“Pošast” koja guta plaže vidljiva iz svemira: Formiran smeđi pojas koji povezuje Afriku i Ameriku, naučnici zabrinuti

Zastrašujuća slika koja stiže sa satelitskih snimaka privukla je pažnju naučne zajednice širom sveta, ali i izazvala opravdanu paniku među ekolozima. Ogromna, tamnosmeđa zona algi trenutno se proteže preko celog Atlantskog okeana - od obala Zapadne Afrike pa sve do Meksičkog zaliva. Ova struktura, poznata kao Veliki atlantski pojas sargasa, postala je toliko masivna da je jasno vidljiva čak i iz dubokog svemira, formirajući plutajući ekosistem koji se pretvara u jednu od najvećih ekoloških pretnji današnjice.

Prema najnovijim podacima prikupljenim tokom maja meseca, ova gigantska biljna masa dostigla je težinu od neverovatnih 37,5 miliona tona. Pojas se proteže na dužini od oko 8.850 kilometara, što je razdaljina veća od ukupne širine Sjedinjenih Američkih Država. Ono što najviše zabrinjava naučnike jeste činjenica da ovaj fenomen pre samo petnaest godina gotovo da nije postojao u ovakvim razmerama. Od 2011. godine, masa algi ne prestaje da raste gotovo svake sezone, postavljajući nove, crne rekorde.

Zašto se Atlantik "guši" u algama?

Credit: Daniel SLIM / AFP / Profimedia

Stručnjaci su analizirali decenije satelitskih osmatranja i terenskog rada kako bi razumeli zašto se ove smeđe alge razmnožavaju tako abnormalnom brzinom. Zaključci do kojih su došli nedvosmisleno ukazuju na fatalnu kombinaciju faktora koji su direktno povezani sa ljudskom aktivnošću i dramatičnim klimatskim promenama. Alge su živi organizmi kojima su za rast neophodne hranljive materije, pre svega azot i fosfor. Nažalost, ogromne količine ovih elemenata sada stižu u okean sa kopna, najčešće kao nusproizvod intenzivne poljoprivrede, neprečišćenih gradskih otpadnih voda i industrijskog otpada.

U ovom procesu, reka Amazon igra ključnu, mada neslavnu ulogu. "Tokom sezona poplava, Amazon u Atlantik izbacuje kolosalne količine hranljivih materija, koje deluju kao najjače đubrivo za morske alge", navodi se u studijama. Analize pokazuju da je sadržaj azota u ovim algama porastao za čak 55 odsto u odnosu na osamdesete godine prošlog veka, što je direktan dokaz zagađenja koje dolazi iz rečnih slivova. Kako se poljoprivredna aktivnost u Južnoj Americi i Africi pojačava, tako i okean dobija "pogonsko gorivo" za stvaranje ovih nepreglednih smeđih tepiha.

Credit: Andrey Nekrasov / Zuma Press / Profimedia

Pored hemijskog zagađenja, globalno zagrevanje dodatno komplikuje situaciju. Toplija voda i promene u okeanskim strujama stvaraju idealne uslove za brzu inkubaciju i širenje algi. Naučnici upozoravaju da se nekadašnji prirodni ciklus potpuno poremetio, te da okean više nema kapacitet da samostalno apsorbuje ovoliku količinu organske materije bez ozbiljnih posledica po ostatak morskog života.

Od morskog utočišta do ekološke pretnje

Ironija ove situacije leži u činjenici da sargaske alge same po sebi nisu "zle". U normalnim okolnostima, one predstavljaju ključno stanište za više od stotinu morskih vrsta. Ribe, rakovi i morske kornjače koriste ove plutajuće mase kao skrovište i izvor hrane. Međutim, kada njihova reprodukcija izmakne kontroli, kao što je to slučaj sada, one prestaju da budu utočište i postaju smrtonosna pretnja.

Kada ove ogromne mase stignu do obala i počnu da se nasukavaju, nastaje pravi ekološki i ekonomski košmar. Alge koje trule na suncu oslobađaju sumpor-vodonik, toksični gas prepoznatljiv po prodornom, neprijatnom mirisu na pokvarena jaja. Ovaj gas nije samo neprijatan za turiste, već može izazvati respiratorne probleme kod lokalnog stanovništva. Plaže Kariba, koje su nekada bile sinonim za beli pesak i kristalno čisto more, sada su prekrivene metrima debelim slojem braon sluzi koja uništava turističku sezonu i lokalnu ekonomiju.

Credit: Geyres Christophe/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Posledice po morski ekosistem su još drastičnije. "Gomilanje algi na obali može dovesti do stvaranja zona sa kritično niskim nivoom kiseonika, što uzrokuje masovni pomor riba i uništenje koralnih grebena", ističu biolozi. Koralni grebeni, koji su već pod stresom zbog zagrevanja okeana, bivaju doslovno ugušeni pod težinom i senkom koju stvaraju alge, ostajući bez neophodne sunčeve svetlosti za fotosintezu.

 

 

Na kraju, naučnici upozoravaju na još jedan, globalni problem. Ove ogromne akumulacije organske materije prilikom raspadanja emituju metan i druge gasove sa efektom staklene bašte. Time se zatvara začarani krug: ljudsko zagađenje podstiče rast algi, a alge svojim raspadanjem dodatno ubrzavaju globalno zagrevanje. Ako se ne preduzmu hitni koraci na globalnom nivou kako bi se smanjilo izlivanje poljoprivrednih hemikalija u velike rečne sisteme, Atlantik bi mogao trajno promeniti svoj izgled, pretvarajući se iz plave oaze u nepreglednu smeđu pustinju. Budućnost obalskih zajednica i zdravlje samog okeana sada direktno zavise od toga koliko brzo ćemo razumeti da granice u ekologiji ne postoje - ono što se baci u Amazon, završiće na obalama Afrike i Evrope.