Kolumna "Kad fazani lete": Ispit (ni)je protest

Takozvani "studentski protesti", "plenumaške blokade", "svenarodni bunt" ili kako ko već naziva fenomen koji dominira srpskim javnim životom već duže od godinu dana sve to vreme je jedna od glavnih medijskih tema. Ti uvidi najčešće su površni i impresionistički. Malo je bilo pokušaja da se svemu priđe ozbiljnije i komparativnije. Jedan od prvih takvih pokušaja je knjiga odnosno zbornik objavljen nedavno u izdanju beogradske "Biblioteke XX vek" pod naslovom "Protest je ispit", a koju kao urednik potpisuje Bojan Spaić, vanredni profesor beogradskog Pravnog fakulteta sa Katedre za teoriju, sociologiju i filozofiju prava. Uz njegov uvodni tekst, knjiga se sastoji iz sedamnaest eseja podeljenih u šest poglavlja tematski organizovanih. Naslovi su im dovoljno indikativni: "Vlast", "Obrazovanje", "Pobuna", "Odgovornost", "Mediji" te "Hronologija". Eseji su na mnogo načina različiti. Uglavnom je reč o tekstovima koje potpisuje po jedan autor ili autorka, mada postoje čak dva izuzetka koja potvrđuju pravilo: naime, jedan tekst potpisuju dve autorke, a jedan troje autora (dva autora i jedna autorka). Takođe, neki eseji zadržavaju koliko-toliko akademsku formu, u smislu da ih prate fusnote i bibliografija, ali uglavnom su više publicistički. To nije mana knjige, naprotiv, ona se lako čita upravo jer u velikoj meri ima i autobiografsko-memoarsku notu. Neki od autora i autorki su se prethodnih meseci pojavljivali u masovnim medijima kao istaknuti propagatori studentskih protesta, primera radi Miodrag Jovanović, Oliver Tošković, Aleksandar Baucal, Ana Martinoli ili Vanja Bajović. S druge strane, tu su i profesori i profesorke koje u masovnim medijima nismo viđali ili ih nismo viđali često, poput Danila Vukovića ili Ane Birešev.

Ono što je u ovakvim zbornicima praktično neizbežno jest to da se tekstovi jako razlikuju po intrigantnosti i inspirativnosti. Takođe, koliko god ova knjiga, u poređenju s prosečnim vremenom pripreme slično ozbiljnih izdanja, objavljena relativno brzo, događaji se smenjuju tako frekventno da su pojedini eseji pomalo i anahroni. Ipak, neki tekstovi će zasigurno ostati, ako ništa drugo, kao istorijski trag jednog specifičnog društvenog momenta. Zajednički tekst Milana Stančića, Lidije Radulović i Vladete Milina (svi troje predavači na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu) "Kako nam se dogodio ćaci: Priča o urušavanju vrednosti u obrazovanju" je, primera radi, prilično sveobuhvatan pokušaj "uvoda u ćacilogiju": od geneze termina preko uobličavanja njegove fenomenološke definicije do generalne dijagnoze stanja u obrazovanju u Republici Srbiji. Ovaj tekst donekle ima i akademske ambicije i opremljen je uzornom bibliografijom. Na drugom formalnom polu je, recimo, tekst Nikole Jovića, sa Fakulteta političkih nauka, pod naslovom: "Oni znaju ko smo mi, mi ne znamo ko su Oni: O blokadnoj generaciji". U ovom tekstu nema ni traga akademskoj akribičnosti i radi se zapravo o lirski ponesenom impresionističkom, delom autobiografskom eseju. Već iz nekih netipičnih pravopisnih rešenja sluti se posvemašnje oduševljenje "blokadnom generacijom". Generacija kojoj pripada sam Jović je "mi" (s malim početnim slovom), dok se "blokadna generacija" tj. "Oni" piše s velikim početnim slovom. (A simbolika te razlike je svakako lako prepoznatljiva i uobičajena.) Takođe, na samom početku teksta, on navodi anegdotu čija je glavna junakinja izvesna studentkinja. On ne želi da otkriva njen identitet što je razumljivo, ali ne navodi, primera radi, inicijal, što bi, čini mi se, bila neka logična odluka nego je romantično naziva "Hrabra na grčkom". To rešenje koristi nekoliko puta u tekstu, blaženo nesvestan valjda da je svakom s tri zrna soli u glavi jasno rekao da se devojka zove Andrea. Takođe, kad poredi generacije, Jović se veoma olako prepušta voluntarističkim generalizacijama. Evo jednog zgodnog primera: "Što su ljudi stariji postaju više skloni da svoje vreme provode sa manjim brojem ljudi, najčešće se okružujući istomišljenicima. Vrednosti se ukorenjuju, postaju tvrđe, otpornije na preispitivanje, dok se kulturna znatiželja povlači pred komforom navika". Za ovakav zaključak autor ne nudi nikakve argumente, a dala bi se braniti i potpuno suprotna teza, da su mladi skloni da se okupljaju po zajedničkim interesima: od mode do vrste muzike koju slušaju, dok kod starijih generacija uglavnom postoje kružoci gde pojedinci imaju različite ukuse. Isto važi i za stav oko "vrednosti otpornijih na preispitivanje". Kad se pročita ceo tekst, međutim, jasno je da autor ne potcenjuje toliko starije generacije, koliko idealizuju onu (naj)mlađu, "gađajući" se terminima poput "kolektivni imunitet na strah" ili "izraženi osećaj lične odgovornosti i vere u sopstvenu moć da se utiče na vlastiti život i svet oko sebe".

Nekad se već u drugom ili trećem razredu osnovne škole učio zakon komutacije, odnosno činjenica da je za zbir nevažno ako činioci zamene mesta jer je primera radi sasvim svejedno sabira li se 3 + 4 ili 4 + 3. U društvu i politici komutacija, međutim, ne važi. Protest je možda bio ispit, ali ispit nije protest, ispit je u normalnoj studentskoj svakodnevnici cilj. Srpski univerziteti uglavnom su se vratili u režim svakodnevnice. A koliko god će prethodnu godinu mnogi studenti pamtiti kao "dane ponosa i slave", srećna studiranja su ona za koje vredi pleonazam – ispit je ispit.