Kolumna Srbi protiv Jevreja, gde to ima? U Hrvatskoj

Mogu li autori iz Hrvatske da objavljuju u medijima u Srbiji? Mogu, svako u svom sličnom, i to ne uvek, ali mogu. Mogu li autori iz Srbije da objavljuju u hrvatskim medijima? Ne kao posao, samo kao mišljenje, analizu, komentar, kolegijalni akt, jednom i ko zna kad opet? Mogu ako pumpaju. U protivnom, čitav medijski prostor Hrvatske zbije ramena, odjednom su svi familija, levi i desni, nacionalisti i Evropljani, Srbi i Hrvati, ujedinjeni u nameri da uljezu pokažu gde mu je mesto. Marš autsajder! Za ilustraciju kratka hronologija jednog teksta koji u Hrvatskoj niko nije hteo da objavi. Ćaci, baci!

Neki dan su se srpske Novosti pobunile što je hrvatski istoričar Ivo Goldstein dobio nagradu "Gojko Nikoliš" za antifašizam. Stvar je zapetljana. Srpske Novosti su deo SNV/Srpskog narodnog vijeća. Istovremeno je SNV taj koji je nagradu formirao, osmislio i dodelio, ove godine Ivi Goldsteinu. Na nemačkom se ta situacija zove "Palastrevolution", dvorska revolucija.

Goldstein je iz Novosti nazvan prakticirajućim fašistom, jer piše o genocidu nad Jevrejima, Srbima i Romima, ali ne o "genocidu nad Palestincima". Da mu se uzme nagrada, zahtevalo se iz Novosti.

Pogled na druge tekstove Novosti je otkrio ono što sam znala, ali mi se uvek iznova dopada da otkrivam, da je redakcijska linija sišla duboko u rovove iz kojih se bori za Srbiju kao zemlju levičarske i direktne demokratije, gde se umesto na birališta ide u revoluciju. Uz to je stiglo relativno novo saznanje, da je od izraelske reakcije na zločin Hamasa iz 2023. godine, u Novostima narastao zapanjujuće otvoreni antisemitizam.

Napisala sam tekst o, iz aviona vidljivoj antisemitskoj liniji u Novostima. Sa konkretnim primerima. Odmah je postalo jasno da je "slučaj Goldstein" tek usputni produkt generalnog usmerenja. Ne svih u Novostima. Totalno mi je redundantno da stalno govorim kako ne mislim na sve. Naravno ne mislim na sve, niko ne misli na sve. Samo na one koji su u Novostima glavni i daju ton, što u javnom efektu dođe na isto.

Stara novinarska škola kaže da Hrvatsku treba kritikovati u Hrvatskoj, a Srbiju u Srbiji. Medijski bon-ton. Kako uvažavam hrvatski karakter Novosti, ne u smislu krvi i nacije, već kao delu hrvatskog političkog prostora, najpre sam tekst o Novostima "Momci što u Gazi kopaju tunele" ponudila hrvatskim medijima. Manji i poluprivatni su se izgovorili na ženu i decu, rekli da od SNV-a dobijaju donacije za slobodno novinarstvo, pa iako je reč o "vrlo važnom, dobrom i potrebnom osvrtu", nek ja fino odem svojoj kući u Srbiju, tamo su u obavezi da me trpe. Oni drugi, veći mediji, oni ne komuniciraju sa ćacima iz Beča.

Interesantno je da je u međuvremenu episkop Jovan Ćulibrk citiran u Jutarnjem listu, sa izjavom da današnji antisemiti dolaze s levice, ne s desnice. Nek mi se dopusti mali narcistički ispad po analogiji Dejan-razgovor-sa-mnom-Jović. Već dve godine govorim i pišem upravo to, da današnji antisemiti dolaze s levice, s akademskih scena i mladalačkih kultura koje su se, sve u borbi protiv "neokolonijalizma", povezale sa islamističkim ideologijama. Drago mi je da to vide i drugi, pametniji od mene.

Svejedno ostaje pitanje, a zašto su baš srpske Novosti u Hrvatskoj antisemitskije od drugih levih i desnih medija u Hrvatskoj, koji jako, jako dobro paze da ih se ne ulovi u tom prestupu, bez obzira šta se lično misli.

To stoji u direktnoj korelaciji s time kako se poslednjih godina vode poslovi SNV-a.

