Kolumna Obojena revolucija ili umna okupacija?

U proteklih godinu dana, koristila sam različite sintagme da opišem društvena zbivanja u Srbiji: masovna psihoza (tačna, ali pokriva samo jedan apsekt), dušek revolucija (meni lično najdraža, premda neaktuelna od kada su se završile fizičke blokade fakulteta) i floskula revolucija (i tačna, i vazda aktuelna). 

Paralelno sa tim, a pojačano u nedeljama koje su prethodile famoznom 15. martu prošle godine, deo javnosti, deo vlasti i deo visokih zvaničnika počeli su sve glasnije obrazlagati da je u pitanju – obojena revolucija. Kao neko ko proteste ni na koji način ne podržava od januara 2025, u susretu sa ostrašćenim demonstrantima ponekad izjavim: "pukla obojena revolucija". Ali na suštinskom nivou, nisam sigurna da je to najadekvatniji pristup ovim zbivanjima. 

No, u postpetooktobarskoj Srbiji, odgovor na pitanje "da li je u toku pokušaj obojene revolucije?" verovatno predstavlja presudnu tačku koja će obeležiti našu bližu budućnost. To je tako najpre iz dva razloga. U političkom smislu, brojčanu masu na ovim protestima predstavljaju patriote – ljudi koji istinski veruju da se bore za bolju i suvereniju Srbiju, ljudi koje bi jasan dokaz da je ipak u pitanju obojena revolucija mogao odvratiti od te borbe. Ili barem od glasanja za studentsku listu, pod uslovom da je ikada naprave. 

To je, međutim, tako i u smislu lične sudbine pojedinih javnih i polujavnih intelektualaca, analitičara, podkastera i ostalih (anti)političkih influensera. Obojene revolucije širom sveta bile su im decenijama jedna od omiljenih tema, a Peti oktobar jedna od najvećih trauma. Ako ste proveli godine u objašnjavanju mehanizama koji su doveli do jednog Majdana, a niste u stanju da prepoznate obojenu revoluciju u svom dvorištu, kredibilitet vaših analiza bio bi prilično uzdrman, i to na jedan prilično ironičan način. 

S druge strane, ako je u toku "organski" i "autentični" III srpski ustanak, ako je Srbija zaista vostala a vi i dalje sedite i ne skačete, rizikujete da svesno ili ne izdate sopstveni narod i državu. Zato je ulog ovog pitanja toliko veliki, posebno kad se uzme u obzir da se prosečni Srbin od promaje jedino više plaši svoje javne ispale. Pogotovo ako je ubedio sebe da je "politički analitičar", "stručnjak za geopolitiku" ili "raskrinkavač" američke duboke države. No odgovor na ovo ključno pitanje, nasuprot našoj tendenciji da svet vidimo isključivo u ekstremnim binarnostima, isključivo crno – belo, zapravo uopšte nije toliko jednoznačan i lak. 

Pre svega, zahvaljujući njenoj uspešnosti i efikasnosti, danas gotovo svaki masovni protest u nekoj meri liči na obojenu revoluciju. Tradicionalne zapadne narative i podele XX veka pojeo je postmodernizam. Tehnologije vladavine u dobu post-istine postaju sve kompleksnije, linije političkih razgraničenja sve mutnije, a u skladu sa tim, dolazi i do ozbiljnih promena u tehnologiji protesta i pružanja otpora. Određena vrsta ideološke kakofonije, hibridnosti, neodređenosti i šarenila koje obojene revolucije nose sa sobom pružaju moćni alat u pokušaju bilo kog masovnog političkog delovanja. 

I u slučaju naše pumpačke revolucije, sličnosti sa obojenom revolucijom su očigledne i brojne, i mnogo je već pisano o tome. Jasan simbolički identitet (vizualni: neoriginalna crvena šaka; narativni: originalna parola "pumpaj", koja između ostalog pokazuje da je nekad zaista bolje ne biti originalan); izjednačavanje masovnosti na ulicama sa političkim legitimitetom; mladost postavljena kao ključno lice protesta; antipolitički mehanizmi: moralizam, infantilizacija društva i predstavljanje borbe za moć kao borbe dobra i zla, kao i pseudo-religioznost, fanatizam i stvaranje kulta "sv. Studenta". 

Ali obojene revolucije nisu naprosto puki postmoderni protesti koji imaju neke, ili čak mnoge, njihove karakteristike. One su vrlo specifična tehnologija razvijena u cilju svrgavanja neke vlasti protesnim putem i instaliranja nove vlasti – ali ne bilo koje vlasti, već one koja odgovara stranom faktoru koji zapravo u pozadini organizuje dati prevrat. U slučaju najvećeg broja uspelih ili neuspelih obojenih revolucija, ključan je geopolitički element: potreba da se određena zemlja *u potpunosti* prevede na proNATO i/ili proEU trajektoriju. 

No, počevši od Petog oktobra, i od onoga što je retka tačka slaganja u podeljenom srpskom društvu – uverenja da to jeste bila obojena revolucija, i to jedna od prvih u svetu – Srbija jeste na EU trajektoriji. Bez obzira na opšte prisustvo zapadnog faktora koji putem medija, kulturne sfere, akademije i NVO sektora sve vreme obezbeđuje logističku, infrastrukturnu i finansijsku pomoć ovim protestima, njihovi brojni nacionalistički orijentisani podržavaoci ipak insistiraju na momentu krajnjeg cilja. 

Naime, iz te perspektive, stalno se postavlja pitanje: zašto bi "zapad" menjao aktualnu vlast drugom, kada aktualna vlast, pored brojnih dobrih bilateralnih odnosa sa mnogim zapadnim državama (uključujući i SAD), nikada nije napustila evropski put niti pokazuje nameru da to učini, štaviše?  

Nasuprot takvom tumačenju, zagovornici teze da u pitanju definitivno jeste obojena revolucija pak insistiraju na svim pobrojanim karakteristikama koje ovi protesti dele sa njima, a postojeće prisustvo zapadnog stranog faktora im je dovoljno, ako već i ne mogu do kraja da ga objasne.  

Godinu dana od 15. marta, ne deluje da će u skorije vreme neka od ovih interpretacija pobediti. Ne mislim da je to samo zato što svaka strana, kao i uvek, bira onaj deo realnosti koji potvrđuje ono u šta već veruje. Čini mi se da je od toga mnogo važnije to što pokušavamo da jednu takvu kompleksnu političku i geopolitičku stvarnost poput naše po svaku cenu uguramo u već postojeću definiciju. 

Stoga mislim da, iako će nažalost verovatno ostati određujuće po našu stvarnost, pitanje o obojenoj revoluciji nije pravo pitanje. Pravo pitanje bi bilo: kako smo došli u situaciju da se politički otpor u ovoj zemlji artikuliše na način na koji se artikuliše poslednjih godina, od kojih je ovo samo najekstremnija epizoda? Zašto ne analiziramo i nismo spremni da uvažimo strukturne i idejne posledice okupacije naše zemlje? Ako smo barem nominalno svesni da smo i pod umnom okupacijom, zašto nekritički verujemo svakoj ideji koja se "spontano" javi u našem umu? 

Činjenica da su patriote na ovim protestima većina dok nemaju nikakvog političkog predstavnika sa jasnom ideologijom i postavljenom strategijom i planom nije dokaz premoći ili pobede nacionalizma, već njegova tragedija. Izgubljenost, floskularnost, infantilnost i sakrivanje iza studenata ne mora nam nužno govoriti o obojenom karakteru ove revolucije; za početak, može nas suočiti sa time koliko je prva bila uspešna, ali i temeljna.