Kolumna "Dekonstrukcija": Pobeda Bronislava Kaminskog
Komentari
25/12/2025
-09:44
General-major SS-a (Brigadeführer) Bronislav Kaminski smatrao se Rusom, iako mu je otac bio poljsko-beloruskog porekla, a majka folksdojčerka. Bio je član Komunističke partije Sovjetskog Saveza i borio se u ruskom građanskom ratu od 1918. do 1922, ali je 1935. izbačen iz Partije pod optužbom da je, kao pripadnik "kontrarevolucionarne grupe", sarađivao sa Nemcima, zbog čega je dve godine kasnije, 1937, u vreme Staljinove Velike čistke, uhapšen i u zatvoru proveo tri godine.
Čak i među onima sa rusko-sovjetske strane koji su mrzeli Staljina, malo je te 1941. bilo onih koji su se porazima Crvene armije radovali kao Kaminski.
U samoj Crvenoj armiji je, u vreme Velikog otadžbinskog rata, nesumnjivo bilo mnogo onih koji su Staljina mrzeli, protivili se njegovoj politici, ali su ratovali i ginuli shvatajući da se bore za nešto više od Staljina, za nešto što je postojalo i pre njega i što će, ako pobede, postojati i posle njega.
Kaminski je, međutim, razmišljao drugačije. Kada su početkom oktobra 1941. godine nacisti osvojili Brjansk, u kojem je živeo, Kaminski i njegov bliski prijatelj Konstantin Voskoboinik ponudili su nacističkim okupatorima pomoć u uspostavljanju civilne administracije i lokalne milicije.
Voskoboinika su Nemci postavili za "starostu" (gradonačelnika) i komandanta lokalnih kvislinških snaga, a Kaminski mu je postao zamenik. Zajedno su uspali da formiraju paravojnu formaciju sa nekoliko stotina boraca za antipartizanske operacije.
Voskoboinik je 8. januara 1942. poginuo u borbi i Kaminski je zauzeo njegovo mesto i na čelu Brjanska, i na čelu kvislinške milicije koju je preimenovao u Ruska oslobodilačka nacionalna armija (RONA). U njenom sastavu je bilo desetak hiljada lokalnih entuzijasta za borbu protiv Staljinove diktature koji su delili njegovu radost zbog svakog poraza Crvene armije, a u to vreme bilo ih je dosta, ali i zarobljenih sovjetskih vojnika puštenih iz logora pod uslovom da se priključe Brigadi Kaminski.
Kaminski i njegovi saborci bili su poznatiji po surovosti i zverstvima nego po uspesima na bojnom polju protiv prave vojske. Obešeni ljudi na vešalima ispred njegovog štaba u gradu Lokot bili su čest prizor, što je zgražavalo čak i njegove nacističke gospodare, a procenjuje se da je bio odgovoran za smrt više od 10.000 ljudi. Brigada Kaminski bila je ozloglašena i među surovim esesovcima.
Povezane vesti
Kada su porazi Crvene armije počeli da se pretvaraju u pobede posle Bitke za Staljingrad, a posebno posle Kurske bitke, Brigada Kaminski se povlači na zapad u stroju s drugim nacističkim formacijama na Istočnom frontu, i tada počinje masovno dezertiranje i osipanje ovih kvislinških jedinica.
Bežanje od Crvene armije Kaminskog i njegove razbojnike dovelo je do Varšave, baš u vreme kada je lokalno stanovništvo uzelo oružje u ruke i povelo čuveni Varšavski ustanak protiv nacista.
Hitler je tražio od Himlera da u operacije gušenja ustanka uključi Kaminskog, baš zbog njegove ozloglašenosti. Tu su ubili još 10.000 ljudi, ali su se malo više zaneli, pa su u svoja uobičajena zverstva uključili i pljačku, što se Hajnrihu Himleru nije dopalo pa ga je uhapsio i sudio mu zbog "pljačke imovine Rajha".
Na ovu sumornu priču o Bronislavu Kaminskom podsetila me je tužna činjenica da još ima generala koji se raduju porazima svoje države jer mrze "diktatora" koji je predvodi, i svoju borbu za tuđe interese predstavljaju kao borbu za oslobođenje svog naroda. A u toj "svetoj" borbi sve je dozvoljeno.
Nisu svi ti generali pravi, a neki i jesu, ali svi oni kao svoje pobede vide uvođenje američkih sankcija NIS-u, odbijanje Evropske unije da otvori treći klaster u pregovorima Srbije za članstvo u Evropskoj uniji ili povlačenje Džareda Kušnera, odnosno Donalda Trampa, iz posla sa bombardovanom zgradom Generalštaba.
Da li su se opozicioni generali radovali i padu Knina i Krajine jer je time dokazana pogrešnost politike Slobodana Miloševića, "diktatora" kojeg mrze? Možda, s obzirom na to da su neki od njih posle uzimali državljanstvo države koja im je pomogla u dokazivanju te pogrešnosti.
Sa neskrivenim zadovoljstvom kažu da je "rezultanta Vučićeve multivektorske spoljne politike nula". Ne mogu da zamislim nijednog zapadnog opozicionog političara koji se raduje što je spoljnopolitička pozicija njegove zemlje loša. Bez obzira da li je to plod objektivnog ili subjektivnog osećaja i rasuđivanja.
Povezane vesti
Setite se koliko su se radovali onoj izmišljenoj priči o izbacivanju Aleksandra Vučića sa Trampovog skupa na Floridi ili onoj o nepozivanju Srbije na američki prijem u okviru zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku.
Ni jedan jedini ugledni nemački političar, uključujući i ljutu opoziciju nekadašnjoj crveno-žuto-zelenoj koaliciji u Berlinu u vidu Alternative za Nemačku, nije se radovao ponižavajućem prijemu Analene Berbok u Pekingu, niti je ijedan odluku aktuelnog šefa diplomatije Johana Vadefula u oktobru da otkaže posetu Pekingu jer niko tamo ne želi da se sastane s njim okarakterisao kao "nultu rezultantu" zato što znaju da to nije loše samo za Olafa Šolca, Berbokovu, Fridriha Merca ili Vadefula nego za čitavu državu. I niko to nije proglašavao za "pobedu".
Zamislite tek nekog nemačkog političara koji želi da bude ugledan u svojoj zemlji a odlazi u Peking da tamo potkazuje svog kancelara ili šefa diplomatije. Mislite li da bi takvog čoveka tamo uopšte primili?
Najnezamislivije od svega je da neki Nemac navija protiv sopstvene reprezentacije i raduje se njenom porazu jer i taj poraz dokazuje da je on u pravu kada kaže da kancelar vodi pogrešnu politiku.
Ima čak i srpskih "nacionalista" koji bi bili srećni kada bi, ne daj Bože, Vučić "prodao" Kosovo, jer bi se time dokazalo da su sve vreme bili "u pravu". Ako se nekada hipotezom moglo smatrati da ti ljudi više mrze Vučića nego što vole Srbiju, to danas sve više postaje zakonitost.
Ali, kako to Solon reče, ne može se o nečijem životu suditi dok se život ne završi i kraj mu ne bude poznat. A ima neke poetske pravde u tome što su Kaminskog i nekolicinu njegovih najbližih saradnika 28. aprila 1944, zbog "pljačke imovine Rajha" koja je pripadala pobijenim Poljacima, likvidirali ne Staljinovi vojnici nego upravo oni s kojima se zajedno borio protiv svoje otadžbine.
Kaminski je tako otišao u smrt prezren i od svojih sunarodnika, i od svojih gospodara. Takva je pobeda Bronislava Kaminskog.
Komentari (0)