Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja "Kad fazani lete": Ulice nove i stare
Komentari
28/11/2025
-10:19
Jedna zanimljiva vest komunalne prirode objavljena je prošlog petka, što će reći pre ravno nedelju dana. Naime, tog dana su predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević, ambasador Meksika u Srbiji Karlos Feliks Korona i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić svečano otkrili tablu sa imenom Meksičke ulice koja se nalazi u Beogradu na vodi. Saznali smo tom prilikom i podatak koji, čini mi se, nije bio preterano poznat ovdašnjoj javnosti, a to je da u Meksiko Sitiju već dugo postoji Beogradska ulica.
Mogli bismo sada da razglabamo o prijateljskim vezama sa Meksikom, o njihovom uticaju na našu kulturu od kulinarstva do muzike (setimo se samo početnih scena "Oca na službenom putu"), mogli bismo o Fuentesu i Kuaronu, ali mene ovde zapravo zanimaju dva načina na koji gradovi dobivaju nova imena ulica: jedan, nažalost mnogo prisutniji, je menjanje starih imena, drugi, mnogo zdraviji i produktivniji je imenovanje novih ulica.
Poslednjih godina u Beogradu je prilično često preimenovanja ulica. Gotovo sva kao podtekst imaju odricanje i brisanje jugoslovenskog iskustva. Istini za volju, nije to počelo u mandatu ove vlasti. Još u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kad je vlast u Beogradu preuzela koalicija "Zajedno", odnosno za vreme gradonačelničkog mandata Zorana Đinđića, bez ulica u Beogradu su ostale tako herojske figure kao što su Ivo Lola Ribar, Sava Kovačević ili Ivan Milutinović. Čak i oni koji vole s puno hiperbolisanja da pričaju o partizanskim i komunističkim odmazdama posle oslobođenja, ovoj trojici ljudi nemaju šta u tom smislu da zamere jer su svi poginuli dok je rat još trajao, a bili su pravi rodoljubi i junaci. Ima neke simbolike da je na sličnom tragu, poslije Đinđićeve tragične smrti njegovim imenom prozvan dotadašnji Bulevar AVNOJ-a. Nije to, međutim, bilo najsrećnije rešenje. Najpre, prilično je besmisleno da u Beogradu nema spomena na AVNOJ. To što je Srbija danas po društvenom uređenju republika, to je posledica AVNOJ-a; takođe, kad je o AVNOJ-u reč, mnogo češće se pominju Prvo i Drugo zasedanje iz 1942. i 1943. održana u Bihaću odnosno Jajcu, negoli ono Treće, poslednje, koje je održano u avgustu mesecu 1945. upravo u Beogradu. Takođe, ceo Novi Beograd podigle su avnojevska Jugoslavija i Srbija. Po Đinđiću je mnogo više imalo smisla prozvati neki novi bulevar, most ili čak aerodrom, ali, eto, sada je tako kako jest.
Ipak, usprkos svemu, barem još uvek, Srbija je po kulturi sećanja superiorna ostalim postjugoslovenskim republikama. Šampion brisanja je bez sumnje Hrvatska. Zanimljiva medijska koincidencija zbila se ovih dana u Crnoj Gori, na jednom od retkih preostalih radikalno đukanovićevskih portala, onom poznatom po skraćenici CDM. Njegov "spiritus movens" Ljubomir Filipović piše nedavno kolumnu kojoj već u naslovu stoji kako će u bliskoj budućnosti svaki grad u Crnoj Gori imati ulicu Mila Đukanovića. On tu doslovno kaže: "Ono što će se (...) gotovo sigurno desiti jeste sljedeće: kad se jednog dana zaborave svi DPS-ovi grijesi (...) po nekim gradovima počeće da se podižu spomenici Đukanoviću. A gotovo je izvjesno da će svako mjesto imati ulicu s njegovim imenom".
Postoji široko rasprostranjena teorija da se đukanovićevska politika suverenosti i nezavisnosti ne u smislu političke samostalnosti, nego u smisli antisrbizma kao temelja identiteta, naslanja na sličan hrvatski "projekat". Tako i ovo predstavlja klasičnu "tuđmanizaciju" Đukanovića, odnosno projektovanje figure "oca domovine". Ali kako zna da se desi kod "kopiranja" ambicije se mogu ispostaviti i kao radikalnije nego u slučaju originala.
Zagrebački aerodrom zove se "Franjo Tuđman", postoje Tuđmanove ulice, trgovi i spomenici u dosta gradova po Hrvatskoj (i u zapadnoj Hercegovini i centralnoj Bosni, uostalom), ali nije baš da ih ima po Istri i Kvarneru, recimo. Usprkos činjenici da svako potenciranje Tuđmanove umešanosti u etničko čišćenje i kriminalne privatizacije u delu javnosti priziva mantru "Da, ali on je stvorio hrvatsku državu", ima krajeva u Hrvatskoj koji se ne "primaju" na taj narativ. Na sličan način je ipak teško zamisliti da u Nikšiću ili Pljevljima ili Herceg Novom jednog dana osvane ulica Mila Đukanovića, koliko god će razni "filipovići" na svaki pomen Đukanovićeve uloge u pohodu na Dubrovnik ili u deportaciji bošnjačkih izbeglica iz Crne Gore, a da i ne pominjemo famozni šverc cigareta, (za)trubiti: "Da, ali on je stvorio crnogorsku državu".
U Sarajevu, gde se ZAVNOBiH slavi izuzetno svečano kao Dan državnosti Bosne i Hercegovine, oduzeli su ime ulice predsedniku tog istog ZAVNOBiH-a Vojislavu Kecmanoviću - Đedi. To je verovatno najbolja paradigma vizije identiteta kao švedskog stola gde se uzima ono što ti treba, a sve ostalo se odbacuje. Ni na drugim postjugoslovenskim prostorima nije mnogo drukčije, samo je teško pronaći ovako plastičan i ilustrativan primer. Ima i detalj koji odlično pokazuje redak "zajednički sadržilac" u društvenoj simbolici Federacije BiH i Republike Srpske. U FBiH među najfrekventnijim imenima ulica su Zlatnih ljiljana i Šehidska, a u RS – Svetosavska i Vuka Karadžića. Jedino ime ulice podjednako često u oba entiteta je - Omladinska.
Povezane vesti
Bilo kako bilo, teško da ima boljeg recepta za izbegavanje stranputica "kulture sećanja" od izgradnje novih ulica i trgova. Ništa logičnije nema od novih imena za nove ulice. To je pravi i pravedan način za pamćenje simbola jedne epohe.
Komentari (0)