Kolumna "Politika kao sudbina": Nije to isto
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Vukšu Dragovića znam samo sa Tvitera, ali mi je pričinio lični plezir kada je počeo da istražuje uticaj stranog novca na našoj političkoj sceni. Pamtim nevladin bes koji se pre deset godina stuštio na Politiku kada je novinarka Jelena Popadić pisala o količini američkog novca na našoj medijskoj sceni i Dragoviću želim sve najbolje, iako ništa ne znam ni o njegovim “Srpskim suverenistima”, ni o poslu od kog živi.
Nešto malo znam o stranim parama i domaćoj politici jer sam krajem devedesetih prošlog i početkom ovog veka zarađivala, za tadašnje prilike lep honorar kao konsultant američke nevladine organizacije IREX za štampane medije. Naročito se ponosim idejom, koju su Amerikanci prihvatili, da IREX finansira izveštavanje srpskih medija sa suđenja Slobodanu Miloševiću, koji je bio tek izručen Hagu.
Dobro, druga su to vremena bila, petooktobarska, DOS je izručio Slobodana Miloševića mimo našeg ustava i po izričitom američkom nalogu, i to nalogu sa nepotpisane bele hartije, “non-pejpera” koji je ambasador Vilijem Montgomeri lično spustio na sto pred Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića. Amerikanci su, dabome, očekivali da direktan prenos haškog suđenja demontira mit o Miloševiću, umesto da ga nanovo izgradi. Što je Sonju Biserko i Natašu Kandić nateralo da haško izveštavanje B92, Vremena, NIN-a i drugih nezavisnih medija (kako ih je tada bilo uvreženo zvati, iako su mahom živeli od zapadnih donacija), napadnu kao pristrasno, antizapadno i nacionalističko. U stvari je praktično ceo NVO sektor u Srbiji bio ogorčen tim izveštavanjem.
Hoću reći da američkim dolarima plaćeno novinarstvo nije nužno bilo ni “udvoričko” ni “antisrpsko”. Ko je bio udvorica, Amerikancima je bio dobrodošao kao udvorica. A ko je mislio da haško tužilaštvo kriminalno radi, bio je slobodan da tako i napiše i kaže. Domaće NVO su zbog toga bile više gnevnije nego Bil Montgomeri.
Deset godina kasnije sam u Vremenu pisala da bi možda bilo dobro da i Srbija, po uzoru na američki FARA zakon, ljude koji rade za strance registruje kao “strane agente” (“O novcima i novinarima”, Vreme, 13.januar 2013). Evo i sa kojim obrazloženjem:
- Zašto jedan deo medija uvek složno skače na svakoga ko postavi pitanje finansiranja iz zapadnih izvora? Pa valjda je bogom dana činjenica da postoji neka veza između nečijeg rada i onog ko ga plaća. Verica Barać je na jednom mestu prikupila podatke o medijima i novinarskim udruženjima koji su protekle četiri godine izdašno finansirani iz budžeta države Srbije, na ovaj ili onaj način. Zar ne bi bilo zanimljivo da imamo i spisak medija koji su finansirani iz budžeta evropskih i drugih država i da vidimo o kojim novcima se tu radi? Zar bi bilo čudno da nađemo neku korelaciju između uređivačkih politika tih medija i interesa njihovih finansijera? Zar stvarno moramo odmah da tražimo da se po hitnom postupku zabrani svaka organizacija koja postavlja slična pitanja? Zar nemamo savršeno dobre odgovore na ta pitanja? I zašto se toliko vređamo kad se u tom kontekstu pomene izraz „strani agenti“? Pa tako to krste i naši zapadni partneri. Svaka organizacija, svaki bivši ambasador koji se u Sjedinjenim Državama angažovao na odbrani naših interesa u zamenu za novac morao je da se registruje u skladu sa Zakon o registraciji stranih agenata (The Foreign Agents Registration Act, FARA). Zakon datira iz 1938. godine i iziskuje da „agenti koji predstavljaju interese stranih sila“ u ma kakvom političkom ili „kvazipolitičkom svojstvu“, moraju da saopšte sve o svojim vezama sa stranim silama i da pruže sve podatke o aktivnostima i finansijama vezanim za to“, kako bi „vlada i američki narod mogli da procene izjave i aktivnosti takvih ljudi“. To procenjivanje u ime američkog naroda obavlja Kontraobaveštajna sekcija u Odeljenju za nacionalnu bezbednost američkog Ministarstva pravde. Ako je tako nešto dobro za Ameriku, možda bi valjalo i za Srbiju? Nisam u to sigurna. Ali poenta je da nikome ne smemo da u ime slobode štampe zabranjujemo i samo postavljanje takvih pitanja.
