Kolumna "Dekonstrukcija": Bolji je Vukašin

Jedna je stvar kada neko ko je po obrazovanju teolog, bivši docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i sveštenik poput Vukašina Milićevića, pa makar zbog svojih iskakanja iz pravoslavnog učenja bio i isključen iz Crkve, kritikuje Srpsku pravoslavnu crkvu, a sasvim druga kada to radi neko ko, očigledno, pojma nema o suštini Crkve poput kapetana bojnog broda Nikole Lunića. Pa makar taj kapetan bio i konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti. 

Vukašin Milićević je zalutao pošto misli da se može biti i pravoslavac i agnostik u isto vreme, ali on bez ikakve sumnje zna značenje oba pojma, što se za Lunića teško može reći. A još teže se može reći da zaista zna nešto o onome o čemu piše, pošto mu je odnos prema činjenicama krajnje fleksibilan, ali u skladu sa odnosom prema činjenicama lista za koji piše – "Danas". 

"SPC kao instrument ruskih interesa: Vernici zaslužuju crkvu koja služi njima, a ne Kremlju", naslov je pod kojim se Lunić s hrabrošću dostojnom jednog kapetana zalaže za reformu SPC. 

Kada sam pročitao ovaj naslov, prvo sam pomislio da Lunić veruje da bi svoje bogomolje trebalo da gradimo drugačije, a tek naknadno sam shvatio da misli na instituciju. Zbunilo me to malo slovo. Uostalom, zaista, kako bi crkva kao građevina mogla da služi bilo kome bilo šta. Da li je neznanje ili borba za reformu ne samo Crkve nego i srpskog jezika, teško je reći, jer je očito velika ambicija u pitanju. 

Kaže Lunić da "umesto suverene brige o duhovnim potrebama srpskog naroda, SPC se sve više pretvara u kanal ruske meke moći, šireći narative o 'ruskom svetu' koji služe interesima Kremlja na Balkanu" te da je "upravo zato krajnje vreme da se SPC oslobodi zavisnosti od imperijalnog podaništva, te da se reformiše u skladu sa duhovnim težnjama i interesima svih naroda u Srbiji i u regionu". 

Ne razumem. Zašto bi SPC trebalo da se upodobi interesima, na primer, Hrvata? Ili Bošnjaka? Ili Albanaca? Zašto bi bilo bolje da služi njihovim, a ne interesima Kremlja? Pod uslovom, naravno, da glupost o služenju Kremlju uopšte prihvatimo. SPC služi Hristu, a to što se njeni interesi trenutno poklapaju sa interesima pravoslavnog Kremlja, a ne protestantske Bele kuće, samo je slučajnost. Kada Kremlj nije bio pravoslavan, ni srpska, a ni ruska Crkva mu nisu služile. A i tada, i sada imaju iste interese. 

Da li Lunić veruje da bi i Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini trebalo da se reformiše u skladu sa duhovnim težnjama i interesima Srba? Da prizna Hrista za Sina Božjeg, a ne samo za proroka? A šta bi trebalo da uradi Rimokatolička crkva? Da se odrekne dogme o papskoj nepogrešivosti? Duhovna težnja muslimana je da imaju više žena, da li pravoslavni i katolički sveštenici treba da se reformišu u skladu s tim? Pravoslavni sveštenici i monasi da obriju bradu, a katolički da je puste? Vladika Grigorije je već na pola puta. Šta ćemo s jevrejskim narodom? Je l' i rabini treba da se reformišu u skladu sa težnjama i interesima pravoslavaca, katolika i muslimana? Kakva bi to reforma bila! 

Posle ovog ide niz kvaziistorijskih bulažnjenja zasnovanih na krajnje slobodnoj, da ne kažemo liberalnoj, interpretaciji činjenica i polučinjenica, da bismo došli do ideje da je sporno to što država Crkvi vraća otetu imovinu, odnosno da se "ne uklapa u sekularni državni model". Ako je poštovanje nečije imovine suprotno principu sekularnosti, onda ni Francuska, kolevka ove ideje, nije sekularna. Doduše, moderna Francuska crkvenu imovinu nije ni otimala, ali je ona postrevolucionarna vratila sve što su jakobinci oteli. 

Kaže Lunić da se "poslovne građevinske investicije realizuju bez poreza". Budalaština. SPC je, kao i sve druge verske zajednice u Srbiji, oslobođena plaćanja poreza na donacije i priloge vernika, prihode od bogoslužbenih aktivnosti (krštenje, venčanje, opelo…) i imovinu koja služi isključivo za verske svrhe (crkve, manastiri, parohijski domovi…), ali ako Crkva obavlja ekonomsku ili komercijalnu delatnost, onda važi isti režim kao za druga pravna lica pa se plaća porez na dobit, PDV (ako se pređe zakonski prag) i porez na imovinu koja nije isključivo verska. 

