Kolumna "Dekonstrukcija": Politički aktivisti u novinarskoj koži

U potrazi za temom za ovu kolumnu, uzeh po običaju da čitam sajt dnevnog lista "Danas". Tu je i tokom "najsuvljih" dana "vlažnost" visoka i inspiracija se nalazi bez većih problema.

Razmišljao sam da li da se pozabavim budalaštinama iz saopštenja nečega što se naziva "Resornim odborom za spoljnu politiku" stranke SRCE bivšeg načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša u kojem se, doslovce, navodi da "formalni" predsednik Srbije Aleksandar Vučić "sa otkazivanjem samita Brdo – Brioni je postigao da pojedini susedi bojkotuju njegovo prisustvo na regionalnim skupovima".

Kako li je to Vučić zajedno sa otkazivanjem nešto postigao, pitao sam se, i onda shvatio da se radi samo o pogrešnoj upotrebi instrumentala, tj. o nedovoljnom poznavanju padeža, što nije nužno za poznavanje spoljne politike, iako je poželjno za pisanje saopštenja.

Veći problem od ovoga je ipak ideja da je Vučić otkazao samit, a ne formalni predsednik Hrvatske Zoran Milanović, koji je trebalo da bude, opet formalno, domaćin.

Rekoh, nema smisla da se bavim "ilustracijama potpuno neuspešne spoljne politike Vučićevog režima" koje su potpuno neosnovane zato što ih iznosi stranka čoveka koji veruje da bi šef italijanske diplomatije Antonio Tajani mogao da otkaže posetu Srbiji zbog "policijskog upada" u Rektorat Univerziteta u Beogradu, ali i zato što nemaju utemeljenja u činjenicama, u vreme kada se dešava sav onaj metež u, oko i, što bi neki rekli, "na" Rektoratu.

Počeo sam već da sklapam sliku o tome šta je sve duboko pogrešno u famoznom Đokićevom govoru sa balkona, od ideje još budalastije od ove Ponoševe o Tajaniju da bi policija pretres trebalo da najavljuje, preko one da je to učinjeno "bez jasnog pravnog obrazloženja", iako je učinjeno po nalogu suda koji se, valjda, bolje razume u pravo od rektora, do one neverovatne da je Beogradski univerzitet "najstarija" obrazovna institucija u Srbiji.

Pitao sam se da li rektor ne zna da je Karlovačka gimnazija osnovana 17 godina pre Visoke škole u Beogradu (preteče Univerziteta u Beogradu), ako već ne računamo škole osnivane u srpskim manastirima još u 13. veku. Ili Sremski Karlovci nisu više u Srbiji.

Potom sam ugledao naslov: "'Vučiću, izađi da pogledaš u oči novinare o čijim životima misliš da možeš da odlučuješ': Protest zbog nasilja ispred Predsedništva". Kakvo se sad to nasilje desilo ispred Predsedništva? Da nije Vučić "sa otkazivanjem" počinio i neko nasilje? A onda sam shvatio da je, zapravo, ispred Predsedništva održan protest zbog nasilja. Problem je u tome što mi, ćaciji, imamo poteškoće u čitanju intelektualnih novina, pa ne možemo odmah da shvatimo o čemu se, u stvari, radi.

Kada sam uspeo da uzdignem mozak na taj intelektualni nivo te počeo da čitam tekst, shvatio sam da je protest održan u "znak solidarnosti sa novinarima koji su pretučeni tokom izveštavanja sa nedeljnih lokalnih izbora".

Međutim, moj mozak ni ovo ne može da procesuira, opet sam zbunjen – koji su to novinari pretučeni tokom izveštavanja sa izbora 29. marta? Ali tu je novinarka "Vremena" Jovana Gligorijević da objasni o čemu se radi: "Ovde smo pre svega zbog toga što naša koleginica, fotoreporterka Zorica Popović, od bola već danima ne može da se smiri. Ovde smo zbog toga što je Aleksandar Vučić poslao svoje batinaše da unakaze lica Ivanu Bjeliću i Lazaru Diniću".

Za Zoricu Popović, iskreno, do sada nisam čuo, ali za Ivana Bjelića i Lazara Dinića – jesam. Nikada ranije, međutim, nisam čuo da su "novinari". Do sada su uvek bili "studenti" ili "aktivisti". "Danas" je, na primer, 17. februara ove godine pisao "aktivisti Lazar Dinić i Ivan Bijelić, koji stoje iza portala 'Revolt'". Ne novinari nego "aktivisti".

Uz pretragu sam saznao da je i Popovićeva više aktivista no foto-reporter. Tako je, makar, za "Ozon pres" govorila aktivistkinja Lokalnog fronta Zorica Šćepanović: "Fotografkinja, saborkinja i prvenstveno prijateljica. Uvek u prvim redovima. Veoma zabrinuto sam prihvatila vest da je napadnuta zajedno sa novinarom Lazarom Dinićem i aktivistom Ivanom Bjelićem". Čak i ona ima problem da se odluči ko je ko i ko je šta, pa joj je Dinić "novinar" a Bjelić i dalje "aktivista". Navika je gadna stvar.

