Kolumna "Dekonstrukcija": Zobena kaša

"LSD? Krek? Biljne droge koje se uživaju kao čaj? Kokain? Sintetička droga kristal met? S obzirom na izveštaje naših medija i njihov kvalitet, čovek se sve češće pita na kojim drogama je zapravo ta vrsta novinara. Čini se da ljudi u novinskim redakcijama više nisu sasvim normalni. Šta to oni stavljaju, recimo, u zobenu kašu kada ujutro doručkuju. Postaje očigledno da su mnogi novinari izgubili kontakt s realnim životom."

Citat je s početka knjige Uda Ulfkotea "Kupljeni novinari" (Informatika, 2023), a na njega me je podsetila kolumna Nemanje Rujevića u listu "Danas".

Rujević u tekstu "Zanatlije iz Žute kuće" piše kako je saopštenje Nezavisnog udruženja novinara Srbije - u kojem se "upozorava da odluka Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je urednici 'Novosti' Andrijani Nešić izrečena mera zabrane vršenja delatnosti urednika u trajanju od godinu dana, predstavlja opasan presedan po slobodu izražavanja i slobodu medija" - "dočekao uz čuđenje".

"Mislio sam da se to udruženje bavi eksplicitno novinarima, njihovim pravima i zaštitom samog novinarstva", objašnjava Rujević, koji, izgleda, saopštenja NUNS-a dočekuje kao Novu godinu.

"Novinarski posao ima samo par bitnih odrednica. Jedna je da se izveštava o stvarima od javnog interesa, a ne pišu PR saopštenja, lobira i vrši propaganda. Drugo je da se to radi zanatski iole potkovano. Treće i najbitnije je da se to čini etično, onako kako piše u kodeksu", dodaje Rujević.

Prevarili ste se ako mislite da je "ovaj kolumnista" (valjda je tako novinarski pisati, u trećem licu, jer vidim da to čine i on i kolega mu Kišjuhas, pa ću sad i ja usvojiti taj stil) uz čuđenje dočekao ideju da "par" mogu biti i troje (koliko je samo muškaraca nadrljalo pokušavajući da to objasni svojim devojkama/ženama).

Ne, mene je, pardon, ovog kolumnistu je začudilo da ovo piše neko ko radi u nemačkoj državnoj medijskoj kući "Dojče vele", koja je po presudi nemačkog Federalnog ustavnog suda iz 1960. okarakterisana kao deo nemačke spoljne službe. Nijedna spoljna služba na ovome svetu se, da se ne lažemo, ne bavi "objektivnim informisanjem".

Do ovakve presude je došlo kako bi se okončala višegodišnja prepirka između kancelara Konrada Adenauera i nemačkih federalnih država koje su smatrale da je pitanje radiodifuzije njihova, a ne ingerencija federalnih vlasti.

Sud je presekao u korist Adenauera, ocenivši da je ono što se emituje u Nemačkoj stvar država, a ono što se emituje izvan Nemačke stvar federalnih spoljnopolitičkih ovlašćenja. Slično je i u Americi gde je "Glasu Amerike" bilo zabranjeno da svoj program emituje na teritoriji SAD. Samo za spoljnu upotrebu, što bi ono rekli.

Dakle, zaista se može dočekati uz čuđenje da neko ko radi za nemački propagandni servis bilo kome drugome zamera propagandu, i moram se zapitati šta ovaj novinar stavlja sebi u zobenu kašu kada ujutro doručkuje. Posebno kada, sedeći za radnim stolom u Bonu, piše kako se iz novinarskog zanimanja sam ispisuje "svako ko se bavi propagandom". Tada se pitam i da li je, pre pisanja, uzeo i nešto za užinu. Time bi se objasnilo i što mu se trojka priviđa kao par.

