Kolumna "Politika kao sudbina": Mržnja je zarazna bolest

Ovo nije tekst o samoubistvu.

Mladi policajac, otac tri dečaka mlađa od osam godina, oduzeo je sebi život. Ne znamo zašto, ali oni koji su ga dobro poznavali kažu da ga je duboko potreslo što je javno optuživan za batinanje demonstranata u Valjevu iz avgusta prošle godine. Policajac nije bio kriv ni za kakvo nasilje nad studentima, on spornog dana nije ni bio u Valjevu.

No njegovo je ime svejedno po ulicama tog grada ispisivano crvenim slovima, uz sliku mu je objavljivana i adresa stanovanja, proganjan je na društvenim mrežama i pominjan na opozicionim televizijama koje su jedno vreme čak tvrdile da su posle tog batinanja jednom šesnaestogodišnjaku otkazali i bubrezi, te je podlegao povredama. Ispostavilo se da je i to bila laž.

Policajac je tražio zaštitu, angažovao je advokata, podnosio je krivične prijave u kojim je zahtevao da se provede istraga protiv onih koji ga lažno optužuju. Pravosudni sistem ga je tretirao kao da ne postoji, a u medijima koji su za njegovu smrt namah optužili "blokadere" nema informacija o tome kakvu je podršku dobio na radnom mestu, ni da li mu je nuđena ili pružena stručna lekarska pomoć.

Naše društvo nije milostivo prema samoubicama, ali ovo nije tekst o stigmi koja prati njih i njihove porodice. Ovo je tekst o našoj običnoj, svakodnevnoj, politički motivisanoj surovosti.

Kada je politička mržnja kod nas i u ovom veku nanovo planula, bilo je lako tešiti se da je to nesrećno odabrana politička taktika. U početku se činilo da su se sve druge taktike obaranja Vučića i SNS-a sa vlasti pokazale nedovoljnim i nedelotvornim i da su i neki, inače pristojni ljudi, u odsustvu boljih ideja odlučili da stvaraju buku i bes i da raspiruju gnev i mržnju protiv vlasti. Tako je i Vuk Jeremić u nekom momentu zagovarao "revanšizam" kao politički plan i program. Tešila sam se u to vreme da time želi da da oduška, otpusti ventil nagomilanom nezadovoljstvu političkih "građana“ i "nacionalne desnice“ golemo frustrirane nesposobnošću da nađe Ahilovu petu Vučićeve vlasti. Nije Jeremić, naravno, bio ni prvi ni jedini koji je biračima obećavao retorziju, ali je bio jedini čije me pristupanje tom društvu iznenadilo. Jeremić je na vreme sišao sa tog voza, ali su se svi drugi na njega popeli.

Vojislav Koštunica je, nikad se ne sme zaboraviti, upotrebljavao jedan sasvim drugi rečnik i politički ton. Onog momenta kada je 2000. izabran za zajedničkog kandidata Demokratske opozicije Srbije, budući predsednik SR Jugoslavije obavestio je javnost da posle smene Miloševićeve vlasti neće biti ni izručenja Miloševića Hagu, ni političkog revanšizma prema izbornim gubitnicima. I da neće prihvatati zapadni novac u izbornoj kampanji.

Ovo drugo obećanje je ispunio, prvo nije. Slobodana Miloševića je Hagu izručila Đinđićeva vlada koju je mogao ili nije mogao da spreči i oko toga će se uvek lomiti koplja. Ali se neće lomiti koplja oko toga da je, u noći između petog i šestog oktobra 2000, masu koja je pred Skupštinom Jugoslavije vikala "Idemo na Dedinje“, mirno i odlučno odgovorio od namere da na Dedinju ubije Miloševića: Ne idemo mi nigde, mi ostajemo ovde da čuvamo naše institucije.

I revolucija te noći nije okrvavila ruke.

Što je posle sve palo u vodu, kada je Milošević pod stranim pritiskom i protivno ustavu izručen Hagu, a onda u političkom atentatu ubijen Koštunicin nemezis, premijer Zoran Đinđić.

To je naše zajedničko političko nasledstvo, ma gde da je ko od nas bio tog Petog oktobra, a tu mislim i na tada još nerođene građane. To nam je nasleđe, i to samo u ovom veku.

Što bi nas, čovek bi rekao, obavezivalo da se makar na neku deceniju kolektivno uzdržavamo od kletvi i zaklinjanja na krvne osvete. Izašli smo, kakvi takvi, iz teškog vremena, iz krvavih obračuna sa dojučerašnjom braćom, iz sukoba sa dojučerašnjim ratnim saveznicima, iz doba mržnje posle kog je trebalo da nastupi vreme u kom ćemo se čuvati i teških reči, a ne političkog proklinjanja i zavetovanja na odmazdu, vijanje, jahanje i šutiranje.

Nije se desilo. Prinuđen, politički matiran ili ne, svejedno, Koštunica je brzo posle izručenja Miloševića, kom se neefikasno protivio, doneo zakon o saradnji sa Hagom, za koji je ranije govorio da mu je deveta rupa na svirali. Tog dana je Vlajko Stojiljković, poslednji Miloševićev ministar policije, pucao sebi u glavu na stepenicama Skupštine Jugoslavije koja je izglasala taj zakon. Dvadeset godina pre toga, ubila mu se supruga, a samo nekoliko godina posle toga, i njegov sin je sebi oduzeo život.

Zbog stigme koja vlada, o samoubistvima ne znamo i ne želimo mnogo da znamo.

Ali ovo nije tekst o samoubistvima, ovo je tekst o našoj svakodnevnoj, politički motivisanoj surovosti. Vest o tome da je otac tri malodobna dečaka oduzeo sebi život njegovi progonitelji dočekali su sa satisfakcijom da su sve vreme bili u pravu i da ima pravde: makar jedan njihov neprijatelj dočekao je kraj kakav je zaslužio, i to pre izbora od kojih oni očekuju mnoštvo sličnih zadovoljština.

Nije to "odsustvo empatije“, saosećanja za nesrećnog čoveka i brige za njegovu porodicu. To je nešto gore, to je prisustvo zaraze. Mržnja se širi kao kovid i ne ostaje samo na mrežama, i drugim mestima na koje radije ne zalazite. Neučestvovanjem se od nje ne može sačuvati, jer se ne širi dodirom, kao što smo u početku mislili o kovidu. Širi se vazduhom.

Pristojan svet bi najradije da ne zna da takve stvari postoje, ali možda treba napraviti izuzetak i posetiti tviter nalog Naima Lea Beširija, koji se ne krije iza anonimnosti kao oni koji su, ispod njegove potvrde vesti o samoubistvu policajca optuživanog za nasilje nad studentima, ostavljali krvožedne poruke. Možda su im nalozi anonimni, ali mržnja je prisutna, direktna i uverljiva. Jeziva ovde nije prejaka reč.

I plaši. Bez obzira na kojoj ste ivici naše političke provalije. Jer, parafraziraću malo nemačkog filozofa ništavila, pazite da se u borbi protiv čudovišta i sami ne pretvorite u čudovište. Jer dok vi zurite u ambis, ambis zuri u vas.