Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Srbija i san o velikom političkom resetu

Od prelaska na višestranački parlamentarni sistem 1990, u Srbiji je održano četrnaest izbora. Na osnovu prostih operacija sabiranja i deljenja dolazi se do statistike da se na birališta išlo svakih 28 meseci, ili svake dve godine i četiri meseca. To je previše nestabilnosti za zemlju koja nije Italija i naciju kojoj nedostaje italijanska lakoća prema vlastitoj istoriji. Srpski san o velikom resetu posle koga će sve postati dobro, najveća je srpska droga. Razumljivo, ko čeka milenijumsku gozbu, zaboravlja da se raduje običnom ručku. 

Početkom juna je Goran Vasin, profesor istorije s Novosadskog univerziteta održao predavanje u Beču. Kod kolega, na Bečkom univerzitetu. Tema je bila visoka volatilnost srpskog političkog prostora.

Krenuo je od istorije i zastao dobar komad pre aktuelnosti. Razumljivo, jer je Goran Vasin specijalista za istoriju 19-tog veka. Ili, kako ga drugi vide, a i sam sa smislom za sociološki pogled rado dodaje, on je specijalista za dugi devetnaesti vek. Kome izmiču finese, običan vek je matematička veličina, dugi vek politička kategorija.

U slučaju Srbije, to je onaj period kad su Austrijanci pomagali stvaranje sprske države po evropskim standardima. Bečka logika je bila, kad se stvara i nastaje, kad se izvlači iz osmanskog mraka, da ne ispadne država po ruskom imprintu, već po evropskom, najbolje austrijskom. Tuga tog perioda, koju delim sa profesorom Vasinom, je da je taj period mentora i studenta grubo prekinut, za šta ima više krivaca, ali nećemo sad o tome, jer bi ispala knjiga. Sam Vasin ih je već napisao nekoliko na tu temu. 

Predavanje je završeno sa oglednom folijom o srpskim državnim prevratima. Teško je naći jednu reč za ono što se događalo u dugom devetnaestom veku, koji funkcionalno još traje. Kako god se proba, u najboljem slučaju se dolazi do opisnog termina neregularne promene vlasti. U njega komotno stanu revolucije, bune, prevrati, regicidi, knezicidi, atentati na tuđe prestolonaslednike i svoje premijere, gaženje legaliteta i svu silu samovolja pravdanih višim ciljevima. Ukratko, srpsko političko biće nerado ide putem zakona i ustava, već uvek traži neku prečicu. 

Da to Srbe čini srećnim, dobronameran čovek bi razumeo i ostavio ih na miru. Eno Srbi ruše vlast ponovo, ubijaju premijera, šutiraju predsednika, ponižavaju parlament, sjajno, dobar provod, svi na žurku. Ali posle svake takve epizode, jasno se vidi da je nacija još nesrećnija nego što je bila. Jedini društveno kohezivni element koji joj ostaje je patnja iz herojskih vremena. Ah, progovara srpski kolektivni duh iz mračnih dubina istorije, kad smo ono ginuli, bili smo tako jedinstveni, tako nas je milo zaokupljalo rezanje vlastitih ruku i nogu, da nas prazna svakodnevica samo ubija.  

Vasin istina nije rekao tako direktno, ali do takvog zaključka je mali abduktivni skok. Zapravo obična dedukcija.  

Prevrat, revolucija - domaća politika 

Na završnoj foliji je Vasin poređao sve neregularne promene vlasti u dugom sprskom devetnaestom veku. Iz nje se lako iščitava katarza velikog reseta.     

Protiv Obrenovića: 1817, 1821, 1822, 1825, 1835, 1842, 1864, 1877, 1883, 1887, 1903. 

Protiv Karađorđevića: 1810, 1813, 1844, 1855, 1904. 

Ratovi: 1804-1813, 1815, 1875-1878, 1912-1918.  

Nastavak nije ništa mirniji, naprotiv. Onda dođe dugi dvadeseti vek, ubistvo kralja 1934, pa 27. mart i svrgavanje vlade, rat 1941-45, pa konstantne čistke u komunističko-državnom aparatu, nasilno predogajanje društva, iskorenjivanje religije, zatiranje srpskih liberala, ratovi 1991-1999 bez kojih se s malo pameti moglo, ubistvo premijera 2003, četrnaest isforsiranih izbora. Zato će sada petnaesti izbori sve da promene! Oni su veliki reset koji donosi mir, blagostanje i ljubav. Iz svoje istorije srpski politički mentalitet čuje samo bajke. Ili užase, ali za njih su ionako uvek krivi drugi.   

Jedini sprski lider koji je umro u vlastitom krevetu je Josip Broz Tito, „a to već mnogo govori“. Srbi rado ruše, najradije sebe. Da li je taj nasleđeni refleks ironija, tragedija ili kontinuitet, pita se Vasin. Da li su ustanci eksces ili se jednostavno u Srbiji tako vodi domaća politika? Izgleda da je jedini kontinuitet za koji je srpsko političko biće sposobno, odsustvo kontinuiteta. 

Pitanje koje se nameće je, da li Srbi koriste revoluciju za održavanje mira, kao kad se abortus koristi za kontracepciju?  

Kako zavezanih očiju prepoznati Srbiju na karti Evrope? Tamo gde odjekuje najveća buka bez valjanog razloga. Ako to ne upali, malo se nagnuti, pa gde dobiješ šamar tako slep kao Justitia, to je dokaz, to je Srbija.  

To je tragedija. Da se ovakva količina nesnošljivosti i polarizacije kao sada događa prvi put, ili barem jednom na sto godina, rešenje bi ležalo u domenu racionalnog. Ovako će samo novi bes smeniti stari bes, a da politička artikulacija i dalje ostane imuna na procesualne strane demokratije. Liberalne i parlamentarne demokratije, ne direktne, koja je samo forma diktature.  

Naravno da će u takvoj situaciji najomraženiji lideri biti oni koji šalju ljude na posao, umesto na nebo. Oni koji, pali s Marsa, uveravaju naciju da postoje i drugi kontinuiteti umesto diskontinuiteta. 

Šta Srbiju čini „nenormalnom državom“?   

Najpre, ja ne mislim da je Srbija nenormalna država. Ali ima tu jedna kvaka. Ona se već dva veka održava nenormalnom iznutra, iz vlastitog političkog bića, uvek ljutog, uvek spremnog da prevrne svaki kamen u potrazi za domaćim neprijateljima koji stoje na putu velikog reseta. Kompromis je stigmatizovan i sankcionisan. Normalno, čemu kompromis, kad on i nije srpska reč.  

Osvajači, ili uopšte strani faktori koji Srbiju imaju u nekoj svojoj kalkulaciji, na kraju samo mogu da aminuju zatečeno stanje. Mislite da vam je država nenormalna? Pa dobro, kad ste zapeli, prihvatićemo to...  

Pošto se kao i Miljković bojim prejake reči, nikada ovako javno ne bih upotrebila sintagmu „nenormalne države“. Ali to nije moj termin. Svuda se razliva po dnevnom izveštavanju medija N1, čiji se sagovornici pozivaju na „nenormalnu državu“ da bi pred zakonom i moralom opravdali svoje nelegalne i amoralne akcije.  

Uzmimo za primer najnoviju blokadnu metodu odlaska na adrese funkcionera SNS-a i kolateralno zastrašivanje susedstva. Mislim da je to i dalje najnovija, iako se na instagram stranicama studenata u blokadi već nalazi klica još novije, za nijansu interaktvnije metode. „Recite gde biste želelei da bude sledeća blokada?“ pitaju se autori blokada, koji su očito zapali u kreativnu blokadu. Situacija me podseća na stari Politikin Zabavnik, kad su davali lutke na izrezivanje zajedno sa odećom. Slogan je bio „obucite lutku“, u današnjoj analogiji „predložite blokadu“.  

No da se vratimo „odlasku na adrese“ političkih neistomišljenika. Član zbora (ili Zbora?) Novog Sada i advokat Srđan Kovačević kaže za N1 (20.7.25), tako dok s istomišljenicima urla i preti ispod nečijih prozora, da on zna da to nije u redu. On zna da su porodice dotičnih pretrpele strah „i da to jeste moralno pitanje, ali o tome može da se priča kad Srbija bude bila normalna država“.  

Kad se podvuče crta, ovako paradigma o mentalnom statusu srpske države izgleda u blokadnoj kulturi: To što mi radimo jeste nelegalno, ilegalno i nemoralno. Kada bi Srbija bila normalna država, onda bi to što radimo bilo goruće moralno pitanje. Ali ona je nenormalna država, pa je naše pravo je da osujetimo njen rad, koji je, je li, nenormalan. Kada budemo normalna pravna država, možemo da pričamo o tome da li je bilo u redu to što smo mi radili.   

Već je manifestni smisao toga što je rekao „advokat Kovačević“ dovoljno loš. Na to se nadovezuje još gori latentni smisao njegove izjave – da pobednici pišu istoriju. Koliko to po smislu odgovara onom što je svojevremeno govorio Josip Broz Tito, da pravo, tačan citat sudije, ne treba da se drže zakona kao pijan plota? Pravnici su oni koji tumače zakone, sudije oni koji direktno sprovode zakone. Kod Kovačevića je to kadija te tuži, kadija ti sudi.    

Jurista Kovačević nam je tog dana istumačio pravo kao kategoriju koju određuju pobednici, post festum. Ako to prođe kod Srba, konačno će se razjasniti misterija zašto je Tito postao najomiljeniji srpski lider. Tako što je naređivao, a nije pitao.       

N1: „Akcije će se, ističe advokat Kovačević, nastaviti dok vlast ne raspiše izbore.“ 

Onda jurista Kovačević, da zapečati ako neko nije razumeo: „Igra će trajati dok oni ne raspišu izbore. Mi nećemo stati sa tom igrom i sa protestima."   

Već u toj jednoj, izdvojenoj epizodi sinergijskog akcionizma objavljuje se (dvo)vekovni mehanizam po kome se iznutra, iz javnog, ali nevladalačkog diskursa uvek iznova konstruiše „nenormalnost“ srpske države. Nikome nije gorela do zore, kaže duh neregularne promene vlasti kad krene u noćnu akciju.   

Među srpskim vladarima je bilo svakakvih. Ali kod nekih se video potencijal, videla se spremnost za promenu, za prihvatanje širih demokratskih standarda. Hteli ljudi da se menjaju, da više pitaju, manje naređuju. Kad bi se to dogodilo, kad bi se pojavila mogućnost boljitka odozgo, onda bi spremno stupao na snagu opozicioni refleks odozdo, koji bi Srbiju vraćao na nenormalno.  

Srpska opozicija tradicionalno ne voli detaljistički rad, radije poseže za prečicama. Studentski blokadni pokret je politička opozicija. Ergo, mogli su još pre osam meseci, najkasnije u martu, da oforme političku partiju i spremaju se za regularne izbore, koji su ionako iza ugla, za godinu i po ili dve. Alternativno, mogli su da preuzmu i neku od postojećih političkih stranaka, pa da se spremaju za izbore. Ako ne veruju političarima opozicije, mogli su da zatraže savetodavnu pomoć od Strazbura, pa da se spremaju za izbore. Ali ne, to je previše posla. Ulenji se mladi čovek kad ne ide ni na predavanja, ni na ispite, i kad mu se sve gadi osim smrdljivih kontejnera.  

Zato, gde će drugo, nego prečicom. Jednom od onih koje stoje na tabli profesora Vasina, sa adresama dugog devetnaestog veka.   

Više vina, manje rakije bi možda promenilo srpsku političku kulturu. Ali novi izbori ne bi.