Kolumna "Kad fazani lete": Dve (nepune) ure diktature
Komentari
05/12/2025
-12:34
Možda i prvi put posle više od godinu dana, atmosfera unutar kulturnog života Beograda barem je malo zaličila na onu staru. Održan je, naime, i to bez vidnih "frikcija" još jedan Festival autorskog filma. Istini za volju, program je bio manje obiman nego obično, nije bilo državnih "dotacija", ali organizatori su uspeli da se snađu i sa fokusom na domaća i tzv. "regionalna ostvarenja" održe kontinuitet valjda i najdražeg ovdašnjeg filmskog festivala za prave sladokusce sedme umetnosti.
I u nekim ranijim "izdanjima" FAF-a gledao sam filmove velikog savremenog iranskog režisera Džafara Panahija. Ovaj put je u okviru festivala prikazan njegov najrecentniji film za koji je, evo, s proleća ove godine prvi put osvojio kansku "Zlatnu palmu". (Usput budi rečeno, kad smo kod naše kinematografije i Kana, ove godine je skoro neprimećeno prošao veliki dvostruki jubilej, četrdeset i trideset godina od dveju "Palmi" Emira Kusturice; inače, Kusturica spada u najužu moguću filmsku globalnu elitu svih vremena među samo devet režisera koji su najprestižniju filmsku nagradu osvajali dva puta, zapravo eventualno među deset, ako braću Darden gledamo kao dvojicu, mada svoje filmove, slično braći Koen, po pravilu potpisuju skupa,)
Panahijev "Jedan običan incident" počinje u automobilu. Otac vozi, majka je suvozač, ćerka od nekih sedam-osam-devet godina je na zadnjem sedištu. Mrkli je mrak, oni se voze kroz neke persijske pustopoljine. U jednom trenutku automobil udari u nešto. Otac izlazi, ispostavilo se da je udario u psa. Devojčica je uznemirena, roditelji pokušavaju da je smire. Posle nekoliko minuta ispostavlja se da je taj udarac napravio štetu na automobilu i da su se kola pokvarila. Pojavljuje se motorista i upućuje vozača na mehaničarsku radnju udaljenu desetak kilometara, a sam mu pomaže da kola osposobi da kako-tako pređu tu kratku razdaljinu. Uspevaju da dođu do mehaničarske radnje u kojoj su dvojica zaposlenih. Jedan je jako ljubazan, dok drugi, nakon što iz daljine čuje vozačev glas, postaje vidno anksiozan i kreće čudno da se ponaša, sve u pokušaju da ga vozač ni slučajno ne vidi. Gledalac uskoro shvata da postoje nešto iz prošlosti što ovu dvojicu ljudi snažno povezuje...
Neću ovde da prerpičavam ceo film, ali moram reći da zaplet, barem za one koji pate od fetiša apsolutne originalnosti, skoro da pleše na rubu plagijata. Osnova priče je jako jako slična osnovu priče dramskog teksta Arijela Dorfmana "Smrt i devojka" na čijem predlošku je Roman Polanski napravio istoimeni film. Naravno, kontekst priče je drukčiji, i vremenski i prostorni i to daje dovoljno marginu da se u oko i trilerske peripetije ubace i sasvim različiti motivi. U tom smislu, ja lično kao gledalac nemam problem sa Panahijevim postupkom, mada bih voleo da je na neki simboličan način "kreditovao" Dorfmana i Polanskog.
Beograd, poznato je, ima publiku za ozbiljan umetnički film. U terminu u kojem sam gledao "Jedan običan incident" sala u (bivšem) Domu sindikata je bila doslovno prepuna. Apsolutno sva sedišta su bila zauzeta, a sedelo se i po stepeništu. Kako to biva, u minutama koji prethode gašenju svetala i početku filma, gledaoci razgovaraju i ćaskaju. Pošto je, je li, lokacija projekcije praktično na rubu "ćacilenda", a vreme je takvo kakvo je, skoro svi razgovori koje sam (na)čuo imali su tu vrstu konotacije, a barem dva-tri puta čula se i reč "diktatura". Ništa zapravo neobično. Međutim, kad je film počeo i već se "zahuktao", koliko god me priča uvukla u sebe, nisam mogao, a da na jednom "kanalu u mozgu" ne mislim i o ovdašnjoj stvarnosti.
Naime, sličnost koju sam pominjao u filmskim pričama o Čileu sedamdesetih godina prošlog veka i o savremenom Iranu tiče se (dokumentarno potvrđenih) slučajeva okrutnih mučenja političkih protivnika po zatvorima i kazamatima. Tu zatvorenicima bivaju povezane oči, a sadistički mučitelji ih podvrgavaju besprizornoj fizičkoj i psihičkoj torturi. U tom smislu, tamošnji poredak se s razlogom zna nazvati diktaturom. Naročito je to bilo adekvatno u slučaju Pinočeovog Čilea. Posthomeinijevski Iran ima neku formu demokratskih izbora, ali to je ipak daleko od sasvim funkcionalne demokratije, naročito kad je reč o tretmanu političkih zatvorenika.
Jedna od lepota gledanja filma u bioskopu jeste taj momenat kolektivnog iskustva. Bukvalno se telom oseća kako publika zajednički diše, kako skupa prelazi emotivnu i katarzičnu rampu. Gledanje "Jednog običnog incidenta" bilo je takvo, a ja sam se povremeno upitao da li će bar neko od gledalaca posle filma da pomisli, pa vidiš, ovakvo nešto se u ovoj današnjoj Srbiji, kakva god da je i kakva god se meni doima, ipak ne dešava. U nepuna dva sata trajanja ovog filma plastično se pokazuje kako izgleda prava diktatura, nešto što je uostalom vrlo konkretno osetio i sam režiser. Sve posledice opozicionog delovanja svih srpskih režisera koji se u tom smislu ističu nisu zajedno ni deset posto onoga što je zbog svog angažmana preživeo Panahi.
Povezane vesti
Uzaludno je, naravno, verovati da jedno umetničko delo može na takav način da deluje na veliki broj ljudi. Ali s druge strane, možda nije preterano ambiciozno pomisliti da može da učini da se jedno ili dvoje ili troje ljudi bar malo zamisle. To bi zapravo bilo dovoljno. Što veli završni stih jedne pesme Gordona Samnera, parafraziram, histerije uvek počinju kolektivno, a oporavak ide tako da sebi pojedinci dolaze jedan po jedan.
Komentari (0)