Kolumna "Politika kao sudbina": Vareni i pečeni
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Mi smo se u Srbiji toliko navikli na ovdašnju buku i bes da mi je predizborna Banjaluka prošle sedmice delovala nadrealno. Na svakom koraku ogromni panoi sa licima ljutih stranačkih protivnika, a na ulicama – nirvana. Miholjsko leto, pune bašte, a kafanski žamor bez političkih varnica, kao da se u nedelju na izborima ništa ne rešava.
I nigde u vazduhu one političke mržnje za koju ti se u Beogradu čini da možeš nožem da je režeš.
U glavni grad Republike Srpske išla sam poslom (https://rt.rs/programs/relativizacija-sa-ljiljanom-smajlovic/200171-reltivizacija-zeljka-cvijanovic) i nije mi bilo nepoznato da ankete daju prednost vladajućoj stranci i izabranicima Milorada Dodika i Željke Cvijanović. Trebalo je da odmah shvatim da su njihovi demoralisani protivnici već odustali, jer će se par dana kasnije ispostaviti da je na izbore u BiH izašlo rekordno niskih 40 procenata birača. Kod kuće su, sada se iz aviona vidi, ostale pristalice opozicije.
U svoju odbranu mogu da kažem da su i samog Milorada Dodika iznenadile razmere izbornog trijumfa njegove stranke, pogotovo nakon dve pune decenije vlasti. Za divno čudo, ima onih koji su to prepoznali kao falinku rekordno visoke pobede Dodikove partije, Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD). Kao da bi pobeda bila ubedljivija da su svi, ali svi, izašli da glasaju. Jer se posle ne bi javljali geniji da dokazuju da nikakvog trijumfa nije ni bilo i da pobednik uopšte nije legitiman jer procenti, jer matematika, jer kad glasovima opozicije dodaš sve koji su ostali kod kuće i u inostranstvu, lako dobiješ da ogromna većina naroda zapravo uopšte ne podržava izbornog pobednika...
U stvarnom životu, stvari stoje potpuno obrnuto. Kao što u ratu, parafraziraću čuvenog američkog generala Patona uoči iskrcavanja u Normandiji, nikome nije cilj da sam herojski pogine već da natera protivnika da herojski pogine, tako je i u politici. Svakom je cilj da na izborima dobije većinu glasova, ali na cilj stiže tako što mobiliše svoje glasače da se pojave na biralištima, dok ujedno nastoji da demobiliše drugu stranu, obeshrabri je, ogadi joj politiku i samo učešće u izbornoj trci predstavi kao unapred propalu misiju.
Čitalac je, naravno, pogodio da sada više ne opisujem izbornu trku u BiH, već ovu u Srbiji.
Jer mora da je to razlog što vladajuća stranka trenutno ulaže veći trud u delegitimisanje protivničke liste, nego u promovisanje svoje. I nekako se mnogo više raduje gafovima i auto-golovima suprotne strane, nego što se hvali svojim uspesima. A i te kako se hvali svojim uspesima!
Povezane vesti
Stranke koje dugo vladaju po pravilu steknu ogromno članstvo, koje se nada beneficijama. Ali to još nije garancija da će se to članstvo u kritičnom trenutku pojaviti na biračkom mestu. U kriznim trenucima nije garancija ni da će glasati za "svoju" stranku. Tako je Savez komunista Jugoslavije brojao je na dan svog raspada više od dva miliona članova, dok se u Republici Srpskoj na osnovu izbornih rezultata sada sme reći da se sve i jedan član Dodikovog SNSD-a prošle nedelje pojavio na biralištu da podrži Željku Cvijanović.
Sve se sme porediti, pa i nirvana u Srpskoj sa našim "konfliktom niskog intenziteta" za koji evo drugu godinu strahujemo da ne preraste u nešto mnogo gore. Paralele su tu, makar su razlike drastične: zvanični Beograd i Banjaluka tesno su politički povezani, a i ubedljivo poražena opozicija u Srpskoj deli se na provučićevsku i prostudentsku. Doduše, ubedljivije je poražena ova druga, koju predvodi Nebojša Vukanović, lider Liste za pravdu i red koji je bio toliko ogorčen što su mu poklonici izbornog dana ostali kod kuće da ih je javno nazvao nezahvalnim, a svojim Hercegovcima je poručio da mu zaborave i broj ("Narod voli novac i obećanja, laži i prevare. Treba reći da narod voli ovakvu vlast i meni je žao što sam izgubio majku u ovoj borbi, što sam izgubio 20 godina života skačući za ovakav narod”). Sličnost postoji i u opravdanoj ljutnji ovog bivšeg novinara na medije koji su ga izgleda sistematski bojkotovali, uključujući i opozicionu ali provučićevsku bijeljinsku TV za koju je nekad radio (“Da sam ratni zločinac i masovni ubica, neko bi me preneo. Od BN-a do RTRS-a, pa i ATV“).