Ovo sam razmišljanje u Vremenu, doduše, objavila za živog Dragoljuba Žarkovića, dugogodišnjeg legendarnog glavnog urednika, a ne sadašnjeg, Filipa Švarma. Ali u tome i jeste moja poenta: nije do stranih para, do čoveka je. Sadašnje Vreme razlikuje se od ondašnjeg Vremena, ali nisam sigurno da su stranci za to odgovorni, ili zaslužni. Švarm je.
Povezane vesti
A ko je i zbog same primisli te 2013, da Srbija kontroliše tokove i uticaj stranog novca u srpskoj politici, javno pobesneo na stranicama Vremena? Nedim Sejdinović i Dinko Gruhonjić, a ne tadašnji američki ambasador. Sejdinović me optužio da se, “pod maskom umerenosti”, uključujem u progon političkih neistomišljenika: “Ljiljana Smajlović se pita šta je loše u tome da organizacije u Srbiji koje dobijaju novac iz inostranstva dobiju etiketu stranih agenata, kakav je slučaj u SAD. Ali to nije slučaj u SAD, već u Rusiji, koja je izokrenula američke propise koristeći ih kao argument za represiju”.
Čitalac je ovde možda prepoznao čuveni “Nije to isto” argument: jedno je kad mi nešto radimo, a sasvim drugo kad to isto rade naši protivnici. Srbija je i danas premrežena lažljivim moralistima upravo tog tipa.
Sejdinović još tada, na sam pomen neke buduće državne kontrole koja se, naravno, nikad nije obistinila, sebe i svoje kolege unapred proglašava za životno ugrožene i moje buduće “žrtve”: “Ako neko od onih koje Ljiljana Smajlović targetira u svom tekstu bude odstreljen – da li će se UNS zalagati da se otkriju počinioci, kao što se zalaže da se pronađu ubice Slavka Ćuruvije?”.
A što se Gruhonjića tiče, on je Srbiju i tada nazivao “zmijskim leglom”. I nije to radio po nalogu stranih donatora, već, barem po mom uverenju, iz iskrenog ličnog ubeđenja. Koje neki, s pravom ili ne, nazivaju i mržnjom.
Bilo kako bilo, nije do Amerikanaca i donacija. Do Gruhonjića je.
No sve je to bilo 2013, kada su strani donatori još insistirali da se javno evidentira ko je koliko novaca od njih dobio, i za koje projekte, i da to piše na sajtovima domaćih medija i nevladinih organizacija. Sve se to promenilo i trag novca je sada kudikamo teže pratiti, jer su i ciljevi stranaca počeli da kriju noge. Sada NVO u koje stranci imaju puno poverenje novac dobijaju za “core funding”, za finansiranje osnovne funkcije: trošiš šta ti treba da obaviš posao zbog koje te podržavaju pa više i ne moraš da pravdaš svaki evro, a kamoli da ga prikazuješ na sajtu. Tako sve više rade Šveđani, ali i ostali.
Zato Vukša Dragović sada samo od Narodne banke može da sazna koliko je para stiglo ovim organizacijama, dok se nekadašnja novinarka Politike Jelena Popadić služila podacima sa američkog sajta koji je sabirao novce koje od Amerikanaca, što privatnih donatora, što države, dobijaju “nezavisni” mediji. Verovatno i to sada teže ide, jer više nema USAID-a. Zato su švedska SIDA i druge evropske organizacije prisiljene da nose veći deo tereta nego pre.
Povezane vesti
A Delegacija EU u Srbiji oduvek krije imena domaćih stručnjaka koji joj pomažu da odluči kom “nezavisnom” mediju da da pare. Krije ih tobož da ih zaštiti od “progona”, ali možda i zato da ne znamo da se za savet uvek obraća istom uskom krugu domaćih istomišljenika i opozicionih aktivista.
No ništa slično ne bi dozvolila srpskoj državi, koja imena eksperata koje angažuje mora da izlaže “progonu”, jer to evropska otvorenost i transparentnost podrazumevaju.
I neko nam uvek objasni da “nije to isto”.
Komentari (0)