Kolumna "Kad fazani lete": Šumska Federacija

Hrvatski književnik Ivan Aralica (rođen 1930.) određenu slavu je stekao još za vreme jugoslovenskog perioda, prvenstveno putem romana sa istorijskom tematikom objavljivanih u velikim tiražima u famoznoj Biblioteci “Hit” urednika Zlatka Crnkovića osamdesetih godina dvadesetog veka. Vulgarizujući konture književnih svetova Ive Andrića i Meše Selimovića, ali bez njihove genijalnosti, Aralica je pisao pitku i prohodnu prozu prijemčivu širim masama, ali anahronu. Jedan ciničan kritičar pamtljivo ga je opisao kao “najboljeg hrvatskog pisca na prelazu iz dvadesetog u devetnaesto stoleće”.

S raspadom Jugoslavije, početkom rata i nastankom nezavisne Hrvatske, Aralica postaje Tuđmanov intimus i njegov savetnik. I ono malo zanatsko-književne veštine što je imao usmerio je u politikantstvo. Ipak, i neki od njegovih najvirulentnijih kritičara priznali su “pogođenost” jedne njegove sintagme. Reč je o sintagmi “urbani rasizam”.

Vredelo bi napraviti komparativnu analizu “urbanog rasizma” karakterističnog za najveće postjugoslovenske gradove. Ovde, međutim, nemamo prostora za to, a to nam sada i nije ambicija. Ovo je samo kontekst da se podseti na sarajevsku uvredljivu doskočicu o Republici Srpskoj (a koja se primila i u određenim krugovima u Srbiji): Republika Šumska.

Da nekom strancu pokušate prvesti frazu “Republika Šumska” verujem da bi se čovek pitao: A šta je tu uvredljivo? Verovatno na tragu činjenice da je od pet-šest bh. gradova koji su uoči rata imali stotinjak hiljada i više stanovnika, Republici Srpskoj pripala samo Banja Luka, ovo je trebalo jedan entitet u BiH definisati kao “urban”, a drugi kao “ruralan”. (Druga je priča da je u decenijama nakon rata, Bijeljina brojem stanovnika prerasla nekad mnogo veću Tuzlu, a da su, primera radi, urbani svakodnevni život u gradovima poput Trebinja ili Doboja u mnogo čemu superiorniji u odnosu na gradove slične veličine u Federaciji BiH.)

Neki su čak i u imena entiteta “projektovali” simboliku: ruralnost i staromodnost imena po jednom narodu, odnosno “avangardnost” Federacije koja kao da je došla iz “Zvezdanih staza”.

U Republici Srpskoj mnogi su bivali uvređeni frazom “Republika Šumska”. Čitam ovih dana knjigu koja me navela na pomisao da bi se ta fraza mogla i svesno nositi skoro kao odlikovanje. Knjiga se zove “The Oak and the Larch” što bi u prevodu bilo “Hrast i ariš”. Podnaslov je indikativan i otkrivajući: “Šumska istorija Rusije i njenih imperija”. Knjigu je napisala Sofija Pinkam, profesorka komparativne književnosti na čuvenom Univerzitetu Kornel.

Najfascinantnija rečenica ove knjige podseća na hiperbolične ljubavne izjave, na način na koji su ljubav prema ocu iskazivale starije ćerke Kralja Lira. To je, međutim, rečenica faktografski i egzaktno tačna, rečenica koju bi, dakle, da ostanemo kod Šekspira, komotno mogla da izgovori Kordelija. Rečenica (u prevodu), dakle, glasi ovako: “U Rusiji ima više drveća nego što u našoj galaksiji ima zvezda”.

Tačni podaci su ovakvi: U našoj galaksiji ima oko 200 milijardi zvezda, a Rusija ima oko 642 milijarde drveća. Autorka na fascinantan način kombinuje oblast u kojoj je eskpertkinja (književnost) sa podacima iz istorije i prirodnih nauka. O flori i fauni piše sa stilskom veštinom vrhunskog esejiste i sa velikim znanjem i razumevanjem. A kad je o književnosti reč, tu ima čudesne reference.

U kontekstu ne tako davne “kulture ukidanja” ruskih klasika, ima u tom njenom prizivanju ruskih pisaca i neke političke dimenzije. Vrlo eruditski i sugestivno, autorka se kreće od Puškina, kod koga je sklonost kavkaskim pejzažima bila neodvojivo vezana za tamošnje šume preko, naravno, Tolstoja i glasovitog “Rata i mira” gde u jednom često prizivanom unutrašnjem monologu knez Andrej Bolkonski dolazi do spoznaje da bi trebao da vodi život koji bi bio sličan životu šume - povezan sa svima oko sebe, i u davanju i u primanju te naposletku sve do Tarkovskog, odnosno do njegove filmske poetike, koja združivanjem vizuelnog sa literarno-filozofskim elementima, u kojoj drveće igra važnu simboličku ulogu razvija ovu tendenciju u novim vremenima.

Jedna od poslednjih književnih stvari koje je Danilo Kiš, već teško bolestan, uradio bio je prevod pesme “Šuma” Nikolaja Gumiljova koja počinje distihom: “U toj šumi za stablom stablo/ Izronilo je iz magle naglo”. Sudbina Gumiljova je tragična i mnogo nam govori o lomovima ruske istorije. Veliki pesnik, jedan od osnivača Akmeističkog bratstva, ubijen je u avgustu 1921. od strane čekista. Imao je samo trideset i pet godina.

A “akmeizam” je, govorio je on, kao i njegovi umetnički saborci, “čežnja za evropskom kulturom”. Gumiljovljeva supruga, majka njegovog sina Leva, jedna je od najvećih svetskih pesnikinja modernog doba: Ana Ahmatova. Mada nije dobila Nobelovu nagradu, presudno je uticala na mnoge velike pesnike, između ostalog i na Josifa Brodskog koji je pripadao kružoku posprdno opisivanom kao “Ahmatovina siročad”. A Lev Gumiljov (1912. - 1992.), makar mrtav već skoro tri i po decenije, skoro, dakle, duže mrtav nego što mu je otac sveukupno bio živ, u pojedinim se evropskim intelektualnim krugovima pogrdno opisuje kao “Putinov filozof”.

Istini za volju, Lev Gumiljov je jedan od ključnih intelektualaca u formiranju pogleda na svet Aleksandra Dugina koji jeste naš (i Putinov) savremenik. U Srbiji će se opet na Leva Gumiljova pozivati i oni koji niti su ga čitali niti išta znaju o njegovom pedigreu. Među knjigama o Rusiji koje svakako vredi pročitati definitivno je i “Hrast i ariš”.