Srbi u Hrvatskoj, uvek isto pogrešno

Kad sam se 1985. našla u Zagrebu kao dopisnik Radio-Beograda, Srbi u Hrvatskoj su bili poslednje što me je zanimalo. Hrvati su mi bili interesantni. Jednim delom jer su mi, kao zadata tema, bili nepoznati. Kao tema koju sam sama sebi zadala, ne u koju me je neko gurnuo. Generalno, srpski dopisnici bilo gde naginju tome da izveštavaju Srbima o Srbima. Često funkcionišu kao dopisnici iz dijaspore, na šta ih, po mom iskustvu, redakcije ne primoravaju, već sami glupo procenjuju da se to od njih očekuje.

Od prvog zagrebačkog dana, kad sam se vraćala kući obratno, sela u pravi tramvaj, ali krivi smer, pa umesto na Jarunu završila ispod Sljemena, sve sam radila tako, obratno. Gledala sam političke manirizme Hrvata. Bilo je toliko toga što je trebalo nadoknaditi. Od Novog kursa 1903. i sukoba na književnoj levici tridesetih (to gotovo, ili...?), pa do Maspoka 1971. i preteće tišine posle njega.

Najmračniji period 1941-45. namerno ne spominjem. On je poglavlje za sebe. Ovde se govori o shvatljivoj politici, ne o neshvatljivom zlu koje nekad provali iz čoveka i naroda, bilo kojih, bilo gde.

Tada, osamdesetih, trebalo je dosta uživljavanja u noviju materiju, sociolozi bi rekli "going native" s domaćima. Trebalo je razumeti neobično, skoro katarzično pro-jugoslovenstvo nekih hrvatskih medija, recimo starog "Danasa", ili izvorni ce-ka-ko-munizam Radio Zagreba, Vjesnika i sličnih. Sve su to bile metode kojima se hrvatski medijski prostor branio od Miloševićevih četa za pritisak. Empat bi rekao da su sve to bili načini na koji su Hrvati, kao nacija, saputnici i politički korpus, pružali ruku Srbima u Beogradu.

Kasni hrvatski diskurs jugoslovenstva, nastao paralelno sa Memorandumom SANU 1986, trajao do osnivanja HDZ-a 1989, bio je vapaj poslan Srbima u Srbiji. Njegova poruka je bila, nemojte ići tuda gde ste krenuli! Bile su to tri godine autohtonog jugoslovenskog pirovanja usred Zagreba. Da su se te godine utopile kao suze u kiši, kako kaže Rutger Hauer u "Blade Runneru", nije krivica Hrvata.

Srbi u Hrvatskoj-joj-oj

Tek sam tada, krajem osamdesetih, ozbiljnije pogledala hrvatske Srbe ili Srbe iz Hrvatske. Kao što se vidi, i njihovo ime nosi ambivalentnost. Ima perioda kad se prvi termin doživljava kao uvreda, drugi kao čaj na sobnoj temperaturi. Iskustveno, oba naziva su legitimna, iako ne u isto vreme.

Moje pitanje je bilo, šta Srbi iz Hrvatske rade da odnosi između Srbije i Hrvatske, između Hrvata iz Hrvatske i Srba iz Srbije, budu na tako jadnom nivou na kom su se našli kasnih osamdesetih, odonda spustili još niže, danas u relacijama najniže? Kako oni doprinose da stvari budu gore i lošije? Koji je njihov, i samo njihov komad odgovornosti da nas nema među srećnim narodima?

Kad se u ovom veku vraćam u Zagreb na letovanja, uskrse i prikupljanje tužnih priča, više ne vidim Hrvate. Opet obratno, sad vidim samo njihove Srbe.

Od stvaranja Jugoslavije 1918, kad su svi bogatiji, uspešniji, obrazovaniji Srbi pohrlili da se presele u Beograd i tako za svaki istorijski pogled neopozivo oslabili srpsko prisustvo na nekadašnjim teritorijama habsburške krune, pitam se, zašto stalno donose pogrešne odluke? Za sebe pogrešne. Čisto po računu verovatnoće, očekivalo bi se da nekad ubodu ispravnu.

Nije da su oni uvek krivi, ili prvi krivi, jer su uklopljeni u širi kontekst. Ali sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da će njihove političke vođe uvek doneti pogrešnu odluku. Ili pravu, ali kasno. Ili pravu prerano, pa od nje odustati pre nego što joj dođe vreme. Na ispitu za politički momentum, prvaci Srba u Hrvatskoj će se uvek opredeliti za pogrešnu kućicu.

