Kolumna Voleti Kosovo

„Srce nije slomljeno, u smislu u kojem ono ni ne postoji pre slamanja; već je sam slom ono što stvara srce“, napisao je Žan Lik Nansi u svom neobično dirljivom tekstu Ljubav u krhotinama. Ta tvrdnja u njenom doslovnom značenju isprva deluje kontraintuitivno – da bi se nešto uopšte moglo slomiti, ono mora postojati pre samog lomljenja, zar ne? A ipak, nije reč o nekakvoj metafori. Nansi zaista misli to što kaže: srce nastaje slamanjem.  

Ono što buni jeste to što redosled o kojem govori nije onog tipa na koji smo navikli u svakodnevnom životu – nije hronološki, nije faktički, ne radi se o vremenskom sledu događanja stvari: prvo „postoji“ srce, a onda se slama, kako u fizičkoj stvarnosti jeste. Redosled je ovde druge prirode: u smislu samog postojanja srca, u smislu same suštine srca, srcu ontološki prethodi njegov slom.  

Ne radi o pukoj filozofskoj pedanteriji – ova razlika je suštinska. Uobičajeno shvatanje srca može da se odnosi na beskrajno mnogo njegovih konkretnih osobina, ponekad bioloških, ponekad poetskih. Ali u ontološkom smislu, o kojem Nansi govori, pravo pitanje leži u tome šta je ono što neku stvar čini onim što ona „jeste“. Da bi srce zaista nastalo, da bi postalo srce, ono mora da se slomi, jer u tom slamanju leži njegova suština – mogućnost da oseća, da boli, da voli, rečju: da bude srce. 

Kosovo kao srce Srbije jeste upravo čista ontologija. 

Na prvom nivou, na kojem se ova sintagma svakodnevno naširoko i koristi, srce Srbije predstavlja smislenu i moćnu metaforu koja neraskidivo vezuje život i sudbinu Srbije za Kosovo, Kosova za Srbiju. Ona bez njega ne postoji, kao što organizam ne postoji bez srca. Metafora s te strane ukazuje na organsku vitalnu neodvojivost, dok, ujedno, ukazuje i na emotivnu prizmu, istorijsko-kulturno-identitetsku povezanost koja se sabija u tom naizgled prostom simbolu. 

No, ako je suština srca, kako Nansi piše, u njegovom slamanju, onda ova metafora prestaje da bude samo prenosno značenje o značaju Kosova za Srbiju. Ona donosi nešto delikatnije i dublje. Sledeći ovaj misaoni tok, naime, Kosovo postaje i nastaje kao srce Srbije tek onda kada je slomljeno.  

Ponovo, ovde se ne radi o hronološkoj dimenziji fakata i istoriografije. Kosovo je u tom smislu svakako mnogo puta bilo „slamano“. Idući putem nabrajanja, mogu se dati argumenti u prilog svake od mogućnosti ključne tačke. Da li je to bila čuvena 1389? Možda pre 1459, kada definitivno pada pod tursku vlast? Ili mnogo kasnije, na primer 1938. kada su komunisti izmisliti „Kosmet“, što je tad bila tek pretnja? 1974? 1990? Jun 1999? Mart 2004? Februar 2008?  

Nijedna nije pogrešna – ove ključne tačke postoje, istorijski redom sukcesivno, simbolički sve odjednom. Ali slamanje o kojem je ovde reč je druge prirode: ono se odnosi na sve njih, ali istovremeno ide i mimo njih. Isto važi i za sve ostale činjenice: pravo, sporazume, istorijsku važnost, strateške tačke, prirodne resurse, kulturnu baštinu.  

Time što slamanjem postaje srce Srbije, Kosovo utemeljuje njenu suštinu, na isti način na koji slamanje srca utemeljuje suštinu ljubavi. Ova suština definiše svako iskustvo, ali ga i nadilazi. Slamanje Kosova stoga predstavlja ontološki preduslov same Srbije: ono što Srbija jeste, juče i danas i sutra, neraskidivo je od ovog sloma. Ali šta je ta suština? 

„Ljubav je sama sebi obećana večnost, sopstvena večnost koja se otkriva kao zakon“, nastavlja Nansi. „Kada se obećanje ispuni, nije ispunjenje nego je i dalje obećanje ono što čini ljubav. Ljubav ne ispunjava samu sebe, ona uvek stiže kroz obećanje i kao obećanje.“ Suština Srbije kao kosovskog srca stoga mora biti: obećanje, izraženo kao kosovski zavet. Ovde je važno istrajati sa Nansijem: čak i ako se ispuni zavet, suština srpstva neće ležati u tom ispunjenju, već i dalje u samom zavetu. 

