Kolumna Otmičari nacionalnih interesa traže naciju

Na hitno sazvanoj sednici Bezbednosno-političkog komiteta EU Komisije prošle srede u Briselu, učesnici su se složili da ništa nije hitno. Globalni izazovi se istina umnožavaju, ali kao što je poznato iz svakodnevice, što više problema, tim pre oni postaju nova normalnost. Čemu žurba? Stidljivo, rezignirano, molećivo, kreatori evropske spoljne politike počinju da gledaju na svet očima pretučenog psa. Konačno se neko setio da postoji samo jedan problem za koji Unija poseduje kredibilitet, kompetenciju i interes da ga reši, a to su odnosi s Moskvom. Još samo da to i kaže, ne samo nagovesti.   

EU se odjednom srela s pitanjem nacionalnog interesa i ostala u šoku. Nacionalni interes/i? Pa zar do sada nije uspela da takve prizemne stvari sublimira kroz ulogu moćnog arbitra na globalnoj sceni? Zvuči komično. Ne to da je Unija mogla da bude svetski uticajna. Trebala je i bila je. Ali jedini način na koji je Evropa mogla da bude i ostane globalni igrač, bila je njena ekonomija, a upravo nju je svesno i tvrdoglavo demontirala poslednju deceniju i po, sa ciljem da, sad dolazi taj vic, osvoji viši status u geostrateškoj politici.  

Mi, Evropljani, postajemo sirotinja. Ne odmah sutra, ali nas sve EU komisije u ovom veku zakucavaju na tom trajektoriju. Za koju godinu bićemo prosjaci svetskog ranga. Bićemo nova sirotinja, nouveau pauvre, što je statusno još uvek bolje od stare sirotinje u Latinskoj Americi, Africi, ili Aziji. Živećemo na ruševinama sistema čije će se oligarhije izdržavati prodajom oružja, što je realistično najbolji od svih loših scenarija.   

Od izvora dva putića ili Herkules na raskršću   

Zato EU sada stoji na prekretnici. Blagostanje ili rat? Kako je to teška odluka, čovek da ne poveruje. Ubija me razočaranje koje dnevno čitam iz izjava Ursule Leyen, Kaje Kallas, Friedricha Merza ili Marka Rute. Tako blizu rata, a tako daleko!   

Pritiska me očaj voditelja uticajnih nemačkih medijskih panela, kao što su Markus Lanz (ZDF), ili Sandra Maischberger (ARD). Pa zar da nagradimo Rusiju mirom? Nikad, uzrujavao se neki dan Lanz. A šta ako moramo, brutalno je uzvratio gost Richard David Precht. Svejedno da li se shvati kao realista, egzibicionista, pisac filosofskih bestselera, ili posprdno „razumevač“ Putina, Precht više ne skriva uverenje da se dopuštena javna scena u Nemačkoj sastoji od ljudi koji moralno zgražavanje koriste kao ecstasy pilule.  

Kome simbolika prekretnice zvuči banalno, šta da se radi. Politika je, spoljna pre svih drugih, oduvek prostor opštih mesta, a gde god se tabana po opštem mestu, banalitet se lako uvuče. EU je na prekretnici, ali ne sama. I Rusija je. I Sjedinjene Države su na prekretnici, u njihovom slučaju okretnici. I Srbija je na prekretnici, konstantno i bez odmora poslednjih dvesta godina. I Herkules je na prekretnici. Svi su banalni do zla boga.  

Što se Herkulesa tiče, on je stajao na raskršću između sreće i dužnosti, a stoji i dalje, jer mitologija ne poznaje protok vremena. Sudbina mu je dala izbor između dve žene, jedne golišave, vesele i poročne, druge razumne, vredne i pune vrlina. On se naravno odlučio za ovu drugu, inače ne bi postao jedan od omiljenih motiva u umetnosti.   

Nevolja s tom alegorijom je da se vredna, disciplinovana i razumna lepotica za koju se Herkules odlučio zvala Areta. Areta u starogrčkom označava disciplinu rata, te se vizuelno obeležava atributima šlema, štita i mača. S pozicije nemačkog ministra vojske Pistoriusa i njegovog zahteva sunarodnicima da ponovo postanu „kriegstüchtig“, to jest vredni i disciplinovani ratnici, jasno je da Herkulesova dilema ni onda nije bila izbor između sreće i dužnosti, već između mira i rata. Moguće da je za Nemce to jedno te isto, odatle gubitak u prevodu.     

Sa grimasom velikomučenice, Evropska komisija bi rado izabrala rat kao dužnost, jer će svako drugo rešenje „nagraditi Rusiju“. To je logika malja. U ponoć me u snovima pohode Annalena i Kaja, objašnjavaju da nisu olako izabrale rat, da je on naša dužnost kao društva vrline i discipline, te da takva odluka više boli njih nego nas obične građane.  

Annalena pred odlazak obično promrmlja i nešto kao „Mislila sam da je to Areta  Frenklin, izvini molim te“.    

Nacionalni interes ante portas 

Problem je, i to je tema svega do sada rečenog, nacionalni interes. Ko ga formira? Kako, kroz koje mehanizme? U Evropi odgovor izgleda jednostavno, preko demokratskih izbora za nacionalne parlamente, pa za Evropski parlament. Onda dalje svako od njih formira vladu, nacije nacionalnu, kontinent zajedničku, što bi bila EU Komisija. Mediji sve to prate i paze na pravila igre.  

Deluje jednostavno, ali samo formalno. Medijski prostor evropskih država doživeo je strahovitu transformaciju iz garanta slobode u sredstvo kontrole. Nisam od onih koji kukaju da su veliki mediji u Evropi kontrolisani odozgo, od vlada, od dubokih država, velikog kapitala ili farma-koncerna. Ima toga. Neko proba, neko plati, neko primi, ali korumpiranje medijskih ljudi danas teče preko uzdignutog statusa moći čitave profesije.   

Zato je predstava da vlasti kontrolišu medije danas potpuno naivna. Obrnuto, mediji kontrolišu vlasti. Mediji, kaže Precht, više nisu četvrta sila u demokratijama, već idu u paketu sa izvršnom vlasti. Nisu partneri slobodne misli, već partneri moći.   

Koja po redu vast su mediji, o tome može da se razgovara. Nas su na fakultetu Političkih nauka u Beogradu učili da je četvrta vlast ustav, pa bi onda mediji bili peti na toj listi. Poruka je svejedno ista: Da smo mi Evropljani ostali bez korektiva slobodne javne reči. Da se od nas još samo očekuje da ponavljamo ono što nam formalno slobodni mediji serviraju kao višu istinu. Da moramo da kaznimo Ruse, jer bi sve drugo bio nedopustivi moralni prestup. Da smo morali da bombardujemo Srbiju, jer nam je Milošević išao na živce. Da moramo da mrzimo Kinu, jer više nije siromašna. Da moramo da mrzimo Izrael, a volimo Jevreje.       

Malo sposobnosti za apstraktno mišljenje je ipak potrebno da bi se razumela teza o padu medijskih standarda na čitavom Zapadu. Moderatori televizijskih panela redovno gađaju Prechta argumentom „Šta se žališ da nemaš slobodu, kad javno govoriš šta hoćeš!“.  

Može, sve može da se kaže u medijima, kad i ako ih se nepokorna individua dočepa. Evropski javni diskurs i dalje odašilje signale kao da je slobodan. I jeste, slobodan je, ali samo za jednu misao. Sve što se izgovori služi podebljavanju osnovne emocije agonizma. Suprotna, bolje reći zabrinuta mišljenja, uvek se serviraju kao izdvojena, u atmosferi zgražavanja, svi protiv jednog. Više od jednog neprilagođenog gosta po emisiji se ionako ne zove na takve medijske panele.   

Sve i dalje može da se kaže, ali ređe i tiše, jer je društvena cena neprilagođene reči postala izrazito visoka, kaže Precht. Nestao je pre dve godine kao govornik u taktu, vratio se prošle jeseni kao tribun ljutnje i besa. On zna o čemu govori. Nema te preko noći, što je za ljude čiji je posao vezan uz javnost profesionalna smrt. Nisi u gulagu, samo si kao „Putinov“ ridikul prokockao pravo da se oglašavaš o nacionalnom interesu.  

