Kolumna "Kad fazani lete": Velebite, suzo moja

Ćudi lektire čoveka koji voli da čita posledica su niza faktora, i kad je reč o prvom čitanju knjiga i kad je reč o vraćanju nekima od njih. Grubo govoreći, možda ipak kod prvog slučaj igra veću ulogu. Razlozi da se nekoj knjizi vratite obično imaju veze sa trenutnim okolnostima u vlastitom životu ili pak sa generalnom situacijom u svetu.  

Tako ja tačno znam zašto sam pre nedelju-dve, nakon nekoliko godina, sa police skinuo knjigu Vladimira Velebita “Moj život”.

Neposredan povod jeste bio rat u Iranu, odnosno razmišljanje o realističnosti njegovog skorog završetka, ali je stvar imala veze i sa rusko-ukrajinskim sukobom, kao i sa situacijom u Gazi.

Naime, jedna od poslednjih Velebitovih diplomatskih misija bio je pokušaj posredovanja s ciljem postizanja mira između Izraelaca i Palestinaca, a dobro sam pamtio da Velebit prisećajući se tog vremena iznosi jednu (pr)ocenu koja deluje skoro univerzalno. Brzo sam je pronašao, podvučenu svojom rukom:

“Gdje nema dobre i ozbiljne volje obiju zavađenih strana da se nađe kompromisno rješenje, nemoguće je takovo rješenje nametnuti izvana. Prvi preduvjet za iznalaženje rješenje leži u iskrenoj želji obiju zavađenih strana da se prekine s kavgom i da se postigne mir.

Razumljivo je kako je nužno da obje strane odustanu od svojih maksimalističkih pretenzija, da su spremne podnijeti određene žrtve i da su uvjerene da je rđav mir ipak daleko bolji za sve nego nastavak rata”.

Pored sam na margini zapisao: “Tačno, važi i za Dejton, samo što su bile tri strane”. Jer nije Dejton nužno bio bolji od prethodnih rešenja nuđenih izvana, samo što se sada pojavila ova želja svih strana za mirom. Nažalost, takvu želju je danas teško videti i u jednom od tri velika sukoba koja trenutno besne svetom.  

Knjige su, međutim, čudo, a ovaj Velebitov “monstrum” (u pozitivnom smislu) od blizu devet stotina strana kao da ne dopušta da ga sklopiš kad ga jednom otvoriš. Velebitov život je bio egzemplarno zanimljiv i mogao bi biti tema za čudesan feljton, roman ili film, ali nemamo ovde nažalost prostora da se bavimo time. Nego, evo zapravo zašto sve ovo pominjem.  

Naime, da se sve to nije sastavilo, možda u uvodniku iz pretposlednjeg broja “Nedeljnika” ne bih ni notirao sledeće rečenice Veljka Lalića:

“Đilas nije sam od sebe napisao taj čuveni tekst u ‘Borbi’, niti u ludilu krenuo da razmišlja o dvopartijskom sistemu. Niti je kad i on pao baš slučajno i Vladimir Velebit, koji je obezbedio da Zapad prihvati partizane za vreme rata. I još više posle rezolucije IB-a".   

Osim po bliskosti s Titom, važnoj poziciji unutar vrha partizanskog pokreta, kao i po učešću u famoznim Marovskim pregovorima, nema nekog posebnog razloga povezivati Velebita s Đilasom, više nego, primera radi, s Kardeljom, Kočom Popovićem (uostalom, i samim učesnikom Martovskih pregovora) ili Rankovićem.

U sopstvenoj obimnoj knjizi o svom životu, Velebit ne pominje nikakav “pad”. U vreme Đilasovog stradanja on je i dalje ambasador u Londonu.

Vraća se u Beograd posle više od godinu dana, na poziciju unutar saveznih vlasti. Ima tu raznih spletki i spletkica, nezadovoljstva stambenim rešenjem (muka živa, između Terazija i Slavije, pa je bučno jer ispod prozora prolaze autobusi), ali svaka paralela sa Đilasom je skoro uvredljiva.

Dok Đilas u zatvoru na toalet-papiru ispisuje prevod “Izgubljenog raja”, ključnog dela velikog engleskog pesnika Džona Miltona (a osnovama engleskog ga je, usput budi rečeno, učila Mihizova žena ne mnogo ranije), Velebit je jugoslovenski ambasador u Londonu koji uživa u svim finesama diplomatskog života i susreće se s kremom engleskog društva. Mislim, ako je to pad, daj Bože da i ja malo padnem. . 

Kad krene čovek tako da se gađa impresionizmom, sve biva moguće, pa i tvrdnja da je Tito “u kasnijoj fazi” vlasti tobože bio liberalan, odnosno nije zabranjivao predstave i filmove.

To je banalnost poznata i poslovičnim “filozofima” s plastičnim flašama piva pred seoskim prodavnicama da su i “Tikve” (predstava) i “Plastični Isus” zabranjeni u, recimo to tako, trećoj trećini Titove vladavine što je valjda kasnija faza, odnosno da je, izuzmemo li vreme pre 1948, jugoslovenski socijalizam u kontekstu kulture bio naročito liberalan nakon Krležinog ljubljanskog govora što spada u pedesete, dakle u “ranu fazu”, jer ni pominjani Đilas nije “pao” zbog kulture nego zbog politike. Posle dođe i dubinski psihološki uvid (a tema je Đinđić) da su “formativne godine” od dvadeset treće do trideset sedme.

Fraza “formativne godine” spada u domen psihologije i označava period od ranog detinjstva do puberteta ili eventualno ranog odraslog doba. Ne postoji nikakav ozbiljan naučni, pa ni paranaučni, izvor koji bi uzrast posle dvadeset treće života nazivao formativnim, čak ni u nekom prenesenom značenju.

I kad na kraju tog čudnovatog “unutrašnjeg monologa” pod krinkom komentara stigne zaključak da će Vučićev predsednički kandidat biti Ivica Dačić, to podseća na one učenike koji na testu iz matematike možda i prepišu tačno rešenje zadatka, ali se po manjkavosti postupka vidi da taj zadatak nisu sami uradili.

Hoću da kažem da Lalić možda i pouzdano zna nešto što većina ljudi ne zna, ali to nije rezultat analitičke veštine, nego eventualno nekog “dubokog grla”. Što je, naravno, sasvim u redu i vrlo legitimno spada u novinarstvo, ali nema potreba da se takvi “uvidi” vrlo providno kite lažnom intelektualnom oblandom.