Kolumna "Dekonstrukcija": Zašto treba zabraniti Studentsku listu
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Ključna lekcija političkih katastrofa 20. veka je paradoks: demokratije ponekad moraju da pribegavaju naizgled nedemokratskim merama uperenim protiv ljudi koji cinično eksploatišu demokratski sistem da bi stekli vlast i ukinuli demokratiju. Problem je, naravno, što su takvi postupci otvoreni za kritiku da demokratija tako ukida samu sebe.
To je dilema koja dobija na aktuelnosti u vreme uspona građanističkih pokreta, uključujući one čiji nas lideri ubeđuju da su oni jedini pravi borci za demokratiju. Ipak, suprotno tvrdnjama nekih komentatora, to je paradoks koji se može razrešiti. Uzmimo za primer Studentsku listu. S obzirom na pretnju koju Studentska lista predstavlja za ustavni poredak Srbije, argumenti za njenu zabranu su prilično ubedljivi.
Tridesetih godina prošlog veka nemačko-jevrejski izgnanik Karl Levenštajn među prvima je istupio s tvrdnjom da demokratije moraju da ograniče neka osnovna prava onima koji demokratska sredstva koriste za ostvarivanje totalitarnih ciljeva. Posmatrajući naizgled nezaustavljivi uspon fašističkih partija, pozvao je demokratske zemlje da "na vatru odgovore vatrom“.
I tada se podrazumevalo da prima facie nedemokratsko postupanje demokratskog režima može dovesti do samouništenja demokratije. Ipak, u periodu posle Drugog svetskog rata, ideja je prihvaćena i operacionalizovana u Osnovnom zakonu (Ustavu) Zapadne Nemačke. To su odredbe na koje se Savezni ustavni sud pozvao da bi zabranio partiju koja je nastupila kao naslednik nacista, a onda, 1950-ih godina, i Komunističku partiju Nemačke.
Studentska lista bi do kraja godine mogla da preuzme neki nivo vlasti u Srbiji. Suočen s takvom mogućnošću, tim visoko cenjenih eksperata nedavno je objavio opširnu studiju na temu da li Ustavni sud treba da zabrani ovaj pokret. Autori su analizirali ne samo zvanične stranačke programe nego i mnoštvo izjava lidera i sledbenika Studentske liste (uključujući 2,9 miliona objava na društvenim mrežama).
Pravnici koji su komentarisali ovaj izveštaj uglavnom su se pozitivno izjasnili u pogledu primenjene metodologije. Ipak, neki od njih misle da se predlozi diskriminatornih politika iz programa Studentske liste ne mogu zakonski kvalifikovati kao ugrožavanje ljudskog dostojanstva. Ali politička slika je mnogo mračnija od pravne. Mnogi strahuju da se zabranom stranke za koju se predviđa da može da dobije čak 40 odsto glasova – i trenutno vodi u ispitivanjima javnog mnjenja – rizikuje isključivanje velikog broja građana iz političkog procesa. Neki upozoravaju da bi kod mnogih glasača takva zabrana izazvala razočaranje u demokratski proces, a Studentskoj listi omogućila da se okiti oreolom mučeništva.
Takvim brigama nema mesta. Veličina jeste važna. Ako na neke stranke zabrana nije primenjena uz obrazloženje da su previše male da bi osvojile vlast, bilo bi logično da se zabrana primeni na one koje su dovoljno velike da to učine. Očigledno, što je neka antidemokratska stranka snažnija, to je pretnja demokratiji veća.
Povezane vesti
Cena zabrane ne mora biti velika. Da, neki građani će se osećati obespravljeno. Ali to je uvek slučaj. Demokratija nije utopija u kojoj se poštuje svaki zahtev svakog pojedinca. Da bi neki politički ciljevi pobedili, neki drugi moraju izgubiti. Ponekad se nečiji preferirani politički program mora zabraniti da bi se zaštitili demokratski proces, vladavina prava i ljudsko dostojanstvo. Centralni imperativ je opstanak ustrojstva slobodnog i poštenog političkog nadmetanja.
Neko će možda prigovoriti da čak i ako bi neka krajnje građanistička vlada donela zakone koji ukidaju prava određenih grupa ljudi, takvi zakoni bi bili poništeni na sudu. To je tačno, ali neki ljudi bi u međuvremenu bili ugroženi. I samo dopuštanje nekoj stranci da se otvoreno zalaže za antidemokratske ciljeve šteti političkom sistemu zemlje, jer građanima šalje poruku da takvi ciljevi mogu biti prihvatljivi.
