Kolumna Srbija pod sankcijama kućne radinosti

I tako, EU članice nisu postigle konsenzus da se Srbiji otvori novi klaster na putu za ulazak u Uniju. Protiv je bilo osam zemalja, ali njihovi sentimenti nisu bili odlučujući. Presudila je histerična kampanja srpskog takozvanog civilnog sektora, „slobodnih“ medija, opozicionih tribuna i akademskih ideologa dok kao Jov sede u balezi i objašnjavaju kako je to jedino ispravno stanje. A kada su iz tog domaćeg bloka počele da stižu euforične reakcije da je Srbija još jednom kažnjena na njihovo insistiranje, to me je dotuklo. Takva količina autodestrukcije je bez presedana među evropskim nacijama.     

Radi lakšeg utvrđivanja stanja, formalni proces pridruživanja Srbije EU treba razložiti na tri  diskursa, evropski, regionalni i domaći.  

U širem EU smislu, nema realno postojećih prepreka da Srbija otvori treći klaster. Oni koji prate politiku proširenja, znaju da to nikad nije jasna, pravno transparentna situacija, već politička odluka. I nije proširenje bilo tema, samo jedna formalna stepenica na tom putu.      

Od ambasadora osmorice koji su glasali protiv Srbije, nikog nije bila briga da li je Srbija „zrela“ da se pridruži evropskom klubu ili nije. Svako je sledio usku motivaciju, bilo strateškog, bilo zlobnog, bilo najobičnijeg frustriranog tipa.  

Strateški: U principu bi moglo 

Dve baltičke države (Litvanija, Estonija) i dve skandinavske (Švedska, Finska) nisu uskratile konkretan nastavak pregovora zbog stanja ljudskih prava u Srbiji, medijskih sloboda ili urušavanja institucija, koje, u međuvremenu, niko ne urušava tako poletno kao sami blokaderi. Te četiri zemlje žele da srpske vlasti proglase sankcije Rusima, a što se ostalog tiče mogu i da vešaju po Terazijama, one će okrenuti glavu.  

Holanđani su zaista okrenuli glavu, u Srebrenici, i sad se svete za vlastitu pasivnost. Kako je tolerancija nepostojeća stvar unutar blokadne ideologije, ne bih da se komentariše kako okrećem tezu o krvniku i žrtvi. Nije holandski bataljon ubijao, nego Mladićeva četa. Sve istina. Ali Holanđani nisu ništa učinili da to spreče, a bili su tu postavljeni da sprečavaju.  

Razumem holandske frustracije. Ne razumem pakost kojom tri decenije kasnije kažnjavaju sve građane jedne države koja je pre petnaest godina poslala Mladića u Hag, pre dvadeset i pet Miloševića.      

Zašto je Belgija glasala protiv otvaranja klastera sa Srbijom, to je jedina misterija u čitavoj stvari. Naslućujem da to ima veze s tim da su današnji Belgijanci, vrlo podeljeni unutar sebe, delili državu s današnjim Holanđanima u Starom Burgundu, pa bi to sad bio znak solidarnosti. Ali kako se Belgija i Holandija nisu ni razdvojile ni prespojile na prijateljski način, taj mi je razlog nekako nategnut. To bi bilo kao da se kaže da Hrvatsku vezuje osećaj solidarnosti sa Srbijom zato što su nekad delile državu.  

Regionalno: Dok je nas, nećete u EU! 

Sećam se kad je Slovenija na pokretnoj traci blokirala ulazak Hrvatske u EU. Sećam se kad je Ljubljana konačno popustila, a istraumatizovana Hrvatska svečano obećala da se neće ponašati na taj način prema kandidatima iz regiona.  

Naravno da hrvatskim emocijama nije trebalo verovati, pogotovo ne vremenski tako blizu procesu secesije. Ali sam verovala političkom razumu EU. Verovala da su Unijine institucije već razvile, ako ne pamet u svakoj prilici, barem zdravu dozu nagona za samoodržanjem.   

