Kolumna "Dekonstrukcija": Gori li Pariz?
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Legenda svetske kinematografije Orson Vels učestvovao je u snimanju dva epska ratna filma. Većina nas koji smo odrastali u Jugoslaviji zna da je jedan od tih filmova „Bitka na Neretvi“ iz 1969. godine, ali retki se sećaju tri godine ranije snimljenog filma "Gori li Pariz", koji je po svemu francuski pandan ovom jugoslovenskom megaprojektu, od kastinga – i u ovom filmu igrale su tadašnje najveće zvezde svetske kinematografije poput Žan-Pola Belmonda, Alena Delona, Iva Montana, Simon Sinjore, Kirka Daglasa, Entonija Perkinsa i Glena Forda – preko za to vreme ogromnog budžeta do toga da su za idejno rešenje plakata odabrana tada najveća imena u branši (poster za "Neretvu" osmislio je Pablo Pikaso, a za „Pariz“ Bernar Vilmo).
Važan segment ovog filma je priča oko Hitlerove naredbe da "Pariz može pasti u neprijateljske ruke samo kao polje ruševina", što je značilo da Grad svetlosti mora biti potpuno uništen. Nemački guverner Pariza Ditrih fon Holtic je sve uradio da sprovede Hitlerovo naređenje i minirao sva važnija mesta u gradu, ali je na kraju ipak odbio da grad pretvori u prah i pepeo. (I o ovome je 2014. snimljen odličan film "Diplomatija", koncentrisan na celonoćni razgovor Fon Holtica sa švedskim konzulom u Parizu Raulom Nordlingom koji ga je ubedio da poštedi grad.)
Dakle, Pariz nije izgledao kao "ratna zona" ni u avgustu 1944, kada je visoki nacistički oficir odlučio da ga poštedi. Pariz nije bio "ratna zona" ni u junu 1940, kada su u njega pobedonosno ušetale nacističke trupe, ali jeste danas, kako pišu zapadni mediji, kada nije pod napadom nikakvih de jure stranih agresora.
Gore od vikinga, koji su Pariz poharali 845. godine, poharali su ga ovih dana "domaći" "studenti" i "srednjoškolci" koji se bore za "pravdu".
Nije ovih dana goreo samo Pariz. Slični piromanski i pljačkaški ispadi zabeleženi su u mnogim drugim gradovima Francuske (ali i drugih evropskih zemalja). Na primer u Limožu. Tamo je spaljena Gradska kuća sagrađena 1883. godine, remek-delo umetnosti, koja je 1975. proglašena za istorijski spomenik.
Slično, samo sa mnogo blažim posledicama, prošla je Gradska kuća u Novom Sadu 5. novembra 2024. Ona je sagrađena 11 godina posle ove u Limožu i 1997. proglašena za kulturno dobro. Nju su, takođe, napadali neki "studenti" i "borci za pravdu", samo što ju je policija odbranila.
Ima još sličnosti između prošlonedeljnih dešavanja u Parizu i onoga što se tokom protekle dve godine dešavalo kod nas. Na primer, tamošnji studenti su u okviru svoje "borbe za pravdu" rešili da blokiraju najveći muzej na svetu, Luvr. Za sada ga još, za razliku od prodavnica "Šanela", "Luj Vitona" ili "Roleksa" (bez kojih ne mogu da uče), nisu opljačkali.
Ali čude se francuski blokaderi, kao i ovi naši, zašto narod ne shvata, ne prihvata i ne povinuje se njihovoj "borbi za pravdu" i na ovaj način. "Turisti koji čekaju su agresivni prema nama jer su platili karte", rekao je za francusku televiziju jedan od tamošnjih blokadera, šokiran ovakvom količinom neosvešćenosti. Baš kao što kod nas nisu mogli da shvate ljude koji zbog višeg cilja nisu prihvatali blokade raskrsnica.
Postoji, međutim, i jedna velika i bitna razlika. Ne mislim na to što su predsednik zemlje i prva dama Emanuel i Brižit Makron bezbrižno đuskali na koncertu Selin Dion u pariskom predgrađu Nanter, dok je rulja, pardon, dok su građani i građanke palili i pljačkali grad. Tako nešto je za Vučića nezamislivo.
Mislim na činjenicu da ovaj sukob u svojoj suštini nije unutar francuski, iako deo pobunjenih građana i građanki jesu Francuzi ekstremne levo-liberalne orijentacije. Većinu vandala koji su lomili francuske gradove čine ljudi koji, bez obzira na to da li su prva, druga, treća ili koja god generacija rođenih u Francuskoj, Francuzi nisu.
Baš kao što ni hrčak rođen u akvarijumu nije zlatna ribica, oni nisu Francuzi jer nisu prihvatili nijednu francusku vrednost i nikada tu državu nisu prihvatili za svoju. Naprotiv, oni svoje vrednosti, tradicije i modele ponašanja pokušavaju da nametnu državi u koju su došli. Na to ukazuje i simbolika – na protestima nije viđena nijedna francuska zastava, ali je bilo pregršt palestinskih, alžirskih i sličnih simbola.
S druge strane, možda je olakšavajuća okolnost što je društveni sukob kroz koji mi prolazimo ipak u najvećoj meri unutarsrpski. Kod nas se na protestima ipak u najvećoj meri vijore srpske zastave. Iako oni koji ih nose nisu svesni da ne rade u korist svoje države.
Pitao sam i kuma, Francuza, šta misli o ovoj razlici. Slaže se da je Srbija u boljoj situaciji jer se ovde ipak ne radi o sukobu civilizacija, nego o nesuglasici ljudi koji ipak u najvećem broju jednog dana mogu da stanu pod istu zastavu.
Ovo treba imati na umu i kada se u nedelju bude išlo na glasanje i kada se to glasanje bude završilo. Kako god da se ono završi. Ne smemo dozvoliti stranim elementima da od Srbije naprave ono što su napravili od Francuske.
Za razliku od Pariza, Beograd je previše puta zaista bio ratna zona i goreo. Ne dozvolimo da se to ponovi. "Dođe vreme u istoriji kada talog i mulj isplivaju na površinu, ali to ne traje predugo."
Povezane vesti
Komentari (0)