Toliko je reči o svemu ovome napisano, pa ipak, svaki Srbin to uvek već nosi u svom slomljenom srcu. 

Kakav je odnos te suštine i stvarnosti – i dalje ostaje pitanje nad pitanjima, ne samo za razumevanje naše prošlosti, već i pravca budućnosti. S jedne strane imamo ontologiju zasnovanu u metafizici, jer svaka je ljubav dokaz metafizike; s druge strane, imamo svet: politiku, pravo, diplomatiju, ekonomiju, međunarodne odnose i odnose snaga. Plivanje u ovim protivrečnostima. Ontološko ne znači da prestaju da važe geografija, demografija, vojska, novac, saveznici, pregovori, institucije, vreme. Ontološko znači nešto drugo: da sve te činjenice nisu poslednja istina stvari. 

U savremenom srpskom odnosu prema Kosovu pojavljuju se dva pristupa. Oba izgledaju logično i polažu pravo na različite delove istinitosti. Prvi je takozvani zavetni, radikalni odgovor. On polazi od tačne pretpostavke: Kosovo nije obično političko pitanje, nije predmet za dnevnu trgovinu, nije dosije koji se može zatvoriti zato što je nekome tako lakše. U zavetnom pristupu, međutim, budući je Kosovo metafizika, onda je svaka politika koja računa sa realnim odnosom snaga već izdaja. 

U toj verziji, kosovski zavet više nije obećanje koje obavezuje na ozbiljnost, već pozornica za beskrajno dokazivanje tobožnje principijelnosti i superiornosti. Govori se: treba se vratiti. Treba sve odbiti. Treba prekinuti. Treba ratovati. A kada se dođe do pitanja kako, s kim, kada, kojim sredstvima, po koju cenu, sa kakvim posledicama po Srbe na Kosovu i Metohiji, po Srbiju, po generacije koje dolaze — tada se najčešće prelazi na novu parolu, novu peticiju, novu zakletvu, novu osudu onih koji “nemaju hrabrosti”. 

Drugi pristup je suprotan: čisto pragmatični odgovor. On polazi od druge tačne pretpostavke: da politika mora računati sa stvarnošću. Sa pritiscima, saveznicima, geografijom moći, ekonomijom, međunarodnim poretkom, bezbednošću ljudi, institucionalnim kapacitetima države. Taj odgovor zna da se država ne vodi epskim desetercem, da se životi ljudi ne smeju trošiti za sopstvenu retoričku grandioznost, da je ponekad najveća odgovornost izbeći katastrofu. 

Ali čisto pragmatički pristup vodi drugom ekstremu – budući da trenutno ne možemo sve, ili realnije – možemo zapravo izrazito malo, onda treba zaboraviti celinu. Budući da moramo da pregovaramo, onda treba zaboraviti zašto pregovaramo. Ako je ključno da preživimo sadašnji trenutak, onda nam više ne treba duga istorijska svest. Takva politika može biti korisna, neretko i nužna, u kratkom roku. Ali kad izgubi ontološku perspektivu, ona vrlo brzo prestaje da bude državna politika i postaje administracija odustajanja. 

Oba ova pristupa postoje u svojim granicama usled toga što je iznimno teško razumeti da pitanje nije kako se zavet pretvara u stvarnost – bilo da se bira da se usled toga stvarnost ignoriše te se završi u retoričkom radikalizmu, bilo da se bira da se zavet ignoriše te se završi u pragmatičnom slepilu. Oba prave istu grešku: suština zaveta nije u njegovom ostvarenju. Te dve ravni – stvarnost realpolitike i metafizičnost zaveta – zapravo su ista ravan. 

Vratimo se na početak: slamanje srca konstituiše srce – suština ljubavi nije u ispunjenju obećanja, već u samom obećanju. Dakle, kosovski zavet postoji upravo usled a ne uprkos teškoj, skoro nemogućoj, situaciji; Kosovo postaje srce Srbije tek kada je slomljeno. Ovo nisu suprotstavljeni nivoi, već su deo istog ontološkog toka. Suština srpstva leži u slomljenosti Kosova i datom obećanju. 

Zato voleti Kosovo znači biti Srbin, znači postojati kao Srbin. Voleti Kosovo znači razumeti da smo oni koji smo upravo zbog te ljubavi. Voleti Kosovo znači istrajati u težini koju izaziva jedinstvo sloma i obećanja – razumeti da su oni to što nas konstituiše, da je cena istovremeno i nagrada. Obećanje je dato zarad obećanja, a ne zato što je njegovo ispunjenje izvesno, pa makar se i ispunilo. Voleti Kosovo znači znati da je to ono što nas je utemeljilo.