Kolumna Bolest kao politička metafora
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
U dve godine kako pratim N1, shvatila sam da nema podruma do kog se neće spustiti. Valjda zbog hedonističke ostrašćenosti kojom prilaze poslu, mislila sam da im to dođe prirodno, refleksno, da veruju u to što rade, da su burevesnici po poslanju. Kad ono, nisu! Oni su obični medijski ljudi koji znaju da se tako ne sme. Znaju da postoji profesionalni kodeks, samo ga se ne drže. Znaju da Srbija nije "bolesna", nego je samo parlamentarna demokratija pred izbore. Istina malo preparirana u lokalnom pacu, ali ipak, parlamentarna demokratija. Ne znam da li je humano da sam ih odala, jer to postavlja pitanje predumišljaja za mržnju i haos koji su srpskom elektoratu prepisali kao lek.
U odbranu N1, spuštaju se i drugi nisko i najniže. Informer je najpoznatiji primer, ali u njihovom podrumu barem ima po koji jastučić i sofa, lamperija protiv vlage, pregorele sijalice se redovno menjaju. Tu i tamo upale i poneku aromatičnu sveću, kad izveštavaju da Redžep Režepović zvani Lepi svoje najbolje hitove komponuje na WC šolji.
Kod Informera se odmah prepoznaje komercijalni sistem "kakve su gladi, tako ih pogladi". Ali N1 se legitimiše iz sasvim drugog moralnog stava. I kad viri iz svog podruma, N1 gleda u visine, tamo gde je Kant smestio svoje kategorije lepog i uzvišenog, gde se govori o slobodi, pravima čoveka, o etici, profesionalnom dostojanstvu i dobroj vladavini.
Verovala sam u iskreno ushićenje novinara N1. Kad pišu naslove kao "Misija za Srbiju ili turistička svita o trošku građana i zašto je Jovanov mislio da čuje pokojnu babu" (27.5.) da iskreno misle kako brane nacionalnu kulturu od banalizacije. Da nisu svesni da trube iz donjeg registra. Ma jesu.
Saznanje je došlo u obliku blica, takoreći epifanije, dok sam čitala njihov izveštaj iz Novog Pazara. Tamo je prošle subote (3.10). održan predizborni skup Studentske liste, na kome je nastupilo nekoliko poslaničkih kandidata, između ostalog i Vuk Joković, doktor iz Kragujevca. U jednom pasusu se referiraju na njega, pa kažu: "Govoreći šire o stanju u društvu, Joković je upotrebio metaforu "bolesti društva“, navodeći da, po njegovom mišljenju, problemi ne postoje samo u pojedinačnim institucijama, već u načinu na koji sistem funkcioniše.“
Aha! Srbija za N1 nije bolesno društvo, nego "bolesno društvo". Oteli su im se navodnici, omakla se relativizacija, izdao ih pravopis. Kolege s N1 time pokazuju kako znaju da biološke metafore ne spadaju u dobro novinarstvo, barem od Gebelsa naovamo, a i ranije. Kad Joković u nastavku teksta kaže "Srbija je jako bolesna", to je isto pod navodnicima, opet vrsta distanciranja.
Joković je upotrebio metaforu "bolesti društva", kaže N1. Zaključak: Redakcija N1 se ogradila od upotrebe bioloških metafora, zato što vlada teorijom medija dovoljno da zna da su one moralno problematične, istorijski zločinačke, a po stilu obične uvrede. Quod erat demonstrandum.
"Bolesne zemlje" i "bolesna tela"
Nemački ministar propagande Gebels je bio ključan za tehničku izvodivost nacističkog državnog projekta. Nisu Nemci u startu većinski prihvatali tu pošast, nisu se intimno slagali sa konkretnim merama u društvenom bioinženjeringu. Ali kad je Gebels u praksi operacionalizovao viziju o "bolesnoj" državi, naciji i krvi, problem je postao jednostavan. Treba iščupati bolest iz tela, posebno onda kad se predstavlja kao lek.
Kako se "čupa" bolest iz tela nacije, ili, kaže Joković, iz tela države "koja je jako bolesna"? Tako da se bolesne ćelije i organi operativno odstrane. Postoji istina i medikamentozni način, to jest apelima, uveravanjem, pretnjom i ucenom obolelih tela, ali ta metoda je bila rezervisana samo za čistu krv. Biološki hibridi, kao Jevreji, Romi, Rusi i ostali Slaveni, oni su se odstranjivali kao tumori, operabilni ili ne.
Zbog takve istorijske pozadine, biološke metafore su posle 1945. proterane iz medijske prakse dobrog novinarstva. Bilo ih je i pre nacista, svakako. Evropski mediji devetnaestog veka, ili oni uoči Velikog rata, bili su puni parola o bolesnim neprijateljima, o njihovoj metamorfozi u kafkijanske insekte, o smrdljivom mesu vlastitih izdajnika. Bilo uvek, ali su samo ideolozi Trećeg rajha od toga napravili sistem, uređenu strukturu, uveli selekciju alata i tehnika, pravno fiksirali kazne.
Zato su posle Gebelsa biološke metafore sankcionisane u medijskoj teoriji i praksi. Ako im novinar u momentu ipak pribegne, najmanje što može je da bude svestan da se koristi opasnim stilskim sredstvom i da je, ako ga ko priupita, u stanju da argumentovano objasni zašto se igra vatrom. I sama se toga držim. Nekad zatražim oproštaj od zaštitnika naše profesije, Merkura. Za prošli tekst sam mu podnela pile kao žrtvu. Za ovaj tekst ću izgleda morati vola.
Kada je redakcija N1 navode iz Jokovićevog govora o bolesnom društvu stavila pod navode, jednom u prepričavanju, drugi put u direktnom citatu, pokazala je kako joj je naravoučenije iz gebelsovske propagande poznato. Evidentno je da znaju da se kreću po miniranom moralnom terenu. Da su svesni kako primena bioloških metafora u politici nije pasivna stilska forma koja završava sa tačkom, vicem i smehom, jer ona traži aktivni nastavak. Ako je nešto bolesno, mora da se leči. Ako ne može da se leči, mora da se izoluje od zdravog tkiva. Ako neće da se leči, mora da se iščupa iz tela.
Iz metaforičkog tela, ali i iz realnog, fizičkog. To je nevolja s bio-metaforama, jer tu dve stvarnosti, fizička i simbolička dele istu obalu. Svaka biološka metafora u politici i medijima je poziv na akciju. Nema pasivne biološke metafore.
Mržnja ili prva temperatura
Kako trenutno izgleda, bio-metafore su se odomaćile u političkoj javnosti Srbije. "Zašto" je manje interesantno nego "kako". Rekla bih da je početak bio onog trenutka kad su u medije na velika vrata uvedeni afekti kao mržnja, prezir i gađenje, tim redom.
Start nije bio tek sa Zdravkom Ponošem prošlog jula, kada je napisao na X-u, posle razjasnio u intervjuu Radaru, da on ne mrzi vlast, njihove glasače i medije, nego ih prezire, "jer je prezir uzvišeniji od mržnje". Da ne idemo u detalje, kolega Rodić je već napisao dobar tekst o tom akrobatskom logičkom aktu jednog opozicionog političara. Bitno je nešto drugo, to da Ponoš tu opisuje komprimovanu procesualnu strukturu kao put kojim je prošla opoziciona scena u Srbiji poslednje dve godine – najpre mržnja, pa prezir, pa gađenje.
Koliko znam, Smiljan Banjac je bio prvi koji je u intervjuima i nastupima 2023. zatvorio taj proces u jednu objektivnu formu. Između Banjca i Ponoša je bilo toliko toga, gde se "režimlijama" želelo da dobiju tumor, infarkt, da im deca pomru. Gde su se razlikovale glave i fizionomije između esenesovaca i studenata, onako kao što je Šime Đodan devedesetih razlikovao plemenite hrvatske od tupih srpskih glava, ili Gebels karakterne arijevske i degenerisanih jevrejskih glava.
Ili između čistih i prljavih, u smislu "Studentski pokret je još čist, a ovaj drugi je zaprljan" (politolog Duško Radosavljević za N1, 3.10.). Ili kao Ljiljana Bralović na mitingu u Čačku prošlog januara da ih se, one koji nisu uz Studente u blokadi, "jaše, šutira, valja u katran i perje", izjava za koju se N1 požalio da je režimska strana "instrumentalizuje" umesto ispravno shvati kao metafore, ne znam samo za koji referent.
U provalu bioloških metafora u srpskom političkom prostoru uključili su se i strani dopisnici. Thomas Roser, beogradski dopisnik austrijskog dnevnog lista Die Presse, više blokadni aktivista nego novinar, našao je načina da čitalaštvu objasni biološko-politički kontekst u Srbiji, a da se sam pokrije tuđim perjem. To jest tuđim citatom. On se poziva na članak iz Vremena, u kom se prvaku Studentske liste Iliji Srdanoviću savetuje da nikako ne nastupa u TV duelu sa Aleksandrom Vučićem.
Razlog? Zato, piše Vreme, a Roser doslovno prenosi "što je SNS karijes koji uverava zub da je on najbolji lek. Ali karijes se ne leči karijesom, nego borerom. I to počinje da shvata sve više građana".
Zvuči proživljeno. Roser je Nemac. Nemci sigurno znaju dosta o čupanju i bušenju zuba.
Katarina Sijenska i bio-kokteli
Razumem njihov stav. Pri tome mislim na anarho-levicu takozvanog studentskog pokreta i sve uz njih koji ne vide, ili im je svejedno, kakva ideologija se tu prodaje. Ali ako su u gore opisanom procesualnom modelu prošli prve dve faze i već stigli do gađenja, treba napomenuti da gađenje nije dobra motivacija. Sa gađenjem se ne dobijaju izbori, samo novo gađenje.
Ipak ću završiti sa gađenjem, i to u sasvim drugom istorijskom kontekstu.
Bila jednom jedna lepa Sijenka Katarina, rođena 1347 u Ulici Galuzza, strmoj kao levak. Već je sa trinaest godina počela da iscrpljuje telo, da se hrani od hostije dnevno i malo vode, da spava na jastuku od kamena. Postepeno samoubijanje je bilo forma poniznosti u četrnaestom veku. Mortifikacija je, kako glasi specijalistički termin za askezu tog vremena, bila najstrašnija kod žena, Doroteje Pruske, Brigite Švedske, ili ovde Katarine Sijenske.
Katarina je sa dvanaest godina bila odlučna da se priključi Dominikancima, čija bazilika je, vidljiva s prozora njene roditeljske kuće, stajala kao gromada na susednom brdu. Prizor je bio, i danas je, posebno impresivan pod punim mesecom, a on je u Sijeni uvek spektakl. Tri puna meseca i postajete katolik, garantovano.
Kod Katarine je to završilo tako da je postala Dominikanka. Franjevci su bili na drugom brdu, ali njihova bazilika se nije videla s Katarininog prozora. Za mali podsetnik, Franjevci vole život, Dominikanci vole smrt, ostalo su nijanse.
Katarina je služila Bogu tako što je radila u Bolnici Marije od Stepenica, odmah pored katedrale. Nije samo radila. Bila je pametna glava, ako se izuzme njen fanatizam. Organizovala je rad u bolnici, podelila odeljenja, nadgledala pogon. Osnovala je sub-dominikanski red Sestara noći, ne dajte da vas zavede to ime. Spavala je u jednoj izbici-grobnici u bolničkoj kapeli.
Epizodu koja sledi zapisao je njen ispovednik, Dominikanac Raimund Capua. I danas njegova "Legenda maior" iz 1395, objavljena deceniju i po posle Katarinine smrti, predstavlja glavnu biografiju Katarine Sijenske.
Ide ovako. Sestra mantellata Andreja, to su one zbog čijeg crno-belog habita se pričaju vicevi o opaticama i pingvinima, teško se razbolela. Na dojci joj je izrastao ogroman tumor, koji se kao čir otvarao, curio, i kad procuri neizdrživo smrdeo. Dovezli su je u bolnicu kod Katarine, ali niko nije hteo da menja poveze jadnoj Andreji.
Morala je šefica lično. Ali kad je Katarina s Andrejinih grudi skinula zavoj, s njim i zalepljenu krastu, pocureli su gnoj i septična krv, smrad je udario do nesvestice. Katarina je ustuknula od gađenja, samo što ne povrati.
Odmah je svoju reakciju protumačila kao smrtni greh oholosti. Da se kazni, zahvatila je gnoj u čašu i popila. Te noći joj je, piše otac Capua, Isus dopustio da za nagradu pije krv iz njegove rane.
Naravoučenije po pitanju bio-metafora? Čitavo susedstvo sa radoznalošću prati mortifikaciju koju Srbi izvode nad svojom državom.
Pobijte se ako ne znate drugačije. Ja sam svoju čašu gnoja već popila.
Povezane vesti
Komentari (0)