Otpor Hrvatske i Bugarske otvaranju novog evropskog klastera sa Srbijom je obična zloba. O poštovanju principa, o „zrelosti“ neophodnoj za učešće u EU tu nema govora. Kod ulaska u Uniju 2007 su Bugarska i Rumunija bile u lošijem stanju nego danas Srbija. Misli se na institucije, vladavinu prava, medije, o ekonomiji da i ne govorimo. Svi ti pokazatelji bi bili progresivniji na srpskoj strani danas, nego na bugarskoj i rumunskoj pre dve decenije.  

Te dve zemlje su ušle u EU zato što su na nivou EU prevagnuli politički razlozi. Cilj je bio strateški teža Evropa, a za to su Uniji trebale Rumunija i Bugarska. Logika je bila, da će se te zemlje vremenom približiti evropskim standardima. Preciznije, da će se ujednačiti sa ostatkom Unije, jer se danas ni EU ne pridržava vlastitih standarda.  

Ukratko, ni Rumunija ni Bugarska nisu bile „zrele“ za ulazak u EU, ali su ušle zato što je Unija imala političku potrebu za njima. Sada Unija, barem veliki i veći u njoj, kao Nemačka, Francuska, Italija, Poljska i Španija, ima istu potrebu da uzme Srbiju, i službeni Beograd to hoće, iz sve snage hoće – ali neće Bugarska koja je u međuvremenu demokratski zrela kao zrela kruška. 

Hrvatski primer je sličan. Ni ona nije bila demokratija po EU standardima. I ona je uzeta u Uniju 2013 nakon što je obećala da će se ponašati civilizovano i zrelo, ali samo ako je Unija usvoji i stavi pod svoju sponzorsku ruku.  

Glavni problem kod prijema Hrvatske je bio njen tretman manjina. Unija i članice nisu bile imune prema stanju srpske manjine posle Bljeska i Oluje. Milorad Pupovac i SNV su bili ključni formalni faktor da u Uniji popusti otpor prema prijemu Hrvatske. Tek kad je Pupovac svečano potvrdio u Briselu, znam i jedan od tih datuma, 12. januar 2011, da se u novoj Hrvatskoj poštuju manjinska prava Srba i drugih (drugi nikad nisu ni bili problem!), pokrenut je proces ratifikacije ugovora EU-Hrvatska.   

A sad su Pupovac sa "Novostima", Picula sa svim ostalim hrvatskim medijima, žestoki protivnici ulaska Srbije u EU.  

Kad "Informer" naziva Piculu „ustašom“, to je krimen. Nema ustaša u današnjoj Hrvatskoj. Ima nešto istorijskih ridikula, ali oni nisu problem ni za Srbiju, ni za srpsku manjinu. Problem je da je čitava politička atmosfera u Hrvatskoj izgrađena oko konsenzusa da Srbija kao država nije i ne sme da bude civilizovana tvorevina. Zbog toga je na svaki način potrebno osigurati formalnu i institucionalnu distancu prema Srbiji, jer je ona niži civilizacijski i organizacioni tip u odnosu na sve drugo što postoji u EU.  

Za takvu regionalnu politiku Zagrebu ne trebaju ustaše, jer ona sasvim dobro funkcioniše i sa socijalistima i raznim zelenima.  

A ako u Srbiji misle da se Hrvatska iživljava nad njima tako što im blokira pregovore sa EU, nije to ništa prema onome što će doživeti od Crne Gore ako ona uđe u Uniju pre Srbije, što je sve realnije. Tek će onda Srbi shvatiti sve razmere komšijskog sadizma. 

Blokadna Srbija: Hvala EU da nas je opet šutnula!    

Nijedna od gornjih stavki nije bila presudna za rezultat glasanja. EU je prešla na strateške ciljeve, to je istina, ali potreba za Srbijom je već integrisana u njih. Sankcije Rusiji mogu biti proglašene do kraja pristupnog procesa, ili uopšte skinute. Stav prema Kosovu je isto pitanje za kraj, ne samo za Srbiju, nego i za čitav Zapad. Demokratska zrelost Srbije nije ništa lošija nego što je bila kod nekih kandidata, u pristupnom momentu, a i posle. Ili možda neko misli da će prijem Ukrajine u EU zavisiti od zrelosti njene demokratije...?  

