Kolumna Ahnajeva peć

Po Harareu, svet nije ništa drugo nego jedna velika priča. Postoji isključivo u priči koju sami pričamo o njemu. Još važnije od toga, Harare je to propustio, svet postoji kroz naša tumačenja te priče.

Isti događaji, različiti uvidi u njih, različite percepcije, da bi, na kraju, i istoriju i stvarnost odredili oni čije tumačenje je prihvaćeno kao važeće.

Na tumačenju počivaju religije, društvena uređenja, politički sistemi, uz jasno pravilo da njima upravljaju baš oni koji upravljaju i tumačenjem.

Tumači nam, drugim rečima, određuju život, verovanje, odnos prema svetu oko nas, ponašanje, stavove, ubeđenja.

I ako se to zna, jasno je i koliko je važno ono što se trenutno dešava na medijskoj sceni Srbije, na kojoj je jedna škola tumačenja pred ukidanjem.

Pri tom je termin "škola" verovatno pogrešan, pre bi se moglo reći "tvrđava tumačenja", "flota tumačenja", ili "armija tumača".

Junajted medija imala je tu vrstu vojnog ustrojstva, u kojem ne samo da je svako drugo tumačenje bilo zabranjeno (urednici su ujedno bili i komesari), nego je i cela postavka u svakom svom detalju bila prilagođena svojevrsnom ratnom stanju.

Pošto je Junajted medija bila u ratu, otvorenom, sa aktuelnom vlašću u Srbiji, i drugu agendu, osim smene te vlasti, nije imala.

Priča o bavljenju novinarstvom, i to onim koje je okićeno epitetima kao što su "nezavisno", "slobodno", "profesionalno", samo je dodatak koji je, često, bio ništa drugo nego bljutav. Kao da staviš znak Crvenog krsta na tenk, pa kreneš da pucaš iz njega.

U suštini, pucalo se, sa televizija, iz novina, direktno u protivnika, i u svakoga ko je bio doživljavan kao simpatizer, ili saradnik.

Tumačenje stvarnosti koje je nuđeno kao važeće, bilo je sasvim prosto: ova vlast je loša, nikada ništa dobro nije uradila, ništa dobro nikada neće uraditi, treba je smeniti, treba je osuditi i zatvoriti da se više nikada ne vrati.

Ovo tumačenje umnožavano je i emitovano, distribuirano dnevno, uz vrlo precizna uputstva kako treba svako od nas da misli o vlasti, a i kako treba da se ponaša.

Neki put je to podsećalo na Šulhan Aruh, vrlo detaljni rabinski priručnik, koji, do sitnica, pokriva sve aspekte života svakog Jevrejina:

"Osoba treba prvo obuti desnu cipelu, ali bez vezivanja pertle. Potom treba obuti levu cipelu i zavezati pertlu, a potom se vratiti na desnu cipelu i zavezati je". (Shulchan Aruch, Orach Chayim 2:4)

Ko je uradi tako, dirnuo je u samu veru. U ovom slučaju:

Ko ujutru ne pogleda usplahirene goste N1, nabijene revolucionarnim zanosom i ne zakune su njihovo Vjeruju, ko ne pljune tri puta i tri puta ne prokune Vučića, ko nije protiv akvarijuma, novog mosta, Beograda na vodi, auto puteva... taj je otpadnik od vere, jeretik, kojeg treba ekskomunicirati, lustrirati i namazati katranom.

Tumači su uvek stvarali dogmu, pa su je stvorili i na Junajted mediji.

Takođe, pošto se njime vlada, upravlja, tumačenje mora da poseduje apsolutni autoritet. Nema drugog tumača (tumačenja), osim jednog i jedinog.

Nema činjenica, nema dokaza, nema objašnjenja, što opet liči na priču "Ahnajeva peć", iz Vavilonskog Talmuda.

Ukratko, u drevna vremena priznati i poznati rabin Eliezer nikako nije ostalim rabinima uspevao da dokaže da određena vrsta peći može postati ritualno nečista. Nisu mu verovali, uprkos argumentima, te je pozvao u pomoć natprirodno.

“Ako sam ja u pravu", povikao je, "neka ovo drveće to pokaže!”

I odjednom, rabini začuše veliku buku i kad pogledaše, čitav jedan voćnjak bio je iščupan i lebdeo je u vazduhu.

Rabini su bili zadivljeni, ali se okrenuše rabinu Eliezeru i kazaše:

“Mi ne slušamo drveće.”

Rabin Eliezer pokuša ponovo i povika:

“Ako sam u pravu neka reka to pokaže!”

Tada svi potrčaše i videše reku kako teče uzvodno.

I sada se rabini zadiviše, ali se okrenuše rabinu Eliezeru i kazaše:

“Mi ne slušamo reke.”

Rabin Eliezer poče da ključa i viknu:

“Ako sam u pravu neka zidovi to pokažu!”

I zidovi odmah počeše da se krive.

Ali rabini kazaše:

“Mi ne slušamo zidove.”

Ne znajući šta sad da radi rabin Eliezer viknu:

“Ako se zakon slaže sa mnom, neka se to pokaže sa Neba!”

Istog trena, svi čuše glas sa neba kako govori:

“Zašto se raspravljate sa rabinom Eliezerom, kad vidite da se sve stvari iz zakona slažu s njim!”

Rabini na to mirno rekoše:

“Izvini, ali mi ne slušamo Nebo.”

I to je to. Mi tumačimo, niko drugi. Samo svom tumačenju verujemo, nijednom drugom. Čak i sam Bog prestaje da bude autoritet.

Upravo zbog toga sasvim je jasno koliko je veliki potres koji je zahvatio Junajted mediju.

Kataklizmičan je, udara u same temelje na jedan način tumačene stvarnosti, ruši mnogo više od odnosa među vlasnicima ili od organizacije i pozicija u raznim redakcijama.

Ruši priču, a sa njom ruši i čitav jedan svet.

Ruši postavku koja se bazirala na mesijama, što, možda, uopšte nije loše za Vučićeve protivnike, vreme je da prestanu da maštaju.

A za mesije (tumače), opet, ne brinite, oni će, istorija nas uči, umeti da se snađu, i izaberu.

Kao Šabataj Cvi, koji se, u XVII veku, proglasio za Mesiju, okružio apostolima, podelio titule kraljeva, ali je, takođe, kada ga je sultan pitao da li bi, pošto je Mesija, mogao da izbegne sto ispaljenih strela, brzo odustao i prihvatio Islam.

Ovima će biti potrebno i znatno manje ubeđivanja.

Što ne znači da će prestati da tumače, ali znači da će, bar na neko vreme, da nas ostave na miru.