Kolumna "Kad fazani lete": Dve trebinjske smrti
Komentari
26/12/2025
-09:33
Pre osam dana, osamnaestog decembra, u Trebinju je umro Slavko Aleksić koji je u toku rata u Bosni i Hercegovini predvodio jedinicu poznatu kao "Novosarajevski četnički odred". Rođen 1956, u istočnoj Hercegovini, u Bogdašićima kod Bileće, Aleksić se u ranoj mladosti doseljava u Sarajevo gde najpre studira na Pravnom fakultetu, a zatim se zapošljava u pošti. S počecima višestranačja angažuje se u Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja. Upravo on ga je prvi proglasio četničkim vojvodom, a godinama kasnije to je učinio i Momčilo Đujić. Aleksićeva jedinica bila je bazirana na Grbavici, a držala je neke od ključnih tačaka na frontu, poput Jevrejskog groblja na Vracama, poznatog i kao lokacija s koje su snajperisti pucali na sarajevske civile. Stoga se u svim sarajevskