajednice mogao bez ikakvih problema smeniti bilo kojeg tamošnjeg funkcionera. Istini za volju, primena tzv. Bonskih ovlasti bila je relativno frekventna i u prvim godinama dvadesetog prvog stoleća, mada obično nije bila preradikalna. Mamutski mandat austrijskog diplomate Valentina Incka na čelu Kancelarije Visokog predstavnika u odnosu na njegove prethodnike bio je više savetodavan, sve do poslednjeg dana njegovog mandata. A onda je na njegovo mesto stigao Kristijan Šmit, Nemac, čovek, dakle, iz politički mnogo potentnije države, ali koji zbog promene geopolitičkih okolnosti, nije dobio podršku UN-a, odnosno Rusije i Kine, i verovatno je prvi Visoki predstavnik koji u suštini ne predstavlja praktično celu  međunarodnu zajednicu, nego politički Zapad. Šmita niko relevantan u Republici Srpskoj od samog početka nije priznavao. Ipak, suštinski je sukob sa Šmitom doveo Dodika na optuženičku klupu Suda BiH gde je, kako je poznato, osuđen na godinu dana robije i šest godina zabrane obavljanja političkih funkcija što je značilo i instantnu smenu sa pozicije Predsednika Republike Srpske.  

Usprkos žestokoj retorici neposredno nakon presude, Dodik ju je suštinski priznao. Novčano je “otkupio” zatvorsku kaznu i povukao se sa funkcije. Čini se da je postignut neki prećutni kompromis jer mu je oficijelno dozvoljeno da ostane na čelu SNSD-a. Suprotno najavama, SNSD će imati i kandidata na vanrednim predsedničkim izborima 23.11. Biće to Siniša Karan, aktuelni entitetski ministar za naučnotehnološki razvoj i visoko obrazovanje. U ime SDS-a suprostaviće mu se Branko Blanuša, profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci. Nijedan nije politički teškaš, cinik bi rekao da se radi o sukobu dva “Macuta”, kao da je godinu sa one strane Drine godinu obeležila studentska pobuna, pa se u fokus guraju ljudi iz sfere visokog obrazovanja. Nije to, međutim, ni čudno. Jedva deset-jedanaest meseci od vanrednih izbora, na programu su redovni. Novi predsednik neće stići ni da se navikne na Banski dvor. Ovo je više trening-utakmica, s tim što je mladi Draško Stanivuković, principijelno odbijajući kandidaturu, odigrao iskusnije nego što njegove godine pokazuju, jer očito zna ono što znaju dobri treneri, da nastavimo sa sportskom analogijom, da se ponekad isplati preskočiti trening. Čini se da su i SDS i SNSD odlučili da igraju “siguricu”, da se ne bi desila slična situacija kao prošli put na lokalnim izborima na severu Kosova kad su vlast preuzeli albanski kandidati iako su u tim opštinama izrazita manjina. Potencijalni izbor nekog bošnjačkog kandidata u slučaju bojkota svih srpskih partija dodatno bi zakomplikovao situaciju. U svakom slučaju, ni ovako se ne očekuje velika izlaznost, ali neće biti nezanimljivo videti je li Dodik u stanju da pobedi “preko proksija”, naročito jer je u poslednjim ciklusima i lično dosta tesno pobeđivao (protiv Ognjena Tadića i Jelene Trivić).  

Kad je reč o lokalnim izborima na Kosovu, iz Beograda su u centru pažnje Severna Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan. Sve ove opštine trenutno vode načelnici Albanci. Svi oni će pokušati da “odbrane” mandat, ali šanse su im, realno, minimalne. Zapravo u svim opštinama je povelik broj i kandidata za načelnike i lista za opštinske parlamente, a podeljeni su i srpski i albanski elektorat, s tim što je srpski izrazito mnogobrojniji. Po običaju, Beograd podržava Srpsku listu te ona unapred ima favorizovanu poziciju, ali postoje i lokalne inicijative koje bi im mogle biti respektabilna konkurencija. Bilo kako bilo, ako ništa drugo, za očekivati je da posle ovih izbora stanovnici navedene četiri opštine imaju vlast koja će ih zaista legitimno predstavljati.  

Ne potcenjujući važnost ni jednih ni drugih izbora (uprkos parafrazi Crnjanskog iz naslova), po nekim anketama i na severu Kosova i u Republici Srpskoj, veliki deo tamošnjeg stanovništva oseća, bilo to ispravno ili ne, da njihova sudbina suštinski više zavisi od stabilnosti i snage Srbije, negoli od lokalnih personalnih političkih rešenja.