Kolumna Najstrašnija reč izvini

Svakog jula se Srebrenički masakr vrati na zemlju kao duh osvete nad Srbijom. Koji god uspeh ta država uspe da učini na spoljnopolitičkom planu, on sa godišnjicom biva obezvređen. Ne pomaže da su idejni tvorci i direktni počinioci već kažnjeni sa ukupno 780 godina zatvora, plus četiri doživotne. Ne pomažu službena izvinjenja sa srpskog državnog vrha. Porodice žrtava imaju ljudsko pravo da misle kako je sve to ništa. Pravosuđe ima obavezu da i dalje traga za počiniocima. Ali činjenice su pale u drugi plan. Masakr u Srebrenici je postao panarchon, totalizujući diskurs koji se političkim trudom i medijskim radom održava u stanju političke virulentnosti.  

Nijedan direktan počinilac masovnih ubistava u Srebrenici ne bi smeo da prođe nekažnjeno. Ali to su pregledni brojevi. Nekoliko desetina koji su fizički ubijali. Nešto više onih koji bi se sporadično uključili. Sa strane nekoliko stotina koji su mogli znati šta se sprema, što ih moralno obezvređuje, ali u pravnom smislu ne stavlja u počinioce.  

Ali onda dolazi 'ali', čak nekoliko njih. Bilo je još masovnih zločina devedesetih na području bivše Jugoslavije, posebno BiH, a da ih nisu počinile srpske snage. Da li i njihove počinioce treba pravno goniti do poslednjeg, ili samo do prvog, a nekad ni do prvog, kao što pokazuje haška oslobađajuća presuda Naseru Oriću? Da li Srebrenica tako preteže, da svi drugi slučajevi postaju irelevantni? Opravdani? Bagatela?    

No, glavna grupa primedbi ne tiče se samog događaja i njegovog mesta u opštoj istoriji beščašća. Srbi su u tom slučaju samo demonstrirali da su kao i svaki drugi narod u stanju da počine ratni zločin. Neko će to nazvati relativizacijom, ali ne relativizujem ja, nego istorija, život i kolektivna memorija, na kraju i pravni sistemi koji su stvoreni da relativizuju i kontekstualizuju. Da pravo nema tu osobinu hlađenja, mogli bismo odmah da se vratimo na biblijsko krv za krv.    

Panarchon Srebrenica   

Na tom meta-planu, Srebrenica je stilizovana u panarchon koji se u regionalnom, evropskom, od nedavno i u domaćem opoziciono-blokadnom prostoru, koristi za političko nokautiranje države Srbije. Argument je uvek da Srbija ne sme u EU "zato što ne sme da bude nagrađena" zbog Srebrenice.   

Termin panarchona je sklopljen od dve grčke reči, pan kao sve, arche kao vrhovni princip. Ne tražite ga u literaturi, moj je. Postojala je još jedna alternativa, latinski omnimensum, mera svih stvari, ali on u sebi nosi neprijatnu konotaciju odmeravanja, takmičenja i prebacivanja meta, onako kao što svaka diktatura inspiriše nove, a svaki ratni zločin prenosi know-how budućim.     

Panarchon je singularni elemenat, najčešće događaj, iako funkcioniše i kao stereotip, fantazija, alegorija, koji se nadnese nad čitav jedan kolektiv, spusti u njega svoje kandže i bez ostatka ga definiše u sinonim samog sebe.   

Kao posebno žilava vrsta totalizujućeg diskursa, panarchon ne slabi, jer ne poznaje protok vremena. Ne poznaje distinkciju, pa ne razlikuje krive od nevinih. Ne zna za pravdu, jer priznaje samo osvetu.  

Panarchon je nemoguće namiriti, jer je on slep za sve drugo osim za samog sebe. Dok se shvata kao atavizam onog tipa koji bi Max Weber izveo iz antropoloških korena, Giambattista Vico iz mitoloških, panarchon je razumljiv. Kad se javlja kao ljutiti duh strašnih događaja, kao neutaživa bol, on je razumljiv.  

Ali kad se javi kao sredstvo političke diskvalifikacije sada i ovde, on je nameran, maliciozan i koristoljubiv. Tada više nije nadistorijski princip koji ogoljuje ljudsku prirodu, već mutira u prizemno, aktuelno-političko sredstvo da se jedna država, nacija, politička vlast ili ideologija diskvalifikuje iz civilizovanog komonvelta.   

Panarchon ne radi za nekoga. On je uvek protiv nekoga, to je njegova ontologija.    

Kad erinije uđu u politiku 

Srebrenica je panarchron. Jasenovac i Aušvic takođe. Krstaški ratovi imaju taj status u kolektivnoj memoriji muslimanskih društava. Izgon Jevreja iz Judeje u prvom i drugom veku posle Hrista je panarchon. Pad Konstantinopolja, belgijska vadavina u Kongu, spaljivanje veštica, držanje crnih robova u Americi i dugi aparthejd nad njihovim potomcima, sve su to panarchoni različitog ranga i moći, različitih nosilaca i adresata.  

Oni, i to je vrlo bitna karakteristika svakog panarchona, ne razgovaraju jedni s drugima. Ne dodiruju se, ne uvažavaju međusobno, ne prelamaju račune i dugove, bešćutni su za tuđe muke i stradanja, a najviše od svega mrze reč "izvini", ili bilo koju drugu koja prenosi kajanje, padanje na kolena, očajanje zbog učinjenog i molbu za oprostom.  