Dinić je aktivista političke organizacije "Stav", a Bjelić političke organizacije "Sviće". Ili je obrnuto, nemojte me držati za reč, sasvim je svejedno i isto. Mogli su biti i u pokretu "Bravo", a i u Pokretu slobodnih građana. Sve je to iz istog šinjela. Neki bi rekli crnog.

Ni za portal "Revolt", opet iskreno, nisam dosad čuo. Nije ni čudo, jer koliko sam uspeo da utvrdim, taj sajt je registrovan 21. novembra 2025. na fizičko lice (znači da iza toga ne stoji neka firma), a prvi tekst na tom sajtu, i to baš "koprodukcija" Bjelića i Dinića, objavljen je trideset dana kasnije, 20. decembra 2025, pre svega tri meseca.

I "glavni i odgovorni urednik" ovog "medija" Marko Živković je doskora u listu "Danas" potpisivan kao "aktivista", odnosno kao "programski koordinator Centra za razvoj građanskog društva MilenijuM" i jedan od "organizatora aktivnosti inicijative 'Proglas'". Sećate se nepravedno zapostavljenog "Proglasa".

Indikativno je da ovog "medija", "Revolta", nema u registru medija na APR-u. Ne znam zašto. A baš su ova udruženja insistirala na pravljenju tog registra.

Posebno je interesantna tema tog u četiri ruke pisanog inauguracionog teksta - pritvor u kojem su obojica bili. I to ne zbog novinarstva nego zbog aktivizma. Neki bi rekli i zbog pripreme državnog udara, jer je Lazar Dinić zbog toga i "robijao" - uhapšen je zbog učešća na onom čuvenom sastanku održanom pred demonstracije 15. marta prošle godine u prostorijama Pokreta slobodnih građana na kojem je bilo još desetak njegovih kolega. Ne kolega novinara nego političkih aktivista, od kojih su neki uspeli da pobegnu iz zemlje i pritvor zamene lagodnim egzilom u Hrvatskoj.

Vrlo je zanimljivo kako su tako iznenada i neočekivano postali "novinari" i to uprkos svom javnom i otvorenom političkom aktivizmu, jer rodno senzitivni Kodeks novinara i novinarki Srbije jasno zabranjuje tako nešto: "Sa novinarskom profesijom nespojiv je rad u PR i marketinškim agencijama, agencijama za lobiranje, državnim organima i institucijama, kao i u političkim partijama". Precizira se da "učešće u političkoj, izbornoj ili medijskoj kampanji i događajima koje organizuju političke stranke, kompanije i slično, ne sme da se obavlja istovremeno s novinarskim/uredničkim poslom. Politička aktivnost članova/članica porodice novinara/novinarki/ i urednika/urednica takođe može da uzrokuje sukob interesa".

Moglo bi se reći da su "novinari" (a možda i "novinarke") postali ne uprkos svom političkom aktivizmu i učešću u svemu gorenavedenom nego baš zbog toga. Pada mi na pamet više razloga od kojih bi jedan mogao biti i taj da novinarske legitimacije pružaju čitav niz povlastica, poput one da tokom izbora mogu prići neposredno do biračkog mesta i raditi svoj posao. Ne mislim na novinarski.

Ali koje bi im novinarsko udruženje moglo tek tako dati "pečat"? Padaju mi na pamet dva u kojima glavnu reč vode aktivisti, a ne novinari. Štaviše, predsednik jednog od njih je čovek koji je tokom svoje duge novinarske karijere bio član više političkih partija nego redakcija.

Vratimo se na protest koji je organizovan zbog (protiv) nasilja nad novinarima. Jovana Gligorijević ne samo da nam je otkrila ko su napadnuti "novinari" sa kojima se treba solidarisati nego i oni sa kojima nema solidarnosti, a koje treba, kako bi to rekla aktivistkinja i, možda, buduća "novinarka" Ljiljana Bralović, uvaljati u katran i perje.

"Kratko ću se osvrnuti na organ vlasti, 'Informer'. Mora zabrana. Molim vas, videli smo ih ovde, ne dajte im izjave. Izjave danas dajemo samo profesionalnim medijima. Za sada toliko od mene i živela Srbija!", rekla je novinarka koja se principijelno bori za slobodu štampe i vidi politički aktivizam samo u oku neistomišljenika.

Na kraju, ali ne najmanje važno, što bi rekli Anglosaksonci, nedopustivo je prebijanje Dinića i Bjelića, čak i ako nisu novinari nego politički aktivisti u novinarskoj koži.