Kolumna "Kad fazani lete": U kandžama humanista
Komentari
06/03/2026
-11:33
Možda i najbolju knjigu o NATO bombardovanju SR Jugoslavije napisao je Stanko Cerović, a u naslovu je parafrazirao sintagmu ruskog pesnika Osipa Mandeljštama: U kandžama humanista. Komentarišući ideju da je nesreća bombardovanja donekle i ovdašnja krivica pošto je Zapad tobože želeo da na Kosovu spreči besprizorne zločine, Cerović u jednom intervjuu kaže ovako: "Mi, kao uvijek periferijski narodi, prosto ponavljamo ono što čujemo da drugi o nama pričaju i gledamo sebe tuđim očima. Ničim nijesmo zaslužili nikakvu nesreću, mi smo širokogrud i tolerantan svijet, ko god je ikad zašao u naše krajeve bio je oduševljen ljudima koje je sreo. Naduvano je i to o nekim posebnim zverstvima. To je prosto raspad države praćen građanskim ratovima, kao što to uvijek biva, a zvjerstva nijesu ni manja ni veća od onih koja se dešavaju u takvim ratovima. Ima više zvjerstava i sadističkog zla u zapadnim imperijalnim pohodima, i starim i novim. U Avganistanu maltene redovno NATO bombarduje svadbe na kojima pogine između pedeset i sto ljudi, pa nikome ništa".
Traje evo mesec mart, mesec u kojem je krajem prošlog veka počelo bombardovanje SR Jugoslavije, a traje jedno novo bombardovanje, bombardovanje Irana. Tehnički napredak doneo je napredak i u proizvodnji savremenog naoružanja pa su bombe i rakete još preciznije nego što su bile pre više od četvrt veka, a rizik za stradanje vojnika i oficira agresorskih armada je niži.
Neki impresionistički "puls javnosti" ukazuje na to da "običan svet" u Srbiji snažno empatijski suoseća sa iranskim narodom. Slična muka zbližava ljude, čak i kad se međusobno ne poznaju predobro. Iako čudesna zemlja, Iran nije frekventna destinacija za srpske turiste. Među zemljama u kojima sam bio najređe srećem one koji i sami imaju neku vlastito fizičko iskustvo sa Iranom.
U Iranu sam bio pre nepunih osam godina, u maju 2018, na Sajmu knjiga u Teheranu. Srbija je te godine bila specijalni gost ovog Sajma, koji je prema nekim izvorima najveći na svetu. U mom ličnom iskustvu, koje, između ostalih, obuhvata sajmove knjige u Beogradu, Frankfurtu, Lajpcigu, Londonu, Beču i Geteborgu, ovaj teheranski definitivno jeste najveći.
Iako pod višedecenijskim sankcijama, iransko izdavaštvo je vrlo kvalitetno i efikasno. Ima puno knjižara, ljudi po parkovima i gradskom prevozu uveliko čitaju. Dosta se prevodi, ponajviše sa engleskog, mada niko ne obraća pažnju na autorska prava. Knjige su po pravilu u smislu likovne opreme elegantne i mnogo lepe.
Što se tiče gostoprimstva i mentaliteta, tamošnji svet je prilično sličan našem. Što bi rekao Stanko Cerović, ljudi su širokogrudi i tolerantni. Bankovni službenici će vas uputiti na menjače koji će vam za vaše devize prodati lokalnu valutu po mnogo boljem, za vas pogodnijem, kursu, ljudi koje ste tek upoznali poželeće često da vas pozovu kući ili s vama podele obrok.
U spoljnopolitičkim analizama Trampovih akcija postalo je već opšte mesto da se govori o "povratku realpolitike". Za razliku od velike većine među svojim prethodnicima, Tramp ne traži izgovore za agresivne poteze ili su ti izgovori, ako neke i ponudi, cinično prozirni. Najbolje se to videlo kod otmice Nikolasa Madura. U kontekstu napada na Iran, tu veliku ulogu igra i Izrael, a ova zemlja, pošto je nastala posle holokausta kao paradigme besprizornog masovnog zločina, voli da nastupa iz perspektive opravdavanja svojih agresivnih istupa tobožnjom "preventivom", te je sada taj cinizam ipak serviran s ponešto baroknijom oblandom.
Povezane vesti
Ipak, kad padaju bombe, izgovori su manje važni. To je kao u onoj basni o vuku i jagnjetu koje mu navodno muti vodu. Kako narod kaže, sila Boga ne moli.
Tog proleća pre skoro tri hiljade dana, kismet mi je namestio i prisustvo na jednoj teheranskoj svadbenoj žurci. Veselje se ne razlikuje preterano od sličnih srpskih veselja, samo što nema alkohola. Za stolom do onog za kojem sam ja sa svojim društvom sedeo, bila je smeštena porodica s tri muška i jednim ženskim detetom. Devojčica od možda pet ili šest godina igrala se velikim balonom s dezenom ruskih animiranih likova Maše i medveda. To anđeoski lepo dete, sa zift-crnom kosom, jednako crnim jako krupnim očima i blago maslinastim tenom trčkaralo je unaokolo, a ja sam razmišljao kako neko, eto, želi nju da bombarduje. I tada su, naime, stizale najave o mogućem vazdušnom napadu.
Ne znam, naravno, šta se u međuvremenu desilo s tom devojčicom i njenom porodicom. Priželjkujem da im je sve išlo kako bi i sami hteli i sanjali. Njoj bi sada trebalo biti trinaest-četrnaest, otprilike koliko je meni bilo kad je počeo rat u Bosni. Nema godina koje su dobre da ti počne rat, ali ja iz ličnog iskustva znam samo te. Možda i zato ne mogu o ovom ratu, ni ako se potrudim, razmišljati isključivo u istorijskom i (geo)političkom registru. Uz svest o manjoj ili većoj smislenosti takvih analiza, sve to pada u vodu pored egzistencijalne stvarnosti konkretnih ljudskih života, a kao u umetnosti, jedna sudbina je tragedija, a stotine i hiljade njih se, nažalost, u skladu s našom prirodom i našim kognitivnim ograničenjima, prvenstveno registruju kao puka statistika. U dva svoja pisma, Bendžamin Frenklin varira istu misao: "Nikada nije bilo dobrog rata, a ni lošeg mira". Postoje situacije u kojima bi čovek možda i polemisao s Frenklinom, ali dok rat besni njegove reči zvuče kao hladna i opipljiva zdravorazumska istina. A onom ko je prošao kroz rat, svaki novi lako vrati sećanje na njegov. Barem mi svi ovde to dobro znamo.
Komentari (0)