A sam Dodik se javno ponadao da bi talas koji je njegovu stranka odneo na vrh mogao da potopi i Vučićevu opoziciju (ne tim, doduše, rečima). Ali su i profesori političkih nauka u Srbiji mesecima upozoravali svoje studentske favorite da Vučić masovnim političkim manifestacijama ne troši uludo narodnu energiju i ne trenira strogoću, već testira uvežbanost i formu svoje stranačke mašinerije, ispituje odanost i podiže samopouzdanje članstva Srpske napredne stranke i vladajuće koalicije.
Isti su profesori ujedno objašnjavali kreatorima „Studentske liste“ da je podizanje izlaznosti, odnosno stvaranje „referendumske“ atmosfere, glavni zadatak kandidata sa te liste. Podeljenost zemlje je već tu, ljudi se već dele na pro-Vučić i anti-Vučić, ali sada valja sve i jednog Vučićevog hejtera izvesti na birališta. To bi morao da bude lak posao, ali mnogo je tih hejtera već mnogo puta doživelo teška razočaranja, mnoge su se nade pogasile, sada ih valja reanimirati, ponovo nadahnuti: sveže anti-vučićevce sve do jednog izvesti na birališta, pogotovo one što nikad pre nisu glasali, a u starim razgoreti nadu da je promena ovog puta zaista moguća i na dohvat ruke. Za promenu.
Zato je "pobunjena Srbija" zaključila da je izlazak na duel sa Vučićem prevelik rizik. Ne zato što bi poraz u duelu naneo štetu reputaciji prvog na listi, koju je ionako teško utvrditi. Pristalice studentske pobune već su varene i pečene, niko ko je protiv Vučića neće promeniti stranu, ma šta se desilo tokom duela. Ali prava opasnost je da se ugrozi izlaznost. Ako neko ko je protiv Vučića zaključi da Ilija Srdanović ne može da mu parira, to može da ga demotiviše, odvrati od glasanja. Ljudi ne vole sebi da nanose bol, da trpe emocionalne poraze i rizikuju da se još jednom gorko razočaraju. Nadmoć Ane Brnabić u duelu sa voditeljkom N1 i rektorkom Univerziteta umetnosti postala je kap koja je prelila čašu tih strahova. Kao što je ulila novu nadu biračima SNS-a koji su se u vreme masovnih studentskih protesta moguće demoralisali i/ili demobilisali.
Zato po svoj prilici nikad nećemo saznati da li cela Studentska lista deli snove Jove Bakića o jahanju, prženju i drugim formama političke retribucije, ili se nekim studentskim kandidatima od takvih reči diže kosa na glavi. Nećemo saznati jer neće imati ko da ih pita na televizijama koje im dižu rep. Kao što će malo koji provladin medij u odsustvu opozicije postavljati neugodna pitanja pristalicama vlasti.
Ako "Studentska lista“ pobedi, taj način vođenja kampanje (ne objašnjavamo ništa i ne sučeljavamo stavove ni sa kim) ući će u anale kao pobednički, steći će legitimitet, biće proglašen genijalnim, inovativnim, trijumfom „Džen Zi“ generacije, o njemu će se pisati u udžbenicima, predavaće se na političkim naukama. Biće slavljen kao „pozitivna kampanja“.
Povezane vesti
E to bi stvarno bila šteta.
Jer nauka o politici i dobri politički običaji nalažu da se TV dueli organizuju kako bi se kandidati iz iste sobe obraćali istoj publici, protivnicima kao i pristalicama. Jer se polazi od toga da ljudi nekad ne znaju šta je istina dok javno ne prepoznaju šta je laž. Jer nekad ne znaju šta misle, dok ne čuju nešto sa čime se duboko ne slažu. Jer je politika civilizirajuća delatnost, jer su reči važne, jer ideje pobeđuju jedna drugu tako što javno konkurišu jedna drugoj.
Jer se razgovorom sa neistomišljenicima ne iskazuje samo poverenje u nadmoć svojih ideja, već i elementarno poštovanje svakog birača, svakog člana političke zajednice.
I celog srpskog naroda. Ili naroda Srbije, ko više voli.
Komentari (0)