Ko nije za rat, odmah da napusti nacionalni interes i oslobodi ga za hrabrije.    

Lovci nacionalnog interesa 

U posledici, nacionalni interes svuda postaje roba za grabež. Ni to nije ništa novo, ali je barem na Zapadu delovao korektiv dobrog života, uspešne privrede, visokog standarda, dobre zarade i slično. Da me ne bi neko ispravio kako je sve to moguće i u ratu, jeste, tako je. Poznat mi je član 34 Ustava planete Ferenginar, koji kaže „Rat je dobar za biznis“. Ali rat radikalno sužava broj ljudi koji profitiraju od njega, pa se svaki dobitak u novcu plaća gubitkom u društvenoj supstanci. Čak i ekstremno pohlepni Ferengi odmah dodaju u članu 35 ustava „Mir je dobar za biznis“.  

Mir s Rusijom bi bio u evropskom interesu. Posebno sada, kada niču novi ratovi, a glavni prekoatlantski saveznik zahteva ekskluzivna prava za fabriku frižidera na Grenlandu. Tako nešto je i natuknuto na spomenutom sastanku EU Komiteta za bezbednost i spoljne poslove prošle sedmice u Briselu. Kaja Kallas je kritikovana – i to od Nemaca! – da je slepa za izazove koji globalno prete Evropljanima. Da vidi samo ono što joj je srcu milo, a to je eskalacija s Rusijom do konačnog vojnog obračuna.   

Prema austrijskim i nemačkim medijima, iako nemušto napisano, izgleda da je drugarici Kaji spočitnuto kako nije na visini zadatka, jer od drveća ne vidi šumu. A šuma bi zahtevala preispitivanje nacionalnog interesa, ali tako eksplicitno se još ne ide. To vodi ka zaključku da Evropu i dalje teroriziraju kriminalne bande u različitim odnosima afilijacije sa vlastima, koje planiraju uzurpaciju nacionalnog interesa.  

Kad god se govori o evropskim političkim trendovima, interesantno je koliko se Srbija uklapa u njih. Srpski politički mentalitet voli da sebe proglašava ekskluzivnim, iako je uvek samo eho šireg.  

I srpski nacionalni interes je roba atraktivna grupama otmičara koji tumaraju po zemlji i gledaju šta može da se uzurpira, ko može da se uceni, koji kolektivni osećaj je najbolji za prisvajanje, koja otkupnina da se traži za popuštanje talačke krize.  

Iako sam bila student političkih nauka, prvi put sam se sretala s pojmom nacionalnog interesa tek krajem osamdesetih. Razumljivo, bio je to režim koji je izrastao iz ideoloških, ne iz nacionalnih, čak ni iz običnih državno-jugoslovenskih interesa. Sa Miloševićem, onda po redu sa svim ostalim prvacima po jugoslovenskom prostoru, gledala sam kako grupe otmičara uzurpiraju nacionalne interese, kako ih sužavaju na konflikt, rat i zataškavanje, na moralnu ucenu, društvenu polarizaciju i, budimo iskreni, na obično silovanje. 

A sad pratim na N1, u više nastavaka ovog januara, kako se grad Kula sprema na lokalne izbore, i kako postoje dve opozicione liste, jedna studentsko-plenumska, druga konvencionalno partijska. Očekivanja su, bez trunke humora konstatuje N1, da se te dve liste ujedine, ali to teško ide, i pored toga što studenti poručuju partijama da će oni, studenti, blagonaklono prihvatiti svakog ko im se potčini.   

Odakle izvire takva tolerantnost navodnih studenata? Pa odatle da su levo anarhističko nasilje proglasili za srpski državni interes pa ga prodaju javnosti kao patent. Hrabriji su u otimačini nacionalnog interesa i od aktuelne EU Komisije. Bravo mladi, na vama svet ostaje!