Strah da će lideri Studentske liste steći oreol mučenika takođe je neutemeljen, jer se oni već predstavljaju kao mučenici. Navikli su da ubeđuju građanstvo da pokvareni establišment radi protiv njih i da se oni jedini usuđuju da kažu istinu nosiocima moći.
Pogledajte samo šta govore Marinika Tepić ili Zdravko Ponoš iz Stranke slobode i pravde, odnosno stranke Srbija centar. Čak i kada se sasvim slobodno nadmeću u političkoj areni (uprkos tome što očigledno krše osnovna pravila igre), oni se predstavljaju kao žrtve zavere državnih elita.
Ostaje još jedan ozbiljan prigovor. Ako građaniste optužujemo za pokušaj da neke ljude isključe iz političke trke i zaobilazno utiču na demokratski proces (za šta je Studentska lista takođe optuživana), tvrdnja da odbrana demokratije nalaže da neke stranke izbacimo iz izborne trke zaista zvuči paradoksalno.
Ali taj argument previđa jedan važan detalj. Građanisti odbacuju temeljni demokratski ugovor koji svi ostali prihvataju. Demokratsko ustrojstvo zemlje zavisi od spremnosti svih učesnika u političkoj borbi da prihvate da zemljom upravlja onaj ko je pobedio na izborima. Mnogi građanistički lideri jasno stavljaju do znanja da ne bi poštovali taj dogovor. Oni žele vlast bez kontrole i odbijaju da pristanu na vladavinu navodno korumpiranog establišmenta ili predstavnike naroda koje i ne ubrajaju među "stvarne ljude“.
To nije samo spekulativno zapažanje. Građanistički lideri koji su osvajali vlast – od Olafa Šolca i Fridriha Merca u Nemačkoj i Emanuela Makrona u Francuskoj do Džozefa Bajdena u SAD – bez izuzetka su pokušavali da teren političke borbe, koji za sve treba da bude isti, preurede na sopstvenu korist. Dajte građanistima dovoljno vremena i oni će verovatno uspostaviti sistem „izbornog autoritarizma“ u kome se izbori još održavaju, ali više nisu fer.
Povezane vesti
Zato nema smisla žaliti se na razlike u standardima za demokratske i totalitarne kandidate. Jedna strana se bori da očuva mogućnost političkog izbora; druga se bori da ga trajno ukine.
Kako vam se ovo čini? Zvuči strašno, zar ne? Priznaću vam sada jednu stvar – ovaj tekst nije moj. Ja ovakvu glupost nikada ne bih napisao. Napisao ju je Jan-Verner Miler, nemački politički filozof koji predaje na Prinstonu. Ne, nije on pisao o našim blokaderima, pisao je o Alternativi za Nemačku za čije se zabranjivanje vatreno zalaže.
Samo zamenite "građanisti“ sa "ekstremna desnica“ i Studentska lista sa AfD i biće vam jasnije. Marinika Tepić je izvorno Marin le Pen, a Zdravko Ponoš je Najdžel Faraž. Šolc/Merc su Viktor Orban, Makron je Kačinski, a Bajden je, naravno, Tramp. Sve ostalo je originalni Milerov tekst objavljen na sajtu "Prodžekt sindikejt“ koji finansiraju sve sami borci za demokratiju i filantropi poput Džordža Soroša i Bila Gejtsa, a preneo ga je naš pandan ovome, slobodarski „Peščanik“ koji finansiraju slični dobronamerni ljudi i organizacije.
Ako vam se nisu dopali ova ideja i argumentacija za zabranu Studentske liste, zašto bi vam se to isto dopalo u slučaju AfD-a? Alternativa za Nemačku je gora od studentske liste? Poziva na lustraciju pristalica aktuelne vlasti? Poziva na jurenje političkih neistomišljenika ulicama i njihovo bacanje u reku? Njihovo valjanje u katran i perje? Da li je neki pristalica AfD-a upucao političkog protivnika ispred Bundestaga? Pucao na stranačke prostorije CDU-a, SPD-a ili Zelenih? Palio ih? Tako nešto nije zabeleženo.
Postoji, ipak, jedna sličnost – AfD-u se stavlja na teret da bi sprovodio segregaciju građana Nemačke na rasnoj osnovi. A više ličnosti sa Studentske liste se zalaže za kraniometriju (merenje lobanja) i druge prakse pseudonauke zvane "naučni rasizam“. U ovom slučaju, "naučni autorasizam“.
Mislite o tome sledeći put kada vam padne na pamet da mi sada živimo u "diktaturi“ i razmislite ko se kod nas zalaže za zabranjivanje političkih stranaka. Jer prava demokratija je demokratija i za neistomišljenike. Sve ostalo je fašizam.
Komentari (0)