U doba tzv. SAO Krajine, nosilac odluka u ime Srba u Hrvatskoj bila je Grupa-što-gore-to bolje oko Milana Martića i Milana Babića. Oni drugi Srbi, mahom po gradovima, ti su ćutali, s dobrim razlozima. Najpre, gledali su kako da prežive, i fizički i ekonomski. Drugo, bilo im je kristalno jasno da će oni platiti račun i za Martića, i za Miloševića, i za svaku granatu koja je iz Knina ispaljena na Zagreb. Dobro su znali da će se bes Hrvata izliti na pogrešne Srbe, slučajne Srbe, ne-svojom-voljom Srbe, na Srbe bez afilijacije.

"Bljesak" i "Oluja" su označili bankrot grube anti-hrvatske opcije političkih vođa Srba u Hrvatskoj. Nebitno ko je u tome pomagao, Amerikanci, Nemci, Austrijanci, NATO, svejedno - poraz je poraz, pogrešna procena situacije je poraz.

Bilo je logično da klatno posle toga ode u suprotnom, pro-hrvatskom pravcu Svetozara Pribićevića iz prosvetljene faze. One u kojoj je shvatio da Srbi iz Hrvatske imaju više zajedničkog sa Hrvatima, nego sa Srbima iz Srbije. Iz tog istorijsko-idejnog sklopa se profilisao Milorad Pupovac kao partijski vođa Srba (SDSS) i šef SNV/Srpskog narodnog vijeća, objedinjujuće platforme svih srpskih organizacija u Hrvatskoj, volja ti političkih, ekonomskih, kulturnih, umetničkih ili finansijskih.

I to je bilo dobro, u teoriji. Ličilo je na prvu ispravnu odluku. I bila bi, da se kišobran i lepeza srpskih institucija u Hrvatskoj nisu stvrdnule ideološki, da se nisu oklopile u rigidni komunistički relikt. Kao što je Martić nekad stvarao sliku da su svi Srbi u Hrvatskoj ratoborni separatisti, tako je Pupovac stvorio sliku da su svi hrvatski Srbi komunisti i levičari. Ili će biti, kad im on sa timom kreira egzistencijalnu situaciju u kojoj drugačiji neće moći da pisnu.

Stvar je tome, da je SNV na državnom budžetu, sa nepuna dva miliona evra pre decenije, na više od 16 miliona evra prošle godine. Samo za finansiranje dva medija, Novosti i Vidu, odlazi godišnje dva i po miliona evra. Za malu i sve manju srpsku zajednicu u Hrvatskoj, to su ogromna sredstva. Ona se kroz ciljanu selekciju koriste za formiranje kolektivnog srpskog identiteta, koji će biti levi, antifašistički i partizanski na ekskluzivno komunistički način, uz to integrisan u projugoslovenski refleks i emociju. To je Pupovac, uvek će biti. On je Pribićević koji je doneo niz pogrešnih taktičkih odluka, nakon jedne velike strateški ispravne.

Taj proces ideološke falsifikacije se odvija na pozadini neutralne hrvatske države. Sabor i vlada ne odlučuju o raspodeli onog što daju kao država. Njima je svejedno da li su njihovi Srbi levica, centar ili desnica, sad kad su demografski pali ispod 4 odsto. Samo hrvatska javnost pravi razliku. Za desničare su svi Srbi ionako četnici, dok levica ima empatije prema Srbima, ali samo ako skaču i nisu ćaci.

Kod hrvatskih Srba nema nikog u sredini. Odnosno, ima sredine, ali nema para. One se s vrha kišobrana dele za lojalnost, poslušnost i ideološki inžinjering. Ostali stoje na kiši.

Zato su Novosti naširoko pisali o "političkom bankrotu" vlasti u Srbiji posle masovnog ubistva u beogradskom Ribnikaru, a nijedno slovce o ranijem masovnom ubistvu na Cetinju, s jednakim brojem žrtava. Cilj je permanentna revolucija. Zato se Gaza proglašava "neokolonijalnim genocidom", a o represalijama iranskog islamističkog režima nad vlastitim građanima ćuti.

Pardon, bio je jedan tekst o Iranu, odnosno intervju Andree Wright, profesorke sa univerziteta u Virginiji, specijalistkinje – kakvo je to iznenađenje, i kakva podudarnost! - za radnički pokret. Tu su Novosti čitaocima ponudile visoko aktuelan osvrt na radničko pravo na štrajk u Iranu pre dolaska mula 1979.

Bilo je jako napeto za čitanje.