Kolumna "Politika kao sudbina": Ne veruj nikome preko 30
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
U politici se kaže, ako danas nisi u pravu, samo se malo strpi, opet ćeš sutra biti. Kao nogavice sa trapezom, političke ideje dolaze i izlaze iz mode, da bi se opet vratile na pistu.
Tako se vratila moda iz 1968. godine, da prezreš rođene babu i dedu. I da se time hvališ po čaršiji, a sada po društvenim mrežama. To je postao svojevrsni podžanr predizborne kampanje jednog broja pristalica Studentske liste. Ponovo radi bioskop, opet se daju porodični ostrakizam i emocionalne ucene.
Pre kampanje je to nekome još i bilo smešno. Govorim o paroli "Ne lažite mi babu“. Jer, opšte je poznato da su babe glupe, ispranog mozga, i da ne umeju da misle svojom glavom. Pa za njihove duše nekad moraš da se boriš i blokadom RTS-a, jer one zbog šuma sa tog kanala ne kapiraju ni ono što tebi bode oči.
No, stvar se uozbiljila kada su izbori konačno raspisani, pa su krenule kletve tipa: "Ko od mojih glasa za Žvalavog, neka zaboravi da postojim“. Jedni se hvale da su već prekinuli sve veze sa članovima porodice i prijateljima koji glasaju za "OKG“ (organizovanu kriminalnu grupu, prim. prev.), drugi poručuju da će babu u nedelju zaključati, a četvrti da će joj sakriti ličnu kartu.
Ha, ha.
Izostavljam profane i vulgarne poruke kojih je najviše, ali suština je ista. Mnogi veruju da je okretanje protiv članova svoje porodice vrh, najveći mogući dokaz moralne i političke čistote i beskompromisnosti. Jer Hitler, jer diktator, jer biblijsko zlo.
Kažu da nije bolje ni na drugoj strani, da i tamo padaju pretnje. Jedan naš ugledni politički mislilac, koji možda nije "neutralan“, ali ga ne bije glas da botuje za neku od političkih formacija, privatno kaže da se ovih izbora ljudi "plaše više nego nuklearnog rata“. Jedino što babe i dede ne idu na X da proklinju potomke, već im iza zatvorenih vrata objašnjavaju da je u nedelju na kocki hiljadu godina srpske istorije i državnosti. A sa tim se ne kocka.
Stručnjaci kažu da je u savremenoj političkoj istoriji nešto slično postojalo u Sovjetskom Savezu, u kom su boljševici kao mučenika slavili trinaestogodišnjeg Pavlika Morozova, koji je navodno tajnoj policiji cinkario oca zbog prikrivanja žita, zbog čega su dečaka usmrtili preostali članovi porodice. Kažu da je arhetip bio prisutan i za vreme jakobinskog "revolucionarnog terora“ u Francuskoj, koji je štitio decu koja su u revolucionarnom zanosu prijavljivala roditelje, slično kao što će više od sto godina kasnije uraditi Pavlik Morozov – ako je legenda o Pavliku uopšte istinita.
Savremena istorija sa više naklonosti gleda na francuske i nemačke studente koji su se 1968. pobunili protiv okoštalih i moralno bankrotiranih režima posleratne Evrope, otkazujući roditeljima poslušnost i kanselujući im moralni autoritet. U Nemačkoj su klinci javno pitali očeve: "Šta si radio u ratu, tata? Jesi li znao da Jevreje ubijaju u koncentracionim logorima?“ Toj generaciji se pripisuje nemački politički preporod i prvo pravo suočavanje sa gresima nacista, do kog nije došlo "denacifikacijom“ koju su saveznici 1945. silom nametnuli. I koja, primera radi, nije imala ništa protiv nacističkog dede nemačkog novinara Mihaela Martensa, onog što je godinama sedeo u Hitlerovom ratnom štabu, kao i za njegovim stolom za ručavanje.
