Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Drugo dejtonsko čudo

Među pedeset američkih saveznih država, Ohajo je sedma najmnogoljudnija. Više stanovnika imaju samo Kalifornija, Teksas, Florida, Njujork, Pensilvanija i Ilinois. Ohajo, naime, ima skoro dvanaest miliona stanovnika. Među gradovima u ovoj saveznoj državi, šesti najveći po redu je Dejton sa oko stotinu i četrdeset hiljada stanovnika.  

Većina Južnih Slavena za Dejton u Ohaju je prvi put čula 1995, pre ravno tri decenije. Imao je, međutim, i pre toga Dejton određenu prepoznatljivost, naročito kad je reč o vazdušnom saobraćaju. Vilbur i Orvil Rajt, tvorci prvog aviona bili su, naime, iz Dejtona. Tačnije, mlađi brat Orvil se tamo rodio, a obojica su u tom gradu umrli i u njemu su proveli najveći deo života. I famozna američka vojna baza u kojoj su održani čuveni tronedeljni pregovori o miru u Bosni i Hercegovini čuva uspomenu na njih (pošto se, je li, zove “Rajt - Peterson”; usput budi rečeno, Peterson iz imena baze je poručnik američke vojske Frenk Stjuart Peterson).  

Dok braća Rajt nisu konstruisali svoj avion, malo ko je verovao da je let osim u nekoj vrsti balona uopšte moguć. Jedan od najčuvenijih devetnaestovekovnih fizičara napisao je na jednom mestu: “Samo Bog i anđeli mogu da lete”.  

Ne znam da li je neko 1993. ili 1994. godine rekao da samo Bog i anđeli mogu da zaustave rat u Bosni i Hercegovini, ali ako i nije, komotno je mogao to reći. Čitava međunarodna zajednice, različite kontakt grupe i druge ad hok organizacije pravili su ovakve ili onakve mirovne planove, ali nijedan od njih nije bio prihvatljiv svim stranama. Najviše čemu su se čak i optimisti nadali bio je koliko-toliko trajan prekid vatre, ali ni tu nije bilo uspeha. Mnogi su prognozirali da će usred Balkana i sat vremena leta od Beča postojati ratni sukob koji će trajati deset i više godina.    

Istini za volju, sa naknadnom pameću je jasno da su tokom 1993. i 1994. Amerikanci jugoslovensku krizu prepustili Evropljanima. Iako je Klinton tokom kampanje s jeseni 1992. obećavao intervenciju, jako brzo nakon ulaska u Belu kuću se predomislio. Legenda kaže da ga je pokolebala jedna knjiga: “Balkanski duhovi” Roberta Kaplana, ali to je verovatno ipak pojednostavljeno. Međutim, kako su se bližili novi izbori, Klintonovoj administraciji treba neki spoljnopolitički uspeh. To je momenat kada se u rešavanje “balkanskog čvora” uključuje Ričard Holbruk. On neko vreme redovno putuje na relaciji Zagreb – Sarajevo – Beograd, a zatim organizuje pripremne sastanke po evropskim gradovima od Ženeve do Pariza. Istovremeno, dolazi do promene situacije na frontovima odnosno na terenu. Takođe, bošnjačko-hrvatski sukob je zaustavljen Vašingtonskim sporazumom i dogovoreno je osnivanje Federacije BiH.  

Kao rezultat nekoliko ranijih mirovnih planova, “zakovan” je procenat teritorije dva entiteta: 51 posto za bošnjačko-hrvatski, odnosno 49 za srpski. Međutim, Vojska Republike Srpske kontrolisala je mnogo veću teritoriju sve do pred kraj avgusta ili početka septembra 1995. Posle akcije Oluja Hrvatske vojske, krenula je i zajednička ofanziva Armije RBiH i HVO-a na teritoriji Bosne i Hercegovine. Za samo nekoliko nedelja, VRS je pod svojom kontrolom odjednom imala nešto manje od ranije planiranih 49 posto. Tako se zapravo stvaraju uslovi da se organizuju ozbiljni mirovni pregovori. Holbruk ima ideju da Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića kao ključne igrače na izvesno vreme na neki način izoluje. Treba mu pogodna lokacija. Izbor pada na Dejton u Ohaju.  

Dve su ključne stvari na stolu: podela teritorije i ustavni principi. Temelj za prvu je stanje na terenu, za drugu: s jedne strane celovita država, s druge visoka autonomija za Republiku Srpsku. To je, međutim, tek okvir, a đavo je, kako svi znaju, u detaljima. Na tim detaljima su se pregovori “lomili”, na njima su  mogli i propasti. Neki od njih su bili koridor do Goražda, (re)integracija delova Sarajeva pod kontrolom VRS te naposletku ponovno uspostavljanje balansa u odnosu 51:49. Što se tiče prva dva, ustupke je učinio Milošević, a potonje pitanje je rešio Tuđman vrativši Šipovo i Mrkonjić Grad koje su u to doba kontrolisale snage Hrvatske vojske Republici Srpskoj. Naposletku, jedino nerešeno teritorijalno pitanje je ostalo Brčko. Republici Srpskoj je trebalo zbog kontinuiteta teritorije, a Federaciji zbog izlaska na reku Savu. Malo je nedostajelo da sve ne propadne zbog Brčkog, a onda se Voren Kristofer dosetio naknadne arbitraže kao solomonskog rešenja i mirovni sporazum je parafiran da bi nakon malo više od tri nedelje u Parizu bio i zvanično potpisan. Ustavni deo pak je namerno ostavljen, da tako kažemo, hermeneutički otvorenim, pa se oko toga strane i danas znaju raspravljati, ali to je, srećom, politika, a ne ono što se naziva nastavkom politike drugim sredstvima.  

Neposredno posle Dejtona, delovalo je da je FBiH zadovoljnija nego RS, ali  kako je vreme prolazilo, i ta stvar se menjala. Danas je 21. novembar praznik i neradni dan u Republici Srpskoj, dok se u Federaciji BiH ne obeležava zvanično. Šta god ko mislio o Dejtonu, jedno mu se ne može osporiti: obezbedio je već trideset godina mira i prilične stabilnosti. Kraljevina Jugoslavija je postojala nepune dvadeset i tri godine; Dejtonska Bosna i Hercegovina postoji i traje već punih trideset. Posle stotinjak hiljada poginulih te valjda i sedmocifrenog broja raseljenih, to baš i nije rezultat koji nije vredan pažnje, da baš ne kažemo da se radi o drugom dejtonskom čudu.