Dodaje da je "veronauka obavezna u školama od 2001". Opet ono "utoliko gore po činjenice", jer je veronauka izborni predmet i ima alternativu. A pošto veronauka u školama nije isključivo pravoslavna, ne bi se moglo reći da SPC ima "privilegovan položaj koji se nikako ne uklapa u sekularni državni model". Veronauku imaju i katolici i muslimani. Isti status kao u Srbiji veronauka ima i u Nemačkoj, Austriji ili Finskoj. To, znači, nisu sekularne države? Šta bi tek Lunić rekao za molitveni doručak, ili onaj ritual koji su Tramp i njegovi saradnici obavili u Ovalnoj sobi pre neki dan? 

Piše Lunić: "U donošenju državnih odluka, deluje da je SPC 'nezaobilazna' uz čestu podršku autokratskim tendencijama. Patrijarhovi susreti na najvišem državnom nivou ukazuju i na pragmatičnu simbiozu: crkva daje 'amin' politici, a zauzvrat dobija moć. U zvanično sekularnoj državi, ovo predstavlja korupciju uticajem – SPC ćuti na siromaštvo, nepravdu i sistemsku korupciju, ali uveliko raspravlja o spoljnoj politici prioritetizujući ruske interese nad nacionalnim". Možda njena "nezaobilaznost" i "moć" proizlaze iz činjenice koju je Lunić naveo na početku svog teksta – građani Srbije većinski se izjašnjavaju kao pravoslavci, njih 81 posto – i možda je ona potrebnija vlastima, nego što su vlasti njoj. Zar vlast i Crkva ne treba da budu u simbiozi? Vlast treba Crkvu da progoni, a Crkva da je anatemiše? Papa nema susrete na najvišem državnom nivou? Ne raspravlja o spoljnoj politici? Kako to ćuti na siromaštvo i nepravdu? Kakve veze ima sa korupcijom? Zar to nije stvar za policiju i pravosuđe? I, na kraju, koje to ruske interese "prioritetizuje" u odnosu na srpske nacionalne? Živ nisam. 

Stav SPC o Ukrajini je "posebno problematičan", piše Lunić i objašnjava: "U sukobu oko Ukrajinske pravoslavne crkve, SPC je stala uz RPC odbijajući njenu autokefalnost dodeljenu 2019. od Vaseljenske patrijaršije". "Posebno problematičan" je, onda, i odnos Rumunske, Bugarske, Gruzijske, Poljske pravoslavne crkve, kao i Antiohijske i Jerusalimske patrijaršije, da ne nabrajam dalje. 

Kaže da bi se "ovo moglo pravdati i principijelnošću SPC da nije nepunih mesec dana nakon priznanja Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije (MPC-OA) od strane Vaseljenske patrijaršije, i sama zvanično priznala MPC-OA i uručila im tomos o autokefalnosti".

Lunić očito ne razume kako funkcionišu odnosi u Crkvi. Ne radi se tu ni o kakvoj neprincipijelnosti, nego su stvari potpuno drugačije. U najkraćim crtama (a za ovo je potrebno mnogo ozbiljnije objašnjavanje) nije SPC prihvatila odluku o autokefalnosti Crkve u Makedoniji Vaseljenske patrijaršije, jer Fanar to nije ni učinio, nego je ona donela sopstvenu odluku o prihvatanju statusa najšire moguće autonomije za Crkvu u Makedoniji, obnovila liturgijsko i kanonsko opštenje sa njom, a potom joj dala autokefalnost, na šta jedino ona, kao majka-crkva, ima pravo. Tu nije, kao u slučaju tzv. Pravoslavne crkve u Ukrajini, prekršen kanonski poredak i ne postoji nikakva „neprincipijelnost“, kao što se Luniću čini, nego je na diplomatski način izbegnuto još veće rasplamsavanje sukoba unutar pravoslavnog sveta i širenje raskola. 

"Vreme je definitivno za reformu crkve", kaže Lunić i dodaje da "nema nikakve sumnje da vernicima treba SPC, ali ne rigidna i konzervativno fanatična kakva je danas". Otkud on zna šta treba vernicima? Crkva jeste rigidna i uvek je to bila, jer njen smisao i nije prilagođavanje vremenu i "trendovima" nego čuvanje vanvremenske Istine, a za to je uvek potreban "konzervativni fanatizam". A kapetan bojnog broda može uvek da ide u neku "reformisanu" Crkvu. Može da osnuje i svoju. Ne bi bio prvi koji je to uradio.