Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Kursevi za ispravnu i uspravnu dugmad
Komentari
11/10/2025
-11:34
Dve epizode koje se ovde spominju nisu same po sebi bitne, ili ne više. U prvoj je glavni akter Leon, dečko od 12 godina, koji se ravno iz dečje emisije Javnog servisa svrstao uz studente u blokadi. U drugoj je pozorišni glumac Nenad Jezdić, odrastao čovek od 53 godine, koji je u performativno dogovorenom završnom izlasku pred publiku odbio da se svrsta na stranu studenata u blokadi. Od dogadjaja su neuporedivo interesantnije medijske i društvene reakcije na njih: Leon se hvali zbog autentičnosti, Jezdić osuduje zbog odsustva autentičnosti. Političke izjave deteta bi bile zrele i svesne, one Jezdićeve smušene, nezrele i neodgovorne, u najboljem slučaju oportunističke. Revolucionari samo deci dopuštaju da misle svojom glavom, kad misle njihovom.
"Out of the mouth of babe", stoji u starozavetnom psalmu (8:2), što na srpskom, kad se uzme čitav pasus, glasi "U ustima male dece i koja sisaju činiš sebi hvalu nasuprot neprijateljima svojim".
Kolektivni narodni pesnik je to bolje preveo, "iz dečjih usta u božje uši". Ne samo jezički bolje, već i etički ispravnije, jer se iz odreda za čistoću misli ispuštaju bebe, one koje sisaju, puzaju, prave prve korake, ili uče da kontrolišu udarac zvečkom po bližnjem svom. Bebama se dopušta da društveno ne moraju da se angažuju, niti daju političke izjave. Za sada. Iako mogu da zamislim situaciju da se dečjim vrtićima, u perspektivi jaslicama, ponudi mogućnost kurseva za prepoznavanje političkih neprijatelja.
O prepoznavanju drugih neprijatelja, pedofila na primer, brigu vode mama, tata, zakon i država, a deca će, sad da se ne prejudicira da li s bebama ili bez njih, o političkim.
Out of the mouth...
Reakcije koje osmoškolcu atestiraju svesnu, slobodnu i odgovorno datu političku izjavu, a obrazovanom, iskustvom i praksom sezoniranom odraslom odriču sve to, pokrile su društvene mreže kao skakavci faraonska polja.
Da se ne bi krivo razumelo, ovde se ne govori o inteligenciji dečaka koji još ne spada ni u tinejdžere, jer to postaje kad dostigne prvu "teen" godinu, a to je thirteen, trinaest.
Povezane vesti
Dečje inteligencije su impresivne, razumljivo, od nekud dolaze pametni odrasli, kad su pametni. Ima tu međutim jedan problem. Dečja inteligencija tog uzrasta može teoretski i praktično da reši problem atomske fuzije, ali ne može da ponudi koherentnu političku sliku stvarnosti. Ne može, jer do nje još dolazi mimetički, imitira ono što čuje od osoba koje voli i u koje ima poverenja.
Leonova izjava da se "studenti u blokadama bore za pravdu i našu budućnost" je autentična u smislu da mu je verovatno niko nije šapnuo pre snimanja, ali je svejedno pozajmljena od miljea u kome odrasta. Ona je akt ljubavi, ne demonstracija intelekta.
Revolucionarna intelligentsia i prateći dobošari su se medjutim zabarikadirali u biblijskom stavu "iz dečjih usta...", što je debela kognitivna disonanca, s obzirom da je taj društveni segment većinski sekularan.
Kad se istomišljenici tog tipa osvrću na postupak glumca Jezdića, onda je na delu obrnut mehanizam. Zato što neki dan posle predstave nije hteo da digne indeks u vis zajedno sa ansamblom, on nije znao šta radi. Da, p...a neutralna, čeka rasplet, igra za Nenadležnog, ali kako komentatori uglavnom poštuju Jezdićeve dosadašnje profesionalne uspehe, probaju i da ga operu od greha. Uglavnom tako da "nije znao šta radi", čime se uvredljivo insinuira kako ne zna da misli svojom glavom.
Glumac, šta ćeš, mimetički tip po profesiji, pokupio negde pogrešnu svest. Njegove kolege iz "Šopalovića" stoje na daskama koje život znače, a kod njega daske u glavi.
Od Jezdića se traži i zahteva, njega se moralno ucenjuje, da se izjasni u aktu ljubavi prema "studentima u blokadi". Metodološki je to začarani krug. Kad se neko primakne slobodnoj misli, komentar je "nemoj da misliš nego voli". Kad neko voli pogrešno, komentar je "nemoj da voliš, nego misli". Kad neko misli kako im se ne svidja, taj ne zna ni da misli ni da voli, nije ni dete ni odrastao, već običan uljez u savremenoj Srbiji u kojoj se samo dionizjski trans računa u doprinos budućnosti.
Mislim da je to najstrašnije u čitavoj priči, te dve vrste racionalizacije koje se logički razilaze. Jedna koja podrazumeva da deca ispravne misli mogu da obuhvate ideju istine u hegelijanskom smislu. Druga koja postulira da odrasli neispravne misli tumaraju svetom lišeni slobodne volje. Čak ni njihove verbalne i moralne transgresije nisu njihove, nego u njih manipulativno usadjene.
Povezane vesti
Ili si s nama, ili si budala. Ta blokadna interpretacija slogana "ko nije s nama, taj je protiv nas" strašnija je od originala. Original barem ne odriče slobodnu volju protivniku.
