Kolumna Tramp od kartona

Balkanski lideri objavili su fotografije sa Donaldom Trampom, a internet je objavio da Donald Tramp na njima nije zapravo Donald Tramp. Suviše sličan osmeh, suviše slična poza, isti podignuti palac: mora da je karton. Tako je propušteno ono što je u čitavoj stvari zapravo smešno – pravi, živi Tramp neretko izgleda i ponaša se kao sopstvena kartonska figura. No za tu šalu potrebno je imati smisao za ironiju i videti ono što je pred nama. Od toga, međutim, ispada da je mnogo uzbudljivije otkrivati nešto navodno sakriveno. 

Povod su fotografije sa prijema na marginama Generalne skupštine UN, na kojima se uz američkog predsednika smenjuju Vučić, Kurti, Rama, Mickoski, Nikušor Dan. Isprva je sličnost kadrova pretvorena u dokaz da su svi pozirali pored istog rekvizita. Zatim su počele da kruže i slike koje navodno otkrivaju prevaru: snimljene iz drugog ugla, koji prikazuje jasno da je u pitanju karton. Većina lidera koja je podelila fotografiju takođe je sugerisala da je imala neki vid kontakta sa američkim predsednikom koji ne bi bio moguć da je zapravo samo karton. Internet ih je, dakle, provalio – kakvi lažovi! 

Nebitno je što je rumunska predsednička administracija saopštila je da je reč o slikama napravljenim veštačkom inteligencijom, a da je na zvaničnoj fotografiji pravi Tramp. Niti što je objasnila sličnost kadrova – fotografisao je samo zvanični fotograf Bele kuće, a fotografije su obrađene i istovremeno poslate svim delegacijama. Internet ima život za sebe, a potruditi se nekih par sekundi da pretražite šta se zapravo dogodilo izgleda predstavlja suvišan napor za naše onlajn detektive. 

Dobili smo, dakle, prilično usavršen oblik raskrinkavanja: AI slika služi kao dokaz da prava fotografija nije prava. Predstavlja se kao pogled iza kulisa, kao ono što nam zvanična slika skriva. I upravo joj ta uloga obezbeđuje poverenje. Autentičnoj fotografiji se ne veruje jer dolazi od političara. AI slici koja kruži mrežama veruje se jer dolazi protiv političara. 

Instagram/tamara.vucic.serbia

Posebno zabavan deo ove teorije takođe ostaje nedovoljno razrađen. Treba zamisliti balkanske lidere, među kojima ima i otvorenih političkih protivnika, kako pristaju na istu glupost. Ne moraju oni, naravno, bukvalno da sednu za isti sto i dogovore objavljivanje. Ali priča zahteva barem da svi zasebno procene kako je odlična ideja učestvovati u istoj, lako proverljivoj podvali, pred tuđim delegacijama i ljudima koji nemaju razloga da ih štite. Potrebno je pretpostaviti mnogo više od političke sujete. Potrebno je pretpostaviti neobično skladan spoj kolektivne gluposti i kolektivne diskrecije. 

Vučić i Kurti, recimo, ne mogu da se slože oko mnogo važnijih stvari, ali evo pitanja na kojem vlada savršeno poverenje: obojica će se slikati pored kartona, obojica to prodati kao susret i nijedan neće drugome pokvariti prevaru. Konačno „regionalna saradnja“, sa našom okupiranom teritorijom, zašto da ne? A ako priča reprodukuje poželjnu autokolonijalnu viziju srpskih vladara – još bolje! 

Sve to, naravno, nije važno našim onlajn istražiteljima. Oni su, naime, zauzeti analizom sitnih detalja koje bez njih ne bismo primetili! Tako je Nemanja Šarović, na primer, istu Trampovu pozu proglasio za „ključni dokaz“ da su Vučići pozirali sa kartonom, navodno namenjenim gostima bez pristupa predsedniku SAD. „Vreme“ u tekstu kaže da AI slika nije dokaz i navodi moguće protokolarno objašnjenje, ali u podnaslovu ipak poručuje: „To međutim ne znači da se tako nešto nije zaista i dogodilo.“ 

Razotkrivanje ozbiljnih političkih laži pak traži makar minimalno znanje o onome o čemu se laže. Rečenica „svi su oni lažovi“ to znanje ne zamenjuje. Ovde se, međutim, upravo neznanje prodaje kao prednost. Protokol, odnosi među akterima i poreklo slike postaju nevažni čim znate kakvi su „oni“. Sve ostalo se iz toga izvodi. 

Posebno je komično kada tu priču prihvate oni koji sebe smatraju imunim na propagandu. Oni već poseduju najvažniji dokaz sopstvene pameti: znaju da su drugi glupi. Zato im priča o kartonu služi i kao lična karta. Podeliti je znači javno zauzeti mesto među onima kojima ništa ne promiče. Ispraviti je bilo bi mnogo neprijatnije od ispravke podatka: trebalo bi priznati da je baš potreba da ispadnemo pametni učinila da poverujemo u glupost.