Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Sutra je pokazalo ili (ne) pamte se samo prvi

Najpre jedna mala žanrovska diferencijacija: kolumna i feljton spadaju među najsličnije novinarske forme jer su obe zapravo izrazito autorske i više literarno-žurnalističke nego reporterske. Možda je najvažnija razlika ta što su kolumne kao one televizijske serije u kojima je svaka epizoda zasebna priča, dok je za feljton normalno da ide u nastavcima. Ipak, ova kolumna će se u nekom smislu, mada ne tematskom, nastaviti na moju prošlu, objavljenu na ovom istom mestu, onu o Miloradu Dodiku. Tu sam, na samom kraju, podsetio na prezir pokojnog Tijanića prema komentatorima koji tekstove završavaju sa “vreme će pokazati”. Razlog je, naravno, jasan: rečenica je kukavička, jer ne možeš pogrešiti. 

Odlično se to videlo samo dan nakon što smo u studiju Euronewsa, u vanrednom programu povodom godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu, i moje kolumnističke i “teškopričačke kolege” Ivan Radovanović i Filip Rodić, kao i ja sam, prognozirali da će nakon mirne i dostojanstvene dvostruke ceremonije odavanja počasti doći do pada intenziteta sukoba i nasilja između dve strane sukobljene Srbije. Vreme je već sutra pokazalo koliko nismo bili u pravu. Govorili smo očito iz one perspektive u srpskom i srodnim jezicima opisane uz ciničnu distancu (“Što je babi milo, to joj se i snilo”), dok Englezi to zovu objektivnije “vlastitom željom obojeno mišljenje” (štono kažu, “Wishful Thinking”).  

Bol zbog gubitka bližnjeg je bol, a bol se ne može objektivno sameravati. Nema nekakvog “Gajgerovog brojača” bola. Ahilej u “Ilijadi” ili Filip Marlou u “Dugom oproštaju” istinski pate zbog gubitka prijatelja, paradimatski primer boli sestre za bratom u našoj književnosti je lik Sestre Batrićeve iz “Gorskog vijenca”, ali opet arhetipski je ipak uobičajeno da je najveći bol roditelja zbog gubitka deteta, a barem u hrišćanskoj kulturi majke za sinom. Motiv “Piete” je što bi se krležijanski reklo “Locus Communis” celokupne hrišćanske kulturne tradicije. (Usput, nezaboravna mi je jedna skoro usputna replika Ivane Dimić iz kafane od pre nekoliko meseci. Bilo je neko književno društvo i ćaskalo se o onom tipu teme kako tobože Eskimi imaju pedeset reči za sneg, kako Srbi imaju posebnu reč za svaku moguću rodbinsku vezu, a Englezi poputno istu za strica, ujaka i teču, kako Italijani imaju istu reč za nećaka i unuka, odnosno nećakinju i unuku, pa smo pomenuli da je retko ono što postoji u srpskom, reč “posrmče” za dete čiji je otac umro dok je ono još bilo u majčinoj utrobi, a onda je Ivana rekla da, eto, postoji reč “siroče” za dete ostalo bez roditelja, ali da ne postoji reč za roditelja ostalog bez deteta te da se raspitivala kod lingvista i da joj niko nije znao reći neki jezik gde taj termin postoji. Posle male pauze dodala je da je to toliko strašno da ljudi nisu želeli da tome daju ime, kao što i danas sujeverni ljudi ne vole naglas izgovoriti ime bolesti koju smatraju najstrašnijom). Nikom normalnom, naravno, ne može na pamet pasti da ikako potcenjuje i umanjuje bol Dijane Hrka. I svaki način pokazivanje tog bola priziva saosećanje i poštovanje. Ljudi su po prirodi različiti: neke bol tera da se povuku u sebe, neke među druge ljude, a ništa od toga nije marker koga više boli. Ali da su se kod nas mnogi, sa obe strane, i ne po prvi put, “nakačili” da bol bližnjih upotrebe, to je očigledno. (Nema čak potrebe reći “zloupotreba”; nema potrebe ni pozivati se na Kanta, kad smo već kod Novog Sada, najveći novosadski pisac je dobro znao da je svaka “upotreba čoveka” unapred zloupotreba). Uostalom, Ivan Radovanović je na neke od elemenata tog licemerja u ovom konkretnom slučaju vrlo direktno već ukazao.  

Ipak, iako je Radovanovićev tekst izišao tek pre nekoliko dana, stvari nastavljaju da idu dalje, a poređenja bivaju sve bizarnija. Tako se na “Peščaniku” ukazao Mijat Lakićević da “urbi et orbi” poruči: “Kada je Dijana Hrka, majka u padu nadstrešnice smrtno stradalog Stefana, uzviknula ‘kukavico, raspiši izbore’ i objavila da stupa u štrajk glađu, setio sam se Jana Palaha. Jan Palah je, ako neko slučajno ne zna, ime studenta koji se 1969. godine spalio na glavnom praškom trgu, Vaclavskim namjestima, kada su ruski tenkovi upali u (tadašnju) Čehoslovačku 1968. godine". Dalo bi se ovu rečenicu “anatomski” rastavljati do u detalje, ali to nam ovde nije cilj. Ukažimo samo na to da je dosta bizarno to što autor ima potrebu da čitaocima objašnjava opštepoznatu činjenicu ko je (bio) Jan Palah. Da se razumemo, daleko od toga da kolumna ne može, kolateralno, imati i edukativnu ulogu, to je, recimo, možda i ponajbolje demonstrirao pokojni Igor Mandić, ali ljude je moguće edukovati jedino o onome što eventualno ne znaju, a ne o nečemu što je opšte mesto za praktično svakog pismenog čoveka. Da je Lakićević napisao Zdenek Adamec, e tu bi objašnjenje već imalo smisla. Radi se, naime, o mladiću koji je na praktično istom mestu uradio isto što i Jan Palah, a ne pamti ga valjda niko osim porodice, prijatelja, Petera Handkea i njegovih čitalaca (Handke je majstor prepoznavanja priče gde je praktično niko drugi ne prepoznaje).  

Neki vidovi političke borbe su neuobičajeno radikalni. Štrajk glađu su u različitim prilikama i povodima provodili akteri sa obe strane aktuelnog političkog fronta. Najpre, htedoh na praškom tragu napisati “Pamte se samo prvi”, onda na tragu ovdašnjih podela “Pamte se samo svoji”, da bi mi naposletku palo na pamet da onaj onomad praktično podjednako medijski “pokriven” štrajk glađu Marinike Tepić više niko i ne pominje, a prošle su manje od dve godine. Ovde se više ne pamti ništa, a što pesnik reče: Tko ne pamti, iznova proživljava.