Kolumna "Kad fazani lete" - Sto godina samoće srpske prosvete: Od Stjepana do (Vuka) Dejana

U jednom recentnom političko-analitičkom tekstu, Zoran Panović ispisuje i ovakvo zapažanje: ”Indikativno je Ministarstvo prosvete. Ako se nekad činilo da Vlada ima koministre spoljnih poslova – Marka Đurića (zvaničnog) i Aleksandra Vulina (neformalnog), sada kao da Vlada ima koministre prosvete – premijera Đura Macuta i ministra Dejana Vuka Stankovića. Od ministarstva za namirivanje socijalista, Ministarstvo prosvete je postalo još jedno ‘ministarstvo sile’. Tako nije baš bilo ni kod naprednjačkog ministra prosvete Mladena Šarčevića, tek ne kod socijalista – na primer jedno vreme činilo se večitog ministra prosvete Žarka Obradovića kome su najteže tačke posla bile provaljivanje testova za maturu. Resori kulture i prosvete na braniku su Vučićeve države jer je i društvena pobuna suštinski bila u tim sektorima društva. Ministarstvo prosvete svedoči i o promeni karaktera režima: Srđan Verbić, Vučićev ministar prosvete (2014–2016), sutra bi bio verovatno prihvaćen i u nekoj nenaprednjačkoj, reformskoj vlasti. I to ne kao konvertit”.

Ima u citiranom fragmentu efektnih “caka”, ali one uglavnom ilustruju osnovnu tezu o alternativnom ‘ministarstvu sile’, a ne ide se dalje. Čak ako je i iz nekih perspektiva ministarstvo prosvete nekad zaista bilo “ministarstvo namirivanja socijalista”, to je moguće samo u kontekstu velike zablude. Ima ona pričica iz početaka političkih uspeha valjda i najpoznatnijeg (i, s debelim razlozima, najzloglasnijeg) političara dvadesetog veka čije ime i prezime ovde nećemo pominjati, ali mu ime počinje prvim, a prezime osmim slovom nemačkog alfabeta, koji je kad mu je prvi put pružena prilika da njegova partija uđe u pokrajinsku vlast jednog malog “landera” mogao da bira između dva opcije: ili pet-šest ministarstava gde resori dolaze kao plod dogovora ili samo dva, ali ta dva on bira bez mogućnosti “veta” ostalih partnera. Bez puno krzmanja izabrao je opciju broj dva i birao unutrašnje poslove i prosvetu.

Ministarstva prosvete i kulture srednjoročno i dugoročno su zapravo najvažnija. Pravio sam ovog januara malu anketu među prijateljima i poznanicima znaju li ko je bio ministar prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pre ravno stotinu godina, dakle u januaru 1926. Osim jednog doktora istorijskih nauka i jednog erudite i neformalnog polihistora niko nije odgovorio tačno: Stjepan Radić, lider Hrvatske seljačke stranke. Zapravo, tokom prethodne godine, u martu 1925, Radićeva partija je promenila i mene, izbacivši jedan od prideva; dotad se, naime, zvala Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS). Ovo slovo “R” iz skraćenice bilo je simbol neprihvatanja nove države kao monarhije pod žezlom Karađorđevića. Razlog za to bila je strateška odluka da se uđe u vlast, a u vlasti je Radić tražio i dobio upravo poziciju ministra prosvete. Jedna od odluka koje je napravio bilo je prevremeno penzionisanje desetorice profesora zagrebačkog sveučilišta. Spisak tih imena i posle stotinu godina kod obrazovanih ljudi izaziva (straho)poštovanje. Na njemu su, između ostalih, Vladimir Dvorniković, Grga Novak, Milan Prelog, Vojislav Radovanović i Branko Vodnik. Nije, dakle, reč (samo) o Srbima, ali po pravilu da o uverenim Jugoslovenima, patriotama i (radićevskim rečnikom) “unitaristima”. Naročito je indikativan slučaj Radovanovićev. On je bio antropogeograf koji je u Zagreb došao iz Skoplja na preporuku svog mentora i pokrovitelja Jovana Cvijića. Rečima Čedomira Višnjića, bio je "jedan od 1300 kaplara, solista Beogradske opere, mlad čovek upečatljive biografije već tada". Branko Vodnik, koji je, videli smo, doživeo sličnu sudbinu čak je napisao i tekst o Radovanoviću vrlo ilustrativnog i indikativnog naslova "Kako se proveo prvi Srbijanac na zagrebačkom sveučilištu". Nije to bio jedini Radićev ministarski potez koji je privukao pažnju i nije se on bavio samo visokim obrazovanjem. U Primorsko-krajiškoj oblasti, primera radi, teritoriji koja se dobrano poklapa sa prostorom koji će početkom devedesetih biti proglašen Republikom Srpskom Krajinom školski nadzornik je bio izvesni Antonije Srnić, rodom iz sela Oraovice kod Dvora na Uni, po nacionalnosti Srbin. Radić ga je smenio i na njegovo mesto postavio Josip Butorca, učitelja, po nacionalnosti Hrvata, poznatog po tome što je 1912. "državnom redarstvu" predao Luku Jukića, atentatora na bana Cuvaja, koji je bio inspiracija i Ivi Andriću i Gavrilu Principu. Citirajmo ponovo Višnjića (iz drugog toma njegove magistralne studije "Dvadesete"): "Radić je ipak nastavio sa smjenama politički nepoželjnih kadrova, smijenjeni su gotovo svi školski nadzornici koje je postavio njegov prethodnik, direktori učiteljskih škola, mnogi nastavnici. Penzionisan je i profesor i upravitelj državnog Dječijeg doma u Crikvenici Vladimir Nazor, očito kao jugoslovenski nacionalni radnik”.

Čitajući šta se dešavalo pre tačno stotinu godina, reklo bi se da je Kralj Aleksandar pogrešio doživljavajući tadašnje Ministarstvo prosvete kao "ministarstvo za namirivanje hrvatskih seljaka". Radić je pak i onomad znao da Ministarstvo prosvete može komotno da bude "ministarstvo sile". Svestan toga, dakle, uzeo je sve što su mu život i prilike pružili. Ako je istorija, kako kaže jedna od najfrekventnije citiranih poslovica, zaista "učiteljica života" onda ni ova podsećanja na jednu drugu dvadeset šestu ne moraju biti bez relevancije za ovu sada dvadeset šestu.