Tu je na delu još jedna tehnika kojom se revolucionarni milje uvaljuje u biblijski, ovog puta novozavetni kontekst. U rezultatu, oni ne mrze svoje neprijatelje, samo su razočarani što ne umeju da misle.
V.d. revolucionar Benjamin Button
Iz dosad rečenog proizilazi jedini mogući zaključak, da u Srbiji deluje sindrom Benjamina Buttona, prvi put opisan u istoimenom filmu Davida Finchera iz 2008. Mali Benjamin se razvija obrnuto, rodi se kao starac, i onda polako postaje dete. Mama umre na porodjaju, jer ko može da rodi dedu. Tata, vlasnik dobro uhodane fabrike dugmadi, izbaci dete iz porodice i nasledstva, zato što nije dete.
Povezane vesti
Reakcije na Leona i Nikolu u srpskom revolucionarnom miljeu, medijskom i onom na društvenim mrežama, sad tačno pokazuju obrise novog fenomena. Button-fenomena. Fenomena dugmadi koje se kotrlja u neočekivanim smerovima. Čovek se rodi star i glup da shvati, što je mladji sve je pametniji, obrazovaniji i autentičniji u svojim stavovima. Kad dodje na nivo starijih godina vrtića, onda sve zna. Kognitivno na vrhuncu, uz to svira po etičkom registru kao po klavijaturama.
Film je imao i jaku fizičku komponentu, jer se Benjamin Dugme u svakom pogledu kotrljao na pogrešnu stranu, i telo i duh. Srpska aplikacija je ograničena na alegorijsku stranu i meri samo kognitivne sposobnosti kandidata za dugme.
Nikola i Leon su dve simboličke strane jedne jedinstvene metamorfoze koja protiče u obrnutom smeru: Leon je ono što je bio Nikola. Nikola je ono što je bio Leon. Leon će postati Nikola. Nikola će postati Leon. Zajedno, oni su dugme koje se otisnulo iz realnog vremena i uplovilo u društveni dizajn novog tipa.
Slaba strana ove teorije je da su iz nje ispale bebe. Savremena psihologija jako mladih i najmladjih naraštaja pokušava da premosti tu nedoslednost tako što menjanje pelene pretvara u dijalošku situaciju. Bebu se na primer pita: "Da li hoćeš da ti promenim pelene?". Ili "Kad bi ti odgovaralo da ti menjam pelenu?" Ako neće, onda ništa, treba bebama dopustiti da zadrže simboličku kontrolu tamo gde još nemaju fizičku kontrolu.
Mammoni svih zemalja, ujedinite se
Paradigma o dugmadi u nestandardnom trajektorijumu je ovde razmatrana na primeru Srbije. Ali Srbija je mala zemlja, medjunarodno otvorena na sve strane, pa njeni trendovi nikad nisu samo njeni, bilo da ih uvozi ili izvozi.
Ima indicija da je taj fenomen prebacivanja legitimiteta s odraslih na jedva odrasle počeo kao globalni. Može se razgovarati i o inicijalnom momentu, verovatno izazvanom masovnim migracijama u kojima dominiraju mladi bez pratnje, tzv. "young unaccompanied". Oni su podmladili starosedelačka društva, ali istovremeno doneli svoj bes. Drugi inicijalni momenat je svest kod mladih, posebno u Evropi, koliko su postali dragocena manjina u društvima koja demografski rapidno stare.
Ta dva osećaja sa dve strane, bes i izuzetnost, ujedinila su se u sinergiji svetske revolucije mladih. Ako se pogledaju trenutni protesti i rušenja po Evropi, mobilizacijski dizajn se čita kao knjiga. Prvo, bes mladih muslimana zbog višedecenijskog prognaničkog statusa Palestinaca kao substrat. Drugo, iz substrata se podiže ushićenost evro-američke mladeži kao urgentnih, po potrebi nasilnih inicijatora promena.
Jasnoće radi, mali Leon sam po sebi nije deo tog trenda, ali reagovanja na ono što je rekao jesu. Na njemu i sa njega se konstruiše jedna situacija monumentalne hitnosti.
Gledano u širem kontekstu, to su za sada neki čudni revolucionari, mislim na ove naše, evropske, dakle i srpske. Idu da menjaju svet, da lome sisteme, raspaljuju motkama po policiji, utrčavaju u ratna područja kao na rave-party, a na prvu teškoću regresiraju na dete. Odmah dižu ruke u vis i pokazuju napisane brojeve, "ovo je telefon moje mame", "ovo telefon mog advokata", "ovo je viber šefa kabineta mog predsednika države". Molim da ih obavestite i izvršite pritisak da sve bude po mojoj volji!
To je performance-revoucija. Za sada. Nevolja je da su takve epizode u potenciji samo kaljenje pravih revolucionara na putu do prave revolucije. Da su to samo duhovite sličice u transformaciji generacijskog konflikta, koji naravno postoji od kad je sveta i veka, u nešto mnogo brutalnije i sistematičnije.
A što se Leona tiče, zamislite obrnutu situaciju. Zamislite da je on, ili neko drugo dete, neka prekrasna devojčica zlatne kose rekla "blokade pojačavaju društvenu nepravdu i opstruišu našu budućnost".
Bio bi to kraj Javnog servisa. Jer dugme sme da bude zrelo i prosvetljeno samo u jednom smeru.
Komentari (0)