Gora halucinacija od ovoga je, međutim, što on rad Andrijane Nešić poredi sa radom terorista koji su u zloglasnoj "Žutoj kući" vadili organe "otetih ljudi". Ne može objektivni novinar da napiše koje su nacionalnosti bili ti oteti ljudi i koje su nacionalnosti bili ti teroristi. Još manje da je te teroriste stvorila i podržavala vlada za koju radi.

I tada su sa nemačkog talasa stizali propagandni izveštaji koje je forsirao tadašnji ministar odbrane Rudolf Šarping. Na primer, izmišljotina o formiranju koncentracionog logora na stadionu u Prištini, ili o operaciji "Potkovica". To su lepo objasnili nemački novinari Jo Angerer i Matijas Vert u dokumentarnom filmu "Počelo je sa jednom laži".

Ovakvim poređenjem postiže se dvostruki cilj - relativizuje se jedan od najstrašnijih zločina u novijoj istoriji ionako krvavog Balkana i potpuno demonizuje "druga strana". Andrijani Nešić i drugima (aluzija na nazive optužnica Haškog tribunala je namerna) "ruke su krvave" koliko i zlikovcima koji su živim ljudima vadili srca i bubrege.

Ali tu se stvar ne završava. Paralelno s ovim, na javnoj sceni se pojavljuje pomalo zapostavljeni, ali pažnje željan, reditelj Srđan Dragojević sa krajnje neukusnom pričom o filmu koji namerava da snimi.

"Divan film, koji ja želim da radim i koji ću uraditi, nadam se, ima jednu scenu gde jedan od junaka, DB-ovac, one hladnjače sa Kosova, oni nose to u industriju mesa 'Srbos', i od tih jadnih, pokojnih Albanaca prave viršle koje jede ceo Beograd, cela Srbija", rekao je on u intervjuu za "Nedeljnik".

I on kao da je doručkovao zobenu kašu (a ne viršle) pa, prema njemu, nisu albanski teroristi Srbima vadili organe, nego su se srpski demonski ljudožderi sladili viršlama od ljudskog mesa dok su po njima padale raspevane američke rakete.

Dalje od Rujevića, koji demonizuje srpske "propagandiste" poredeći ih sa koljačima iz "Žute kuće", ide Dragojević - od Srba pravi ljudoždere koji imaju kolektivnu odgovornost (da, Dragojević ide dalje od svih dosadašnjih boraca za "istinu" o "srpskim genocidima" koji se ipak zaustavljaju na liniji kolektivne odgovornosti tvrdeći da je ona samo pojedinačna). Izdanak tih ljudoždera su ćaciji čije su se "pelene prale u veš mašinama zaplenjenih iz zapaljenih muslimanskih kuća". Zaista za istrebljenje.

I onda se sa rešenjem pojavljuje istoričar Nenad Lajbenšperger iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji zobenu kašu izgleda i ruča i večera.

"Kao istoričar, a i mi kao građani stalno slušamo o tom postrevolucionarnom teroru nakon Drugog svetskog rata i nezapošljavanju ljudi koji su bili u četnicima i kako su oni bili na margini... I ja sad to u ovoj godini razumem mnogo bolje nego ranije, zato što i ja sad tako razmišljam", rekao je on u "Utisku nedelje".

Šta ga je to navelo u ovoj godini da razume ovakav teror? Da nije dobio otkaz u Republičkom zavodu? Neko se tamo nad njim "svakodnevno bestijalno iživljava" kao nad Milanom St. Protićem?

Zašto je baš našao da pravi analogiju sa četnicima i partizanima? Mogao je da pravi i neke druge paralele koje bi mu bile bliže i primerenije. Na primer nemački teror za vreme Drugog svetskog rata i onaj nad Nemcima po njegovom završetku? To je sve bilo za uzor?

Koliko je zobene kaše potrebno da bi čovek rekao da razume "revolucionarni" ili bilo kakav drugi teror? Kaša u glavi ili kožna zadebljanja u predelu obraza?