Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pre skoro četrdeset godina, Slavoljub Kačarević i ja proveli smo izvesno vreme u Šumadiji, negde između Kragujevca i Topole, istražujući jednu lokalnu legendu, o crkvi u kojoj se, po legendi, venčao Karđorđe Petrović, lično.
Detalja se ne sećam - koliko dana, gde tačno, s kim smo razgovarali - i to ne zbog godina, nego zato što istraživanje po Šumadiji podrazumeva obilazak raznih domaćina, a obilazak domaćina, pak, podrazumeva, nazdravljanje, a nazdravljanje, opet, podrazumeva da si negde oko 10 ujutru, posle pet nazdravljanja, dobrano pijan, što, na kraju, podrazumeva da pojma nemaš šta se, posle deset, dešavalo.
Ono što pamtim, jeste da smo, negde pred kraj istraživanja, sedeli u kući izvesnog popa, pili njegovu domaću šljivu, i slušali pesme koje je, u desetercu, sam pop spevao, uz gusle. Puštao nam ih je sa kasetofona, dok se svi zajedno nismo obeznanili. Ja sam se probudio u nekom stojadinu, Kačke pored njega, i to bez zauvek izgubljenih cipela.
Pamtim i to da mi je majka, kada sam došao kući, otvorila vrata, pogledala me, i zatvorila ih, meni pred nosom. Gde sam posle spavao, takođe ne znam.
Tu vrstu opijanja posle nikada nisam ponovio (kakvo glupo pravdanje), ali, evo, javno priznajem da ga poželim, svaki put kada krenem da čitam tekstove Snežane Čongradin, Danasove prvosveštenice, koja i dalje živi u kosovskom boju, negde između carstva zemaljskog i onog nebeskog. Užasno me podseća na onog popa (a on jeste o tome pevao), i po glasu, i po tragici, poetici, jedino joj desetarac fali, da se svi zajedno odamo pijanom zaboravu.
"Sve tone", peva Snežana. "Vučić baca bombe više nego ikad. Ne krije se. Uzima tračak neba nad nama. Sve će da nas pogasi, sve će da ućutka, izvešće tenkove na nas, oduzeće nam svako parče hleba...Svima...".
Pa stvarno, šta ti preostaje, u tom paklu, nego da se našljemaš. Posle lepo čuješ gusle, i osetiš onaj Bajaga ritam - tračak neba, parče hleba - koji je logična posledica deseterca.
Povezane vesti
O strahu da ne pričam. Ja, na primer, Snežanu čitam u kafani, ujutru, i posle ozbiljno razmišljam da ipak ne odem kući, nego na neko drugo mesto. Keve više nema, ali će Olja, kada me vidi, posle Snežane, sasvim sigurno da mi zatvori vrata. Pred nosom.
I gde posle da spavam? Na klupici, kao pre četrdeset leta, uz užasne noćne more. Svuda oko mene padaju Vučićeve bombe, tenkovi gaze, leba nema, a ja ležim, kao Orloviću Pavle, ranjen, u krilu Snežane Čongradin, koja mi, u grlo, umesto vode, sipa slova. Olovna.
Pa stvarno. Ko to može da izdrži, trezan. Urednici Danasa? Nemoguće. Oni, u četvrtak, pročitaju Snežanin tekst, i probude se u nedelju na nekom nasipu (omaž Venediktu Jerofejevu i alkoholičarskoj bibliji Moskva Petuški). Da ih pitaš gde su bili u petak i subotu, pojma nemaju.
Nema čitaoca Danasa koji ne poželi da se oleši, svakog petka. Od skeptika, poput mene, do onih koji i inače vide bombe i tenkove, reptilijance i Atlantiđane, od Kalenića, do Cvetića. Vračar Historical, u ruševinama koje su sve zakonom zaštićene i ima tu da stoje, zauvek.
Živimo u Snežaninom horor filmu, u kojem Pol Potova Kampućija izgleda kao sasvim prihvatljiva destinacija, samo da se odavde izvučemo.
Pri tom, da vam kažem, najgore je samoj Snežani. Ona se ujutru probudi, pogleda kroz prozor, i vidi - padaju bombe. Krene da beži, niz ulicu, kad, eto ti ga, tenak. Brisne u pekaru, da bar doručkuje, pre strašnog kraja, ali, leba nema. Ni pogačica. Jogurta. Sav burek pojeo Vučić, a rol viršle onaj Jovanović, iz Proglasa. Dobio čovek donaciju, šta ćeš.
Ne znam, ali Snežana će opet na ulicu, gde je zahvati strašna tama. Neba nema, sunce izgorelo, prekrili ga Vučićevi bombarderi, da ne pominjem dronove Željka Mitrovića, previše ih je.
Povezane vesti
Kako ona stigne do Danasa, niko ne zna. A i kada stigne, žive duše tamo nema, svi pijani, na nekom nasipu (Venedikt Jerofejev, zauvek).
Hoću da kažem, ako Snežana ne pije, svaka joj čast. Mene jedan dan sa njom ozbiljno uzdrma (razmišljam da cimnem mog Mićka, heroin da mi da, ozbiljniju dozu), a kako je njoj, svaki dan, sa njom, ne smem ni da zamislim.
Ništa manje me ne brine ni stanje svih onih koji misle isto što i Snežana, bude se kao Snežana, idu, preplašeni, ovim gradom, hvata ih drhtavica, svuda vide Jovanovića sa rol viršlom, Vučića sa burekom, Natašu Kandić sa žu žuom, i još i razne ale i nemani, bombardere i tenkove, deseterce, Bajagu, da ne pričam koliko im je muka ako se ja pojavim kao Orloviću Pavle. U krilu Snežane Čongradin.
Neki put mislim, Venedikt Jerofejev nije dovoljno pio. Sovjetski savez nije bio pravo mesto za to. Srbija, brale, pod šljivama, jeste.
Da se svi lepo oderemo, obeznanimo, pa da odemo Snežani pod prozor, ili pred Danas, i zamolimo je da više baci jednu bombu i na nas.
A ako nam se to ne dogodi, ne brinite, privremeno je. Svi su na nekom nasipu, što je dobro, jer govori da je Venedikt Jerofejev živ i da pažljivo sve beleži.
Na kraju ćemo, dakle, samo da se slatko smejemo. Pijani. Ne moram da vam kažem gde. Znate. Na nekom nasipu.
Komentari (0)