Kolumna "Dekonstrukcija": Bombe, braćo moja, a ne investicije i infrastruktura
Komentari
26/02/2026
-09:33
Poslovica "lepa reč i gvozdena vrata otvara" izgubila je, po svemu sudeći, u modernom svetu svaki smisao. U javnom govoru teško da više uopšte ima lepih reči. Njih su u medijima i na društvenim mrežama zamenile uglavnom one ružne, uvrede koje najčešće više govore o onima koji ih izgovaraju nego o onima kojima su upućene.
Ni poslovica "para vrti gde burgija neće", izgleda, u današnjem svetu sve manje odražava stvarnost. Tako, makar, veruje kolumnista "Vašington posta" Metju Lin, koji se ruga ideji Kineza da novcem i izgradnjom infrastrukture mogu uticati u svetu. Opet, ovaj pristup mnogo više govori o autoru i politici njegove zemlje nego o Kini.
U tekstu "Kina je pokušala da kupi svet. Nije uspela", Lin, kojeg "Vašington post" predstavlja kao "finansijskog kolumnistu", već u podnaslovu piše kako "finansijske investicije ne mogu biti zamena za snagu koju pruža stvarna sila".
Jeftinim pozajmicama, povoljnim kreditima i ogromnom tehničkom ekspertizom, piše ovaj stručnjak, Kina bi postepeno preuzela arterije globalne ekonomije. "Ako bi se iko pobunio, ona bi jednostavno presekla kredite i oterala dotičnu državu u bankrot, ili zatvorila trgovinske puteve", dodaje.
Istina, Crna Gora se, na primer, 2021. našla u veoma nezgodnoj situaciji kada se ispostavilo da nije u stanju da ovoj zemlji vrati kredit uzet za izgradnju auto-puta Bar–Boljare i bila na ivici bankrota od kojeg su je spasli Brisel i Vašington.
Ali zar je traženje da se plati dug isključivo kineski izum? Šta bi onomad sa Grčkom, na primer? Da nisu i njih Kinezi terali u bankrot i postavljali im nemoguće uslove? Jesu li Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka altruisti koji nekoj zemlji daju novac a posle se ne mešaju najbrutalnije u unutrašnja pitanja te države odlučujući i kolike će biti penzije i koliko će novca biti uloženo u zdravstvo?
"Dug je loš drug", glasi još jedna poslovica, a besplatnog ručka nema (koliko god u ovu instituciju verovali neki kod nas, posebno kada su u pitanju EU fondovi). Nema diskusije o tome da će svaki dug, od koga god da se zajmi, jednog dana doći na naplatu i da je bolje onda biti spreman, nego biti prisiljen da prodaješ porodičnu srebrninu, što se Crnoj Gori skoro desilo, a Grčkoj zaista.
Povezane vesti
Ovde je nešto drugo u pitanju - "Vašington post" i njihov autor se rugaju Kini jer nije imperijalistička, jer ne koristi silu za širenje uticaja i jer se njome ne koristi u odbrani svojih interesa.
"Kineske geopolitičke ambicije su pretrpele čitav niz udaraca. Sud u Panami je presudio da hongkonška kompanija 'Si-Kej Hačinson' ne može biti vlasnik luka na obe strane kanala kroz koji prolazi najmanje 40 posto američkog pomorskog saobraćaja. Posle hapšenja venecuelanskog diktatora Nikolasa Madura njihove investicije u latinoameričkoj državi su izgubile na vrednosti. Iran? Investicije u tu zemlju sada ne deluju tako čvrsto... Kina je potrošila oko 1.500 milijardi u svoju strategiju 'Pojas i put', što je ogromna suma novca za ekonomiju koja je suštinski još u razvoju", piše "finansijski kolumnista". Kakva li će Kina tek biti kad izađe iz faze razvoja?
Panama? Umesto da jednostavno izvrši invaziju na tu zemlju kao što su to SAD uradile u više navrata, Kina tamo kupuje luke. Umesto da kidnapuje predsednika i tako vrati "svoju naftu" koju joj je venecuelanski narod "ukrao", Kina ulaže novac u Venecuelu. Iran? Umesto da sprovodi državne udare, bombarduje i preti invazijom, Kina i tamo ulaže novac i plaća naftu koju joj Teheran isporučuje.
U suštini, rezime ovog dubokoumnog članka glasi: "Vi, kineski luzeri, mislite da možete ostvariti uticaj tako što ćete nešto graditi? Rezultate donosi samo bombardovanje ljudi".
Da stvar bude još gora, nije samo Kina predmet kritike u ovom tekstu. Slično se odnosi i na Evropsku uniju: "Škrabala u Briselu su poslednjih 20 godina potrošila hvaleći se kako blok pretvaraju u 'regulatornu supersilu'. Ali kada je predsednik Donald Tramp zapretio aneksijom Grenlanda, pokazalo se da moć da se usvajaju pravila za punjače telefona teško može biti sila odvraćanja, kako su mislili da jeste".
Ne preterujem kada kažem da se "američka škola mišljenja" koju demonstrira ovaj autor svodi na bombe. On bukvalno piše: "Kina može da potroši na infrastrukturu koliko god hoće novca. EU može da usvoji koliko god hoće regulativa, ali na kraju samo vojna sila se računa".
Koliko god ciničan i brutalan ovaj tekst bio, osvežavajuće je pošten, što je upravo kvalitet koji neki vide u Trampovoj politici – nema skrivanja iza plašta ljudskih prava, demokratije i slično.
Povezane vesti
Takođe, istina je da je kineska strategija za pridobijanje Globalnog juga investiranje u infrastrukturu i razvoj tih država, dok SAD svoj uticaj održavaju promenom režima, različitim oblicima zavrtanja ruku i pretnjom ili upotrebom sile.
Užasavajuća je pak pomisao da Kina treba da se stidi svojih poteza, ideje da se geopolitički značaj može ostvariti bez nasilja, izgradnjom, a ne SAD koje investiraju u bombe. To je bezumno. Hitler likes this, što bi ono rekli. A i Vjosa Osmani koja će slati svoje mirotvorce u Pojas Gaze.
Ako je to sve opravdano i "realno", onda je opravdano i realno i da se u neke solitere zalete novopečeni piloti u otetim avionima, kao što je sasvim opravdano bilo da se nad razrušenim Rajhstagom na koncu zavijori crvena zastava. Ima poslovica i za to.
Osvežavajuća je i spoznaja da teške gluposti ne pišu samo domaći kolumnisti. Njihove su i benigne u odnosu na ovakve bisere čak i kada ih "dave pitoni" ili ih nervira što se ne pojavljuje neki novi Legija koji će blokirati auto-put kako treba. Mada, ni oni ne vide zlo u američkim bombama, nego u "kineskim" putevima i prugama.
Komentari (0)