Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Nož, metak, sreda, petak

12. avgust 2022. godine je bio petak. U američkoj saveznoj državi Njujork, u prostorijama obrazovne institucije pod imenom Institut Čautaka, svetski slavan pisac, u to vreme sedamdesetopetogodišnjak, Salman Ruždi, trebalo je da održi predavanje. Desilo se, međutim, da je na pisca nasrnuo dvadesetčetvorogodišnji Hadi Matar naoružan nožem. Uspeo je da ga izbode veliki broj puta pre nego su ga razdvojili od njegove žrtve. Iako star čovek, doveden u veliku opasnost po život, Ruždi je uspeo da preživi. O celom događaju i svom oporavku napisao je memoarsku knjigu “Nož” koja je postigla veliki uspeh.  

10. Septembar 2025. godine bila je sreda. Američki aktivista Čarli Kirk kojem je u tom trenutku bilo ostalo nekoliko nedelja do trideset i drugog rođendana, gostovao je u obrazovnoj instituciji Univerzitet Juta Veli u američkoj saveznoj državi Juta. Tom prilikom ga je ustrelio dvadesetdvogodišnji Tajler Džejms Robinson, Iako mlad čovek, Kirk nije uspeo da preživi pa nikad ni neće moći napisati memoarsku knjigu, ni pod naslovom “Metak” ni pod bilo kojim drugim.  

Ruždi i Kirk su jako različiti. Ruždi je rođen u Indiji, Kirk u Americi, Ruždi je u trenutku Kirkove smrti bio više nego dvostruko stariji od njega. Istini za volju, obojica su očevi dvoje dece. Ruždi ima dva odrasla sina. Kirkova deca: ćerka od tri i sin od jedva godinu dana ostali su bez oca na način da ga neće ni upamtiti. Takođe, obojica su ljudi koji su strastveno verovali i branili vlastite svetonazore, koliko god ti svetonazori bili drukčiji.  

Obojica su bila u stanju prizvati žestoku mržnju svojih neistomišljenika. Ruždi je i uoči atentata preko trideset godina živeo kao svojevrsna “ucenjena glava” nakon što ga je ajatolah Homeini osudio na smrti zbog navodnog verootpatništva. Sam Ruždi je nedugo nakon navedene “fatve” izjavio: “Ne prihvatam optužbu za verootpadništvo, zato što nikad u životu kao odrasla osoba nisam prihvatio nijednu veru, a za čoveka koji veru ne prihvata ne može se reći da je od nje otpao”. Za razliku od Ruždija koji je organizovanu religiju kao fenomen u ovoj epohi razvoja čovečanstva doživljao i doživljava je kao retrogradnu, Kirk ju je smatrao društveno korisnom i kohezivnom silom.  

Ni Ruždi ni Kirk nisu lično poznavali svoje napadače. Obojica su bili “targetirani” kao javne ličnosti. Hadi Matar je osuđen na ukupno trideset i dve godine zatvora, dok suđenje Tajleru Džejmsu Robertsonu nije, naravno, još uvek ni počelo.  

Ipak, uz svu svest da je atentat na Ruždija izvršen pre malo više od tri godine, dok je ubistvo Kirka mnogo svežija novost, na nekom impresionističkom nivou upada u oči razlika u javnim reakcijama na ove zločine. Nije teško zaključiti da je neuspelo ubistvo ipak delo sa manjim posledicama od uspelog ubistva, pa bi otud valjda sućut za pokojnika, a zarad njegovih bližnjih i elementarne ljudskosti trebala biti naročito naglašena.  

Iako na svetu živi više od milijardu muslimana, a Ruždi je bio proglašen arhineprijateljem ove vere i to je trajalo više od trideset godina, ne pamti se nekakvo posebno likovanje zbog napada na Ruždija. Redak izuzetak bili su pojedini mediji u Iranu. Međutim, čak i u Iranu je bilo osuda ovog čina, a vlast se ogradila od svake ideje o vlastitoj involviranosti. Atentat su osudili i istaknuti muslimanski političari iz Indije i Pakistana, kao i neke slavne ličnosti koje su ranije podržavale mogućnost nasilja nad Ruždijem poput nekadašnjeg rok muzičara Keta Stivensa alijas Jusufa Islama. Kolege pisci, čak i oni koji su ranije tvrdili da u tome što je Ruždi “osuđen” ima i njegove greške, nedvosmisleno su se svrstali na njegovu stranu.  

U Libanu, primera radi, bilo je radovanja zbog atentata na Ruždija po društvenim mrežama. Na Zapadu, međutim, to nije bilo toliko prisutno ili barem to nije toliko potencirano, iako na tom istom Zapadu živi veliki broj migranata iz muslimanskih zemalja. Neko bi mogao reći da su se ti ljudi bojali potencijalne odmazde, da se ne osećaju sigurno i ravnopravno te da nisu želele da “čačkaju mečku”, kako se to kaže.  

Tri godine, kasnije, međutim, radovanje zbog smrti jednog mladog čoveka iza koga ostaje dvoje male dece ima skoro patološku rasprostranjenost. Na društvenim mrežama to je potpuno normalizovano, a primera radi čak i kurtoazna minuta ćutnje u Evropskom parlamentu je prekidana provokacijama. Ali na stranu sada, globalni aspekt priče, iz naše perspektive su zanimljivije srpske reakcije. Isti ljudi koji su za simbolički vrhunac ljudskosti proglasili redovno odavanje počasti minutom ćutnje ljudima poginulim u padu nadstrešnice u Novom Sadu, sada ismevaju čak i jednokratno odavanje počasti jednom ubijenom čoveku.  

Ali te “radikalne” varijante čak su manje simptomatične od onih “nijansiranih”. Na vrlo intelektualnim “građanističkim” portalima objavljuju se visokoparne intelektualne analize Kirkovog ubistva koje su gotovo doslovna paralela sa opravdavanjem silovanja onom odvratnom frazom “nosila je kratku suknju”. Tu se kaže otprilike: sam Kirk se zalagao za slobodu posedovanja oružja u Americi, stoga zašto bi bio problem to što ga je neko ubio tim istim vatrenim oružjem?! Bilo bi zanimljivo videti kako bi takvi autori opravdavali Kirkovo ubistvo da je kojim slučajem napravljeno nožem. Nema ovde sugestije o tome da levičari ili desničari više poštuju ljudski život, reč je, po svoj prilici, o duhu vremena; što društvene mreže više utiču na javnost, ekstremizam i radikalizam su jači i jači.