Kolumna "Politika kao sudbina": Belgija se poslednja smejala

Moja priča o američkom fudbalu datira iz 1994.godine, i nije zlobna, kako bi se iz naslova dalo zaključiti. Iako ni meni nije mrsko što je Belgija pobedila SAD i što američkoj reprezentaciji nije pomogla ni intervencija najmoćnijeg čoveka na svetu, na Svetskom prvenstvu na kom Amerikanci rade šta hoće i kinje koga hoće!

Moja priča nije zlobna jer me je američki način igranja fudbala naučio nečem što nije manje važno od fudbala. Postoje kulturne razlike i nacionalni mentaliteti, postoje vremena i običaji ali postoji i elementarna pristojnost. Kojoj se Zdravko Ponoš, uzgred, još nije naučio, na što nas je podsetio svojom tviter intervencijom protiv Prve televizije, njenih voditeljki i gostiju..

Te 1994. godine porodično smo iz Beograda preselili u Vašington zbog godišnje stipendije koju sam dobila na Vudro Vilson Centru za međunarodne naučne radnike pri Kongresu SAD. Ovi naučni radnici iz naziva su uglavnom univerzitetski profesori – uz ponekog novinara, na moju veliku sreću.

Nije cela moja porodica bila srećna. Zato sam u avgustu 1994. za jednog dvanaestogodišnjeg dečaka grozničavo tražila društvo za fudbal. I saznala da se "fudbal ovde igra organizovano", po klubovima i malim ligama, ne šutiraju deca loptu po dvorištima već na pravim terenima, nije to dečja igra, treneri su im bivši profesionalni fudbaleri, najčešće evropski.

Tako je i moj dvanaestogodišnjak sa Dorćola zaigrao u "Crnim jastrebovima", a trener mu je bio Irac, bivši igrač "Mančester Junajteda". To se možda ne bi ni desilo da se u "Crnim jastrebovima" nisam neopravdano pozivala na "Petliće", podmladak „Crvene zvezde“ za koji su te 1994. svi u fudbalskom Vašingtonu znali. Kakva sreća!

Problemi u raju počeli su vrlo brzo. U početku sam i ja iz učtivosti zajedno sa drugim roditeljima odlazila na utakmice na kojim mi je njihovo navijanje veoma brzo zasmetalo. Otac golgetera i američki pukovnik bi iz sve snage vikao "Pucaj!" kad njegov Endru dobije loptu, dok su ostale mame i tate urlale na Endrua da nekom dobaci loptu. Shoot, Andrew, shoot! Andrew, pass the ball!

A posle utakmice ili treninga bi roditelji stali u krug da čuju šta će trener da kaže deci. Irac je naizmenično bio i strog i podrugljiv, i duhovit i velikodušan, jedino što se nikad nije pretvarao da je zadovoljan igrom. Meni se činilo da deca i ne zaslužuju komplimente, ali sam znala da je to neamerički način razmišljanja. Onda je moda bila da se deca prekomerno i za sve hvale. Dok je Irac sina jedne televizijske zvezde, bucmastog dečaka kom je otac unapred spremao biografiju i atletske bodove za Ajvi lig koledž, zvao "pizza man" i korio da brže trči.

Naravno da je uskoro izbila pobuna na Bauntiju. Na roditeljski sastanak sazvan sa jednom tačkom dnevnog reda, predlogom da trener dobije otkaz, vozila me komšinica zaposlena u Beloj kući. Jedan ljutiti roditelj je rekao da "taj čovek jednostavno ne ume da se ponaša sa decom iz našeg društvenog sloja", što mi je mnogo išlo na živce iako sam dokučila da evropski fudbal u mom delu Vašingtona igraju mahom deca iz boljih kuća koja bog nije dao za popularnije američke sportove. Branila sam Irca, ali nisam bila ubedljiva. Niko mi nije rekao "u tvojoj zemlji je građanski rat, naravno da je to tebi sve normalno", jer bi to bilo nepristojno. Sastanak je trajao tri sata, besni roditelji su dugo govorili i pažljivo su i sa uvažavanjem saslušani, ali je velika većina roditelja na kraju glasala protiv otkaza.

Nisam se, kao Belgija, poslednja smejala. Pre sam ispala glupa u društvu. Većina roditelja je mislila što i ja, samo su bili obazriviji i manje eksplicitni od mene. Radili su tako da ne povrede osećanja manjine, da se niko ne oseti izolovanim i zapostavljenim, da niko ne izgubi obraz i da svi i dalje možemo zajedno na utakmice i turnire.

U Beogradu bi cela stvar trajala nekoliko minuta: većina bi lako i brzo pregazila manjinu, dobar ali netaktičan trener bi ostao na radnom mestu i svi bismo uštedeli na vremenu. Ali je li u tome poenta? Ili u tome da ne cepamo društveno tkivo, ako baš ne moramo? Da ne koljemo vola za kilu mesa?

Ono što je meni delovalo licemerno, da izbegavaš da kažeš šta misliš, bila je obična, elementarna ljudska pristojnost, građanska uviđavnost koja je uslov za normalan život: da svak može da iskaže i snažna osećanja, da ta osećanja većina ne validira, ali da zajednički život i razgovor ostanu mogući, da se društveno tkivo ne pokida.

Prostakluk Zdravka Ponoša kom su novinarke sa Prve kurve, gošće neobrijane a gosti mamurni, predstavlja savršenu antitezu tome. Najkraći je i najbrži put da se prekine svaka mogućnost razgovora, kontakta, ljudske veze sa drugima. Toliko je jasno, kao što je jasno i da je njegovo kršenje društvenih normi proračunata politička eksploatacija vulgarnosti na koju smo naučili i kod Donalda Trampa.

Ima razloga zašto je zastrašivanje drugo ime za taj konkretni vid prostakluka. Sve su žene kurve i neobrijane, ako ne kažu ono što ja hoću. A novinarke i profesorke koje govore ono što ja hoću, da ostanu na oprezu! Jer svaka novinarka može očas postati kurva, ako počne da govori nešto što Ponošu nije po volji, kao što i svaka profesorka može postati neobrijana, ako Ponošu zabije trn u političko oko.

Zato se ne slažem sa Marijom Savić Stamenić, koja kaže da će Ponoš na izborima dobiti odgovor na uvrede i da će to biti dovoljno. Jer ovako nešto gubimo svakog dana, neku malu dozu moralne decentnosti koja život u društvu čini mogućim i podnošljivim. Mnogi ljudi imaju probleme, mnogi ljudi imaju prohteve i nagone kojih se stide ili ne stide, i tu društvo ne može mnogo, sem da, primera radi, krivično sankcioniše one koji nedolično u javnosti otkrivaju neke delove tela za koje društvo misli da treba da ostanu pokriveni. I da ih zove egzibicionistima. U pravu je to krivično delo, ekvivalent toga u politici bi morala da bude javna osuda.

Videla sam da poslanik u Skupštini Srbije, koji je zloupotrebom poslaničke kartice valjda pokušao da ukrade dnevnicu, vodi stranku koja se pretenciozno zove "Novo lice Srbije".

Zar da njegovo ili Ponoševo lice budu novo lice Srbije? U našim ljudima mora da postoji neka moralna decentnost koja bi to sprečila. Da ne bude Ponoš taj koji se poslednji smeje.