Kolumna "Kad fazani lete": Strukturna transformacija javne sfere

Postoje naslovi, najčešće knjiga, mada ponekad i filmova ili drugih umetničkih dela, koji steknu, na neki način, zaseban život i bivaju prepoznatljivi i onima koje nikakvo iskustvo sa “konzumacijom” dotičnog dela nisu imali. To su zvučni i dobri naslovi za koje su neki autori pravi majstori. Gabrijel Garsija Markes ima, primera radi, barem tri takva: “Sto godina samoće”, “Hronika najavljene smrti” i “Pukovniku nema ko da piše”, mada ni “Jesen patrijarha” ne zaostaje previše. Kod Kundere se izdvaja  “Nepodnošljiva lakoća postojanja”. Ovi konkretni naslovi odnose se na romane i novele i mogu biti široko primenjivi odnosno mogu prizivati različite asocijacije. Naslovi nefikcijskih knjiga često ciljaju “uže” i preciznije, ali i oni mogu da se “otmu” izvan originalnog konteksta.  

Ovih dana preminuli veliki filozof Jirgen Habermas je verovatno najpoznatiji po naslovu “Strukturna transformacija javne sfere”. Kao Nemac i pripadnik generacije koja je iskusila nacizam i Hitlerovu vlast i pamti je lično, makar i iz perspektive vlastitih dečijih i tinejdžerskih godina, Habermas je bio ponešto opsednut temom mogućnosti (samo)zaštite društva od potonuća u varvarstvo. Akutno svestan činjenice da i u najmračnijoj diktaturi neki ljudi mogu u svojim privatnim odnosima s drugim ljudima biti egzemplarno moralni, a da to ne utiče na pravednost zajednice u celini, odnosno da u dinamici relacija u aktivnoj politici ne mogu (i ne žele) da učestvuju svi, Habermas je u “javnoj sferi” video “ničiju zemlju” između ličnog i političkog. U simboličkom smislu, “javna sfera” je ona antička agora, trg na kome se sreću svi članovi zajednice, i mesto sa koga govornika mogu da čuju svi, a govornik, barem u teoriji, može biti svaki član zajednice.  

Razvoj tehnologije je omogućio da supstitut za agoru, u epohi ogromnog povećavanja broja članova zajednice, postanu mediji. To je, najpre, bila štampa, a zatim radio te posle televizija. Možda i najveći istoričar dvadesetog veka, Erik Hobsbaum, napisao je, parafraziram, da je konačno formiranje britanske nacije omogućio BBC kad je počeo da emituje svoju centralnu informativnu emisiju, vesti ili, ovdašnjim vernakularom, dnevnik, svakodnevno u isto vreme. Uostalom, to je svakako svesna ili nesvesna varijacija na famoznu Hegelovu tezu da je za modernog čoveka čitanje novina ono što je nekoć bio odlazak u crkvu odnosno jutarnja molitva. Jer kao što je sveštenikova propoved čoveku davala osećaj da čuje nešto važno i da to što je važno deli sa ostalim članovima svoje zajednice, slično osećanje davalo je čitanje novina i svest da ih čitaju i drugi. Vesti na radiju dodavale su tome i dodatni valer: da iste informacije svi slušaju u isto vreme.  

Izašavši iz šinjela “frankfurtske škole”, ali ipak značajno mlađi od njenih korifeja, Habermas je verovao da, našalimo se pomalo, u skladu s početkom ovog teksta, sa znamenitim naslovnim frazama Valtera Benjamina odnosno Horkhajmera i Adorna, olakšana tehnička reprodukcija pomaže dijalektici prosvetiteljstva. Otud ogroman značaj koji on daje slobodi i odgovornosti medija, ali medija u smislu koji je tom terminu prvenstveno pripisivan u drugoj polovini dvadesetog veka. Kao svedok proto tabloidizacije koju je u Nemačkoj sprovodio “Bild” kao i savremenik ukidanja državnog monopola na televizijske kanale, Habermas je bio duboko uveren da ozbiljni mediji predstavljaju neku vrstu imunog sistema zajednice. Otud je, recimo, tvrdio da kao što manje-više sve demokratske zemlje imaju radiotelevizijski “javni servis” trebaju da postoje i štampani mediji koji neće biti podložni hirovima tržišta nego će se finansirati iz budžeta kao svojevrsno javno dobro. Kad bi u Hrvatskoj tamošnji nacionalisti kritikovali izdanja Srpskog narodnog vijeća što se ne bave isključivo manjinsko-folklornom tematikom kad su već finansirani iz budžeta za manjine, nego su kritički medij koji obrađuje mnogo širi dijapazon, neki komentatori koji su branili takvu praksu su se pozivali upravo na Habermasa. 

Habermasova dugovečnost je učinila da on svedoči i jednoj novoj “strukturnoj transformaciji javne sfere” odnosno usponu veba dva tačka nula, što će reći društvenih mreža i sličnih fenomena. Tabloidi poput “Bilda” možda su zaglupljivali naciju pišući više o preljubama filmskih zvezda i estetskoj hirurgiji estradnih ličnosti, nego o temama od stvarnog značaja, ali su barem težili zaglupljivanju cele nacije, odnosno nametanju istih površnih tema svima. Dekadencija nije nužno bila praćena atomizacijom. Makar i lobotomizovana, zajednica je ostajala zajednicom. To je globalni fenomen, koji se na različite načine ispoljava u različitim društvima. U kontekstu Habermasove smrti, razmišljao sam o tome kako, koliko god da sam se trudio da pratim skoro sve vidljivije srpske medije, nisam naišao ni na jedan nekrolog vredan pažnje. Sve se svelo na prepričavanje agencijskih “in memoriama” iz anglofonog sveta, plus pregršt “marićevskih” tračeva o tome kako mu je Đinđić u kabinet onomad tobože ušao kroz prozor. Srećom, u malo široj javnoj sferi “jugoslovenskog istorijskog prostora” tekstovi Žarka Puhovskog i Biljane Vankovske ponudili su neke originalne uglove i uvide. Pitao sam posle, polušaljivo, prijatelja koji je dugo radio kao urednik u štampi, od koga bi se, ali striktno među srpskim intelektualcima, mogao naručiti nekrolog Habermasu, uz racionalno očekivanje da će tekst biti barem smislen. Odgovor je, nažalost, bio kakav je jedino i mogao da bude: ciničan i nepodesan za citiranje. To je nama nažalost naša “strukturna transformacija” dala.