Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Teolozi mržnje

Veliki britanski pisac i hrišćanski apologeta, autor čuvenih „Letopisa Narnije“ Klajv Stejpls Luis verovao je da Džon Ronald Ruel Tolkin pisanjem „Gospodara prstenova“ stvara „novu mitologiju za hrišćanski svet“. 

Tolkin je bio duboko verujući katolik. Njegovo delo nije alegorija (ni Hristova priča pod drugim imenom), ali je prožeto hrišćanskom idejom o slobodnoj volji, milosrđu, padu i iskupljenju, principom da spasenje dolazi kroz smirenje i žrtvu, ne kroz silu.  

„Najveća dela čine najmanji ljudi“, rekao je on i time objasnio zašto je za glavnog junaka izabrao Froda, najobičnijeg pripadnika rase hobita, niskih ali kada zatreba izvanredno hrabrih bića. Frodo je bio oličenje onoga što je Tolkin smatrao suštinom dobra – skroman, saosećajan i istrajan uprkos beznadežnosti situacija u kojim se nalazio. 

Frodo i njegova Družina prstena, koju pored njega i tri druga hobita čine i dva pripadnika ljudske rase, jedan patuljak, jedan vilenjak i jedan istar (čarobnjak), suprotstavljeni su oličenju zla – nekromanseru Sauronu, istaru Sarumanu i orcima – pokvarenim i izopačenim vilenjacima. 

Zašto sada pišem o Tolkinu i njegovom delu? Na to me je navelo to što penzionisani sveštenik, teološki influenser Nenad Ilić našu sadašnju situaciju opisuje kao epsku borbu dobra i zla opisanu u Tolkinovim knjigama. 

„Moram da ispovedim. Nisam čitao 'Gospodara prstenova'. Samo sam film gledao. Ali sad kad vidim Sarumana, orke koji bi trebalo da budu ljudi, kukavice koji bi trebalo da budu Srbi, pomislim da vredi u miru pročitati pred onim što nam sledi. A družinu prstena, hvala Bogu, već imamo. Hoda Srbijom“, napisao je on na Fejsbuku. 

Verujem Iliću da nije čitao Tolkinovu trilogiju. Da jeste, znao bi da su orke kitovi, a orci rasa niskih, crnih iskrivljenih bića ružnih crta lica sa oštrim zubima i žućkastim očima. „Njihova lica behu iskrivljena zlobom, oči žute i sjajne u mraku, a glasovi im behu grubi, puni podsmeha i straha“, pisao je Tolkin opisujući ih u knjizi „Dve kule“. 

Njegova analogija, iako nije čitao Tolkina, jasna je – Saruman je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a orci su njegovi sledbenici i pristalice.  

Ne može se reći da su Saruman i orci „apsolutno zlo“, jer je sam Tolkin, kao vernik i mislilac, sledio hrišćansku i klasičnu filozofsku misao (posebno Svetog Avgustina i Tome Akvinskog) po kojoj zlo nije zaseban element već iskvarenost dobra, ali su najbliže apsolutnom zlu koje može da postoji. „Zlo je parazit. Ono postoji samo dok ima šta da kvari“, pisao je on. 

Verujem Iliću da nije čitao Tolkina, ali ne mogu da verujem da kao penzionisani sveštenik (iako je rukopoložen suprotno pravoslavnim kanonima) nije čitao Sveto pismo i svetootačku literaturu, jer da jeste, ne bi mogao da svoje sunarodnike, druge ljude, nazove arhetipskim zlom. 

„Ako ko kaže: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga kojega nije video“, piše u Prvoj poslanici Svetog apostola Jovana Bogoslova. 

Ako penzionisani sveštenik Nenad Ilić svoju braću drugačijeg političkog mišljenja od svog smatra orcima koje treba uništiti, kako može voleti Boga? 

Sveti Siluan Atonski nas uči da ne treba mrzeti čoveka, makar bio neprijatelj Crkve, nego da treba mrzeti samo greh, jer ako mrzimo grešnika, u nama nema blagodati Božije. Izgleda da i njega Nenad Ilić ili nije čitao, ili nije razumeo, ili nije prihvatio. 

Sveti Jovan Zlatousti nas uči da grešnik nije neprijatelj nego bolesnik i da onaj ko se gnevi na bolesnika nije dobar lekar, već je to onaj ko leči njegovu bolest. Ne leči se poređenjem nekoga sa arhetipskim zlom. 

Da je čitao, odnosno razumeo i prihvatio Svetog Varsanufija Velikog, Nenad Ilić bi znao da nazivajući Vučića Sarumanom, a njegove pristalice orcima čini i hulu na Boga, jer ovaj svetitelj iz šestog veka jasno kaže: „Ne nazivaj čoveka đavolom, jer lik Božji nije đavo. Reci đavo ga je obmanuo.“ 

I Sveti Maksim Ispovednik upozorava na istu stvar: „Onaj koji mrzi čoveka nije stekao savršenu ljubav prema Bogu.“ 

Sveti Isak Sirin kaže: „Ako za revnost smatraš mržnju prema grešnicima, onda si potpuno stran putu ljubavi.“ 

Kad smo već kod analogija sa „Gospodarom prstenova“, Nenad Ilić umesto na nekoga ko propoveda ljubav i dobrotu više liči na Grimu Crvjezika, koji se sve vreme predstavlja kao veran savetnik kralja Rohana Teodena, a zapravo je sluga Sarumanov (nije paralela sa Vučićem nego sa oličenjem zla) i kroz manipulaciju i laži Teodena i njegovo kraljevstvo vodi u propast. 

I Ilić obučen u mantiju, izigravajući „oca“, svoje sledbenike zavodi ubeđujući ih da zastupa reč Božju, a zapravo im usađuje seme mržnje prema braći svojoj, produbljuje podelu u narodu i udaljava ih od Crkve ubeđujući ih da je i ona, predvođena patrijarhom Porfirijem, zastranila. 

Kao „dobronameran“, on patrijarhu, kojeg poredi s Velikim Inkvizitorom, javno deli savete i uvijeno, prikriveno ga proglašava za „slugu vladajućeg režima“ i tvrdi da, kada bi ga patrijarh poslušao, „bili bismo makar korak bliže da poverujemo da se patrijarh očinski brine o svima nama i da pokušava zaista da nadiđe podele koje su sve dublje“. Znači da ovako ne veruje u to. 

Nije jedini u ovome. Nenad Ilić radi istu stvar kao i njegov saborac Vukašin Milićević, kojem se sudi pred Crkvenim sudom i koji je mantiju zamenio članskom kartom Demokratske stranke. Milićević je „drugu stranu“ – vlast i njene pristalice – otvoreno nazvao „biblijskim zlom“. Ili Blagoje Pantelić, kojem se, takođe, sudi na istom mestu, a kojeg Ilić otvoreno i jasno podržava. 

U jednoj od svojih „hrišćanskih“ poruka pastvi, Nenad Ilić 24. jula doslovno piše: „Ni kap vode neprijatelju!“ 

Sveti apostol Pavle, s druge strane, u Poslanici Rimljanima kaže sasvim suprotno: „Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga. Ako je žedan, napoj ga.“ I dodaje: „Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim.“