Presudan je bio histeričan i euforičan otpor iz Srbije. Ne od strane evro-skeptika oko Novog standarda i sličnih intelektualnih kružoka. Ne od pristaša pravoslavnog misticizma a la Dugin, ili sekte vanrednog stanja koja se hrani političkom ostavštinom Carla Schmitta.  

Kad se pogleda srpsko političko telo u celini, nikakvi izolacionisti, autarhisti, čudaci i mistici nisu lobirali protiv prijema Srbije u EU. Lobirale su proevropske snage, političke elite koje sebe vide kao napredne, otvorene i intelektualne. S te strane je konsekventno forsirana aktivistička matrica da država kao država ne postoji, postoji samo „režim“. Napredak u pregovorima sa EU stoga nema nikakvu funkciju za državni boljitak, jer te države ustvari nema.  

Utrkuju se lumeni političke misli, porađaju novi jezik umobolističke logike prema kojoj je jako dobro da su EU institucije na vreme shvatile kako je Srbija fantomska država koju sanja jedan „autoritarni režim“. Prepoznaju se po argumentu da država Srbija ne postoji van „režima“. Nigde kod savremenih evropskih naroda nisam srela takav prezir prema vlastitoj državi. I ovde u EU se mrze političari, stranke i protivnici - ali niko zbog toga ne dovodi u pitanje nacionalnu državnost. 

Ekspertkinja za EU integracije Nataša Dragojlović za N1: „Srbija je ispunila uslove za evropski put, ali nije preduslove.“  ??????? Je li to u jezičkom srodstvu sa hipotezom da su blokaderi ispunili uslove za Nobelovu nagradu, ali im fali preduslov, zdrav razum?  

N1: „Najmanje pet članica EU ne podržava otvaranje klastera 3 sa Srbijom.“ Formulacija nije „najviše 22 članice će podržati otvaranje klastera“, nego „najmanje 5 neće“, a možda ih, ako bog i junačka sreća dadu, bude i više! To je isti logički sklop kao u vesti o „ekstremno povoljnim uslovima za požare“ (N1, 30.6.). Ne „visoka opasnost od požara“, nego „ekstremno povoljno“ ko je hteo da se spali. I kad pišu vremensku prognozu, pišu ćelavu pevačicu.     

Borko Stefanović posle izglasavanja Piculine rezolucije o Srbiji: „Ovo je veliki dan za građane Srbije, i veoma loš dan za Vučićev režim. Čestitam i zahvaljujem svim našim partnerima iz poslaničkih grupa i značajnih evropskih porodica s kojima smo ovde sedeli dva dana. (...) Aleksandre i Ana, obrišite suze!“.  

Civilni sektor: Nećemo u klub koji prima ovakve kao što smo mi 

Šta kaže pošten čovek Borko? Da je dva napeta kondorova dana sedeo u evropskom parlamentu i lobirao protiv države. Protiv države, ne protiv „režima“, jer je taj režim smenjiv, a država ne bi trebalo da bude. Na kraju se Borko zahvaljuje partnerima što su mu ponizili državu, a građanima Srbije čestita da ih je EU još jednom šutnula, jer to, da nije bilo njega i sličnih, uopšte ne bi prošlo glatko.   

Takav prosvetiteljski stav nije samo lobotomiran, nego su ga njegovi nosioci stekli na dobrovoljnoj operaciji. Da je režim jedno, a država drugo, to namerno zamagljuju pred domaćom publikom. Da je režim „nesmenjiv legalnim metodama“, to je bajka za spoljnu upotrebu, koju šire lenji, neorganizovani i, istorijski gledano, grandiozno neodgovorni.   

Umesto da upregnu Vučića da ih uvede u EU, a onda se složno bace na njega, oni proslavljaju da su zaustavili ulazak Srbije u EU, u okruženju koje bi to rado učinilo i bez molbe. Bilo je strahovito važno da država dobije novo poglavlje, jer bi i kritičari onda lakše izlazili na kraj sa „režimom“. Tu istinu međutim brišu sa stola u retoričkoj intervenciji i pre nego što im neko postavi takvo pitanje.  

Oni ne priznaju da njihova država uopšte postoji – zato što će je praviti u pet primeraka tek kada „režim“ ode. Do tada je Srbija za njih samo zbeg u noći. A kad oni dođu na vlast, onda ni to.