Kolumna "Kad fazani lete": Susret zvučnog i bezvučnog

Pre nepunih jedanaest godina, u maju 2015, u “Vremenu” sam objavio prikaz romana Svetislava Basare “Anđeo atentata” pod naslovom “Ferdinandovi romani s onu stranu groba”. Basari se tekst dopao, pa me je pozvao da govorim na promociji romana u knjižari u Studentskom kulturnom centru. Na istom mestu, u istoj knjižari, sinoć (12. marta 2026.) održana je promocija novog Basarinog romana “Đinđić: memoari s onu stranu groba”. Ne mislim da je Basara svesno parafrazirao naslov mog teksta u naslovu svog romana, uostalom to je svakako Šatobrijanova fraza, ali jeste zanimljivo to da je ovaj novi roman svojevrstan nastavak “Anđela atentata” i to je registar iz kojeg ga je najzanimljivije tumačiti. 

Neću, međutim, ovde pisati književnu kritiku. Za moj ukus, ovaj roman je vidno slabiji od “Anđela atentata”, ali je možda i inspirativniji za analizu. Interesantno, podnaslov “Anđela atentata” bio je “tabloid”, dok je ovde podnaslov “transkript”, a prema sadržaju bi zapravo bilo bolje da podnaslovi zamene mesta. “Đinđić” je mnogo tabloidnije štivo pošto se u velikoj meri bavi još uvek živim ljudima. Većini likova baziranih na stvarnim ličnostima, autor minimalno i neznatno iskrivljuje imena i prezimena, najčešće po modelu da izmeni jedno slovo prezimena i to zvučnim odnosno bezvučnim parnjakom u zavisnosti od “originala” (kod novinara Dijanića to je prvo slovo, a kod političara i nekadašnjeg predsednika Tatića treće). U ovoj praksi nema neke doslednosti, pošto pojedini likovi zadržavaju imena iz stvarnosti: izuzev naslovnog lika, takvi su, primera radi, i Vladimir Beba Popović te Čedomir Jovanović. I inače, zvučnost i bezvučnost suglasnika zgodna su metafora za idejnu potku ovog romana koji iza barokne hiperbolične preigranosti krije u stvari prilično kompleksnu i artikulisanu viziju srpske istorije i, još više, sadašnjosti.   

Još je jedan detalj indikativan. Za razliku od svoje ranije prakse koja je tu bila usklađena sa normom srpskog pravopisa, Basara ovde, iz nekog razloga, strana imena dosledno piše etimološki. To, koliko mi je poznato, ranije nije radio, u “Anđelu atentata”, primera radi, sigurno nije. Za razliku od nekih drugih pisaca koji su čari ovakvog pisanja stranih imena otkrili takođe prilično kasno, Basara barem ne meša etimološko i fonetsko pisanje i drži se opcije koju je izabrao, čak i previše. Za vreme “vladavine” Novosadskog dogovora, to je bila karakteristika tzv. zapadne varijante, koja se uz velikoj meri podudara sa današnjim hrvatskim standardom. Čak i u tom standardu, međutim, pridevi na “-ski” i “-čki” pišu se transkribovano. Ilustracije radi, autor “Starca i mora” tu jeste Hemingway, ali stil karakterističan za njegovu prozu prisutan i kod drugih pisaca je – hemingvejski (ne “hemingwayski”). Basara, međutim, piše (strana 169) “u Schoppenhauerovskom modu” i u jednoj reči pravi čak tri greške: piše pridev na “-ski” etimološki, piše ga velikim početnim slovom (da ne treba tako nekad se učilo u nižim razredima osnovnih škola) i još piše prezime nemačkog filozofa sa dva “p” mada i etimološki u nemačkom originalu postoji samo jedno. To je karakteristično za ljude koji ne poznaju strane jezike i kulture da neke konsonante nepotrebno dupliraju jer im tako valja to izgleda autentičnije.  

Samo Basara zna zašto je promenio praksu pisanja stranih imena, ali on tu nije potpuno usamljen u savremenoj srpskoj književnosti. On, koliko mi je poznato, nije nigde eksplicitno objasnio taj novum, ali postoje indicije da se Basara svesno “samouklanja” iz srpske kulture. U publicističkim tekstovima je već vehementno napravio iskaz o “samoisključivanju” iz Srpske pravoslavne crkve, u nekim tekstovima čak nagoveštava da je razmišljao o konverziji u katoličanstvo, a poslednjih godina pokazuje i neskriveno divljenje spram Mirka Kovača, pa i njegove odluke o “tranziciji” iz srpske u hrvatsku književnost. Ne kažem da je Basara poželio da i sam postane hrvatski pisac, uostalom ako je neki pisac iz te generacije opsednut srpskom sudbinom i srpskom istorijom to je upravo Basara, ali vrlo je simbolički nabijeno to što njegovo nezadovoljstvo aktuelnim stanjem srpske javnosti u njemu ne priziva toliko potrebu da ponudi neku alternativnu viziju, koliko potreba da potpuno promeni scenu.  

Basari je bliska vizija istorije identična sa dekadencijom: sve je nekad bolje, propast je sve očitija i sve potpunija. Liči to na sliku iz Jejtsovog “Drugog dolaska” gde najboljima nedostaje snage i uverenja, a najbolji su puni strastvene žestine. Nije sporno da su srpsku kulturu u velikoj meri uzurpirali nedostojni, ali je sporno da oni bolji za tu baštinu prestanu da se bore. U crkvenu problematiku ja nisam involviran na način na koji Basara jeste, ali principijelno isto važi i za crkvu. Stanje nacije je, renanovski rečeno, svakodnevni referendum, a vladajuća kulturna paradigma se, da parafraziram Habermasa, takođe svakodnevno bira. To je nešto u čemu, bar teoretski, svi učestvuju. Mnogi u svojoj frustraciji trenutnim trendovima tu podsećaju na onog popa (ili hodžu) koji se naljuti na selo. Jedan od retkih ljudi kojima je do srpske kulture stalo, koji je među njenim važnim akterima, koji je svestan sadašnje kaljuge (kali juge), ali ne odustaje od borbe je Uroš Đurić. Takav je bio i Zoran Đinđić, barem onako kako je njegovu baštinu interpretiram. Basara, čini mi se, u svog literarnog Đinđića psihološki projektuje današnjeg sebe, ali i to je nešto što umetnici uostalom često i po pravilu rade, a Basara je, uz sve kontroverze ili usprkos svim kontroverzama, nakon što su u relativno kratkom vremenskom periodu poumirali Albahari, Petković i Goran Petrović, po svoj prilici najznačajniji živući savremeni srpski prozni pisac.