Kolumna Jeremija pali topa

Prvo sam mislio da se prosto zezam, pa sam otišao na sajt Gatara (sanovnik), i tamo našao svašta o svima zadatoj temi. 

Sanjati top, kaže Gatara, može mnogo toga da znači. Od onoga šta je takvim sanjama pridavao Frojd (bolje da vam ne pričam, ovo je pristojan portal), preko Junga i njegovog kolektivnog nesvesnog (kolektivni, nesvesni košmar jeste stanje u kojem je, već dugo, dobar deo društva, pitajte Snežanu Čongradin ako mi ne verujete), do dubinske psihologije, koja bi, ako je primenimo, mnoge ovde oterala na lečenje. Dugotrajno.  

Takođe, po Gatari, dosta toga zavisi od toga kakav top sanjate: 

Veliki top, ili mali top, o čemu nikako nemojte da konsultujete Frojda.  

Zeleni top, žuti top, crni top, ili ružičasti top (opet preskočite čoveka sa cigarom). 

Top koji se puši? Prigušeni top? Top koji samo što ne opali (Frojd - nikako, pošto to vodi u čistu perverziju). 

Top na ulici, top u kasarni, top na bojnom polju (Umesto o Frojdu, mislite o kolektivnom nesvesnom). 

Usamljeni top, ili više topova (ovde su Frojd i dubinska psiholigija na istom tragu, preskočite i jedno i drugo). 

Top okružen prijateljima, ili top koji su opkolili neprijatelji (kolektivno nesvesno često liči na geng beng, te se mirno vratite Frojdu. Dubinski). 

Top je, u snovima - zapamtite reči starog Bečlije - često samo top, baš kao što je cigara, često samo cigara.  

Opet, kada dođemo, posle svega, do zvučnog topa, kojeg u Gatari nema (molim da se to ispravi), nisam siguran koliko i Frojd i Jung i čitav Panteon psihologa može da pomogne. 

Prvo: da li je svaki top, koji puca - zvučni top? 

Drugo: da li se zvučni top puši, posle pucnja? 

Treće: koje je boje zvučni top? 

Četvrto: Veliki, ili mali, zvučni top? 

Peto: Šta tačno znači, kada sanjam taj zvučni top?  

Po Gatarinim pravilima, ako, u snu, taj top, zvučni, ne može da se pokrene, bezvoljan sam i frustriran. 

Ako sanjam baš težak zvučni top, preopterećen sam obavezama. 

Top koji se gubi (najčešće sanjan top u Srbiji), na žalost znači da gubim kontrolu, gubim moć, što nas opet vraća na Frojda i dosta je neprijatno. 

Poseban problem je što zvučni top, koji je kolektivno sanjan u Srbiji, niko nije ni video ni čuo, pa sada niko ni pojma nema kakav tačno top treba da sanja, kakvih karakteristika, boja, oblika, te, samim tim, ni koje značenje da mu prida, a da se ne zaglavi kod Frojda i Junga, i bude odveden na dubinsko lečenje. 

I tu ništa ne pomaže ni tvrdnja Borisa Tadića, koji je rekao da je lično sanjao strašno sonično oružje, a ne zvučni top, čime je intervenisao u kolektivne snove i u program N1 i Nove, i probao da ih promeni, što dosta podseća na ono što je radio kada je bio vlast, te ćemo njegovo svedočenje odbaciti.  

Uostalom, da i njega pitamo:  

Puši li se, sonično oružje? Malo ili veliko? Dugačko, kratko, zeleno, ili crno, teško, ili lako... 

Odmah da vam kažem, nema pojma, bez obzira što je nastavnik psihologije, da ne pričam da je, po njemu, samo jedan top bio dovoljan za celu Srbiju, i to top Borisa Tadića. Sve ostale je, baš zato, istopio. I osećao se veoma moćno. I potentno, što samo govori o tome koliko je psihologija jedna velika deluzija, kada je u pogrešnim rukama. 

No, da batalimo Tadića, i vratimo se temi. Koja ovde postaje ozbiljna, jer govori o stanju u kojem je deo društva, a koje najviše liči na kontinuiranu noćnu moru, u kojoj svuda okolo padaju žrtve, pogođene, u leđa, zvučnim topom, čija nevidljivost, i nečujnost, ne znače ništa drugo, nego da je onaj, o kojem je čitav taj košmar, još pokvareniji nego što se misli, i sposoban da, iz stomaka, proizvede strašne zvuke, one zbog kojih je više hiljada ljudi završilo kod doktora. Moglo bi se čak reći da je Vučićev nevidljivi zvučni top prdnuo (smešten u njegovim crevima, pa se zato ne vidi), i proizveo osip i crvenilo, što podseća na meni omiljenog Rožera do Sicilije, koji, upravo prdežom, odbio da krene u Prvi krstaški rat. 

Pa stvarno. Samo još tu teoriju nismo čuli. A da sve bude još gore, oni koji su toliko insistirali na ružnim snovima, ne prestaju. 

I svaki poziv na buđenje doživljavaju kao napad, ne samo na ružne snove, nego na njihovo pravo da ih sanjaju i te svoje snove obznanjuju, kao Jovanovu Apokalipsu. 

Ludilo, totalno. U kojem se nekome, ali zaista, sviđa ideja o topu kojim je pucano narodu u leđa, te je narod pao, krv prsnula na sve strane, creva poispadala, glave se raspale, a Arhiv javnih skupova izbrojao šest hiljada Žrtava. 

Pa sada čitava ta medijska flota ljude ubeđuje da su njihovo crvenilo i osip "rane junačke", rezultat masakra i genocida, dok su slučajevi stvarnog pucanja na one druge, ili ubadanja, kao i povrede nastale na taj način - čiste sitnice, obzirom na sve što zaslužuje svako ko ne skače. 

Što nas dovodi do moguće lekovitog zaključka: 

Ako bilo ko, s one košmarne strane, poželi da loši snovi prestanu, prvo neka prestane da, u snovima, skače. Odatle sve počinje.   

Ako ne verujete, pitajte čika Zigmunda. Pa se lečite, dubinski. Sve dok ne dođete do onih slatkih snova u kojima Jeremija pali topa, a Jevropa se trese. Probajte, podnošljivije je, i zdravije.