Zapadni klinci nisu kao Pavlik cinkarili roditelje policiji, oni su ih javno denuncirali. Mladi Nemci su generaciju svojih roditelja nazivali fašističkim ratnim zločincima, ogorčeni što je toliko bivših nacista ostalo na vodećim pozicijama u društvu i posle "denacifikacije“, pa su i protestovali pod sloganom "Ne veruj nikom preko 30“. Francuski studenti su se bunili protiv roditelja kao simbola establišmenta, protiv vrednosti "patrijarhalne buržoaske porodice“. Izbore su proglasili "zamkom za idiote“, roditelje "reakcionarnim“, a porodicu "zmijskim leglom“ (ovo poslednje možda zvuči poznato). Porodična trpeza pretvarana je u suđenje stoleća: odbacivanje roditelja deca nisu doživljavala kao porodičnu tragediju, već kao nužnost za pročišćenje i ozdravljenje društva.
Pobuna protiv roditelja donela je korenite društvene promene kojima se moja generacija silno veselila i oberučke ih prihvatala. Uživali smo gazeći krhotine preostalog roditeljskog autoriteta, makar ni pola konteksta nismo do kraja razumevali. Ali kakav osećaj slobode! Ubirali smo plodove političke i seksualne revolucije, lišeni i zasluga i krivice. Kakvo doba da tinejdžer bude živ!
A sada me evo na onoj strani stola koja se zgražava nad tim što klinci svet vide crno-belo, što misle da su njihova politička uverenja dobro, a tuđa zlo, i što su voljni da se i sa porodicom zakrve zbog vere u sopstvenu političku ispravnost i moralnu nepogrešivost.
Na istoj strani stola sa mnom je cela mala armija eksperata, psihologa i psihijatara koji imaju gotove recepte, ako ne za lečenje generacijskog i političkog jaza, a ono za stavljanje flastera na tu ranu. Nude gotove terapijske rečenice za obe strane porodične provalije: potrebno je da roditelji malim moralnim apsolutistima kažu: "Razumem da imaš snažna uverenja, ali te toliko volim da neću da dozvolim da naše političke razlike ugroze našu vezu.“ A studenti i đaci bi trebalo da kažu babi i dedi: "Pomozi mi da shvatim kako si došao do tog zaključka?“, i da ne osuđuju i presuđuju kao da su porota u sudskom procesu.
Jer je generacija koja je u svojim roditeljima videla reakcionarne buržuje ili saučesnike fašista, sada doživela da njena deca u njoj vide protivnike ljudskih prava i prepreke modernosti. Došao je red na nekadašnje buntovnike da i oni u svojoj deci i unucima prepoznaju opasnost po opstanak nacije ili ozdravljenje društva. Kad se te dve generacije okupe za trpezom u istom stambenom prostoru, protivnici ljudskih prava ručaju sa neprijateljima poretka.
Što će reći, psihološki mehanizam podele je isti, iako su generacijski ulozi novi. Dve strane to ne uviđaju i društvo nastavlja da se cepa.
Porodični psiholozi ni od jedne ni od druge strane ne traže da menja svoja politička uverenja, već da prihvati da su duboki lični i porodični odnosi mogući i izvan političke (ne)sloge. Jer politika nije sve, ima nešto i iznad politike, što nije pitanje dobra i zla, već mogućnosti života u miru i međusobnom poštovanju.
Daleko od toga da je kod nas na delu samo sukob generacija. Naši su sporovi i ekonomski, i politički, i ideološki, nisu samo generacijski ni samo moralni. Političke podele postoje i unutar generacija, kao i između njih, unutar socijalnih slojeva, kao i između njih.
Ali, možda to što važi za porodicu važi i za srpsko društvo? Možda će posle ove nedelje postati moguć makar dogovor o miroljubivoj koegzistenciji svih strana u političkom sporu?
To bi bio najbolji mogući ishod oktobarskih izbora.
Jer, kolika budala moraš da budeš da odbaciš porodicu zbog Vučića?
Povezane vesti
Komentari (0)