Jednom formiran kao strašni događaj, panarchon nikada ne slabi. Ono što slabi je spremnost generacija da ga podnose u izvornom, nerazblaženom stanju.   

Kad su im takva priroda i raširenost, kako to da društva, države i pojedinci uspevaju da održavaju prijateljski duktus među sobom? Kako to da uopšte postoji spoljna politika koja ne bi bila rat, međususedski odnosi koji ne bi bili osveta?  

To se osigurava isključivo političkim metodama, sve druge su neefikasne. Kad panarchon jednom uđe u politiku, moguće ga je zauzdati jedino političkim metodama. Tako da se ne dozvoli, ili skromnije ne toleriše njegova upotreba da u beskrajnim tautološkim krugovima uvek iznova potvrđuju neprijateljski status onog drugog. Tako da svaka razumna vlada pazi da joj se u konkretnu politiku ne uvuče neki panarchron kao vrhovni princip regionalne politike.  

Odmah je jasna primarna direktiva u rukovanju sa duhovima strašnih događaja. Jednom nastao, panarchon je isključivo moguće kontrolisati odozgo, s vrha, iz vlasti i politike, jer ostavljeni dole, na rukovanje ranjenim kolektivima i pojedincima, oni će nastaviti da vrše svoju razornu delatnost.   

Osnovno je da se u političkom smislu preseče veza između događaja i njegove prolongirane političke upotrebe. Na primer, da se belgijska politika danas ne tumači kroz kolonijalnu upravu u Kongu krajem devetnaestog veka. Što je ustvari primamljivo, jer ni sama nisam imuna od toga da belgijski otpor evropskim ambicijama Srbije tumačim kao umirivanje savesti za ono što su njihovi preci počinili u Kongu – ali barem znam da to iz mene progovara atavizam. Da kad to pomislim, čitavu savremenu Belgiju podvrgavam jednom totalizujućem diskursu. Da čitavu naciju, ako su Belgijanci jedna nacija, vidim kao potomke zločinaca i generatora masovnih egzekucija.    

Srpska politika i mediji u tom smislu koriste Jasenovac protiv Hrvata. Sve što je loše u Hrvatskoj se podvlači pod panarchon Jasenovca, jer sve je tamo Jasenovac, onda i sada. Sve što bi se našlo od dobrih pomaka između Beograda i Zagreba, a ima ih povremeno, takođe se odmah poklapa Jasenovcem, uz argumentaciju da ništa dobro ne sme da bude u odnosima sa nacijom koja je odgovorna za njega. Barem bi službena srpska politika morala da prestane da prihranjuje taj obrazac. 

"Srbija ne sme biti nagrađena za Srebrenicu"

Politička malicioznost te rečenice utiskuje se kao žig u komentare hrvatskih i muslimansko-bosanskih medija i vlasti. "Oni", to jest Srbi, ne smeju dalje. Srebrenica je postala vrhunski princip kroz koji će se tumačiti sve što se događa u Srbiji. Svaki napredak će biti obezvređen. Svako rešenje koje mrtve ne vraća u život odbijeno. Svaka istorijska i politička distanca izbrisana.  

Svako dalje izvinjenje službenog Beograda samo će podizati osvetničke strasti u regionu. Jer, to je opšte pravilo, da kad uđe u političku fazu, svaki panarchon postaje sadista kojeg na životu održavaju izvinjenja. Što ih više dobije, on je jači.        

U slučaju Srebrenice, on je dobio antitetičnu formu u kojoj se ulazak u EU shvata kao "nagrada" za počinjeno zlo.    

Interesantno, ali Nemci su po tome za Aušvic bili "nagrađeni" ulaskom u Evropsku Uniju, tada još pod imenom Evropske ekonomske zajednice. Ne samo za Aušvic, jer je ratna Nemačka generirala još sijaset panarchona. Nemci su pobili šest miliona Jevreja, blizu dvadeset miliona ostalih civila, mahom Rusa, Srba i Roma, da vojne žrtve i ne spominjemo. Pa ipak su 1958. "nagrađeni" ulaskom u Uniju.   

To da Savezna Republika Nemačka formalno gledano nije primljena, već je osnivač tog kluba evropske budućnosti i prosperiteta, samo ogoljuje totalizujući diskurs kojim se Srbija danas proizvoljno drži u stanju političkog parije. Ako se za početak EU uzme Zajednica za čelik i ugalj iz 1951, Nemačkoj je samo šest godina posle rata koji je počela, vodila metodama masovnih egzekucija i zvučno izgubila, bilo dopušteno da za nagradu okupi Evropljane na platformi mira.  

Kod srebreničkog panarchona je trenutno najgore uključivanje srpskog blokadnog pokreta u regionalnu kampanju da Srbija "ne sme da bude nagrađena".  

U sećanju mi je ranije odbijanje dobrog dela srpske javnosti da se suoči sa faktom kako se u Srebrenici uopšte dogodio zločin. Sada je klatno otišlo na potpuno suprotnu stranu, pa ostrašćeni domaći revolucionari zahtevaju autodafe čitave države za kaznu.   

Stari problem srpskog političkog spektra. Kad god se pogleda, sredina je slabo naseljena, jer ona zahteva zrelost u suočavanju sa istorijom. Većina bi radije uvek ostala mlada na radikalnim pozicijama bez obaveze i odgovornosti.