Kolumna "Dekonstrukcija": Magijski obredi prosvećenih

Nema ničeg lepšeg od čoveka koji sa visine prosvećenosti objašnjava drugima kako su zaostali i zarobljeni u primitivnom i magijskom načinu razmišljanja. Naročito kada se ispostavi da ni pojmovi kojima ta osoba barata nisu baš njena jača strana. 

Poslednjih dana i nedelja javnost je mogla da čuje zanimljive lekcije iz sociologije. Nastavnica sociologije u novosadskoj gimnaziji Marija Vasić "hrabro“ je istupila "definišući“ potrebu miliona građana Srbije da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice, pa makar čekali satima u redu, kao "fetišizam“ i "primitivni magijski obred“. 

Ono što je ona objasnila kao čisto naučno definisanje fetišizacije, odbacili su do sada brojni učeni ljudi, uključujući i univerzitetske profesore sociologije, ističući da se radi o zastarelom pristupu sociologiji koji više pripada evolucionističkim i kolonijalističkim teorijama 19. veka nego savremenoj sociologiji i antropologiji, tako da ne bih ponavljao argumente protiv takvog pristupa. 

Marija Vasić, međutim, kao i mnogi drugi iz tog elitnog kruga ljudi, tvrdoglava i ne obazire se kada joj se kaže da joj je pristup ne samo površan nego i činjenično pogrešan, istrajava u svojoj grešci i uporno je ponavlja. Baš kao, na primer, Milan St. Protić, koji nikako da shvati da citat o Danajcima kojima ne treba verovati ni kada darove nose nije „pevao neumrli Homer“ nego Vergilije u "Eneidi“.  

Svako pogreši i to samo po sebi nije strašno. Greše i nastavnici, i profesori, i novinari, i političari. Problem je ovo gorepomenuto istrajavanje, a potom i nastavak razgolićivanja svog raskošnog neznanja. 

Stručnjak za "primitivne magijske obrede“ Marija Vasić, u emisiji "Dobar, loš, zao“ od pre nedelju dana, toliko sigurna u sebe iznela je još jednu pogrešnu definiciju – lustraciju u Starom Rimu opisala je kao "čišćenje ulica u Rimskom carstvu“: "Lustracija je jedna teška reč, čišćenje ulica u Rimskom carstvu, tako je nastala. Nemojte me streljati, izvinjavam se, ali tako je.“ 

Nećemo je streljati, ali nije tako. 

Čovek bi pomislio da su drevni Rimljani, ti nesrećnici koji su izgradili carstvo, postavili temelje prava i celokupne zapadne civilizacije, u stvari bili prvi radnici gradske čistoće. Još samo da zamislimo Julija Cezara sa metlom u ruci i sliku možemo da pošaljemo u neki udžbenik. Sociologije. 

Latinska reč lustratio značila je ritualno pročišćenje, a ne "čišćenje ulica“. Za stare Rimljane nečistoća nije bila samo fizička kategorija. Ona je mogla biti moralna, duhovna, čak i politička. Verovalo se da se na narod, vojsku ili grad vremenom talože prestupi, nesreće i gnev bogova. Zato je bilo neophodno izvršiti obred kojim bi se zajednica vratila u ravnotežu. Ali tako što su ljudi čistili sami sebe, a ne druge. 

Posle popisa stanovništva, cenzori bi organizovali svečani ritual poznat kao suovetaurilia. Naziv je dolazio od tri životinje koje su prinošene na žrtvu – svinje, ovce i bika. Te životinje bi u procesiji vodili oko okupljenog naroda ili vojske, a potom žrtvovali bogu Marsu. 

Krug kojim se išlo imao je simboličko značenje. Razdvajao je poredak od haosa i označavao granicu zajednice koju treba zaštititi. Lustracija se sprovodila i nad vojskom pre pohoda, a postojala je i lustracija grada. Nije se, dakle, radilo o komunalnoj akciji već o ritualnom pročišćenju koje je kulminiralo žrtvovanjem. 

Drugim rečima, ono što moderni ljudi danas doživljavaju kao politički koncept, u svom izvornom obliku bilo je magijski obred. Možda "primitivan“, ali vrlo značajan za ono društvo. 

Iako je strašno to što nam decu uče ljudi koji očito nemaju elementarno znanje o stvarima koje bi trebalo da predaju (ili ih namerno iskrivljuju da bi ih prilagodili svom ideološkom okviru), ovde postoji element koji je u ljudskom i moralnom smislu još gori. 

Jer nije retkost da se ljudi koji sa velikom lakoćom govore o „primitivnim magijskim obredima“ kada je reč o tuđoj veri, hodočašćima ili poklonjenju svetinjama, istovremeno sa neskrivenim oduševljenjem pozivaju na lustraciju kao na neku vrstu društvenog spasenja. A lustracija je definitivno bila magijski obred, premda ga ne bih nazvao "primitivnim“ budući da je bio u duhu svog vremena koje svakako nije bilo primitivno, uprkos tome što su tadašnje društvene norme bile značajno drugačije od naših. 

Da utvrdimo – čekati u redu da se čovek pokloni Pojasu Presvete Bogorodice jeste "fetišizam“ i "primitivni magijski obred“, ali verovati da će društvo biti očišćeno tako što će se izvršiti lustracija – to je, valjda, vrhunac racionalnosti. 

Sve i da "lustraciju“ modernizujemo, iako se Marija Vasić poziva na njeno izvorno značenje, ona opet predstavlja ogrešenje o današnje moralne principe. Jer ako je neko počinio zločin, mora se kazniti u skladu sa slovom zakona i nikakvo lustriranje nije potrebno. Ovaj "primitivni magijski obred“ neophodan je samo ako ne postoji ogrešenje o zakon, nego o moralno-politička načela onih koji na lustraciji insistiraju. To sa demokratijom i vladavinom zakona nema nikakve veze.  

Vratimo se strogim sociološkim definicijama. Magijski obred je skup simboličkih radnji za koje učesnici veruju da mogu da promene stvarnost. Nije li vera da će jedan čin pročišćenja doneti moralnu obnovu društva upravo takva ideja? Ako se "Vučićevi robovi“ lustriraju, odjednom će procvetati naša zemlja i društvo.  

Bez ikakve druge ideje za poboljšanje naše zajednice. "Studentska pobeda“ (u ovom kontekstu takođe bi mogla biti definisana kao magijski ritual) i lustracija bi po principu deus eks mahina mrak u kojem živimo pretvorili u svetlost. 

Naravno, niko razuman neće izjednačavati religijsko poklonjenje i političke koncepte. Ali je zanimljivo posmatrati dvostruke standarde. Ono što je kod drugih "primitivno“ i "magično“, kod nas je "napredno“ i "evropsko“. Kada vernik veruje u blagodat, onda je to sujeverje. Kada politički istomišljenici veruju u spasonosno magično pročišćenje društva, onda je to progres. 

Uostalom, istorija nas uči da su stari Rimljani bili pametniji od mnogih savremenih ideologa. Znali su da lustracija nije osveta. Nije bila sredstvo za uništavanje protivnika. Nije služila da pobednici ponize poražene. Trebalo je da obnovi celu zajednicu. 

Danas se, međutim, lustracija najčešće pominje kao politička toljaga. Kao sredstvo za uklanjanje nepodobnih. Kao obećanje da će se, kada se jednom "očiste“ ovi ili oni, pojaviti neko novo, savršeno društvo. 

Ako to nije vera u magijsku moć jednog simboličkog čina, onda bi bilo zanimljivo čuti šta jeste. 

Na kraju, nije strašno što neko greši u tumačenju pojmova. Svako greši. Strašnije je kada čovek postane toliko uveren u svoju intelektualnu nadmoć da prestane da primećuje sopstvene predrasude i zablude. 

I tako dolazimo do paradoksa našeg vremena. Oni koji najviše govore protiv magijskog mišljenja ponekad najviše veruju u njega. Samo što njihovi rituali nemaju ikone, sveće i mošti. Oni imaju druge svetinje, druge dogme i druge ceremonije. Na primer, skakanje u mestu uz uvredljivo skandiranje. Vrhunac progresa, nauke i modernosti. 

A drevni Rimljani bi, verovatno, sve to posmatrali sa osmehom. Možda bi nam rekli da nije problem u ritualima. Ljudi bez njih nikada nisu živeli. Problem je kada neko veruje da su samo tuđi rituali primitivni, a da su njegovi sopstveni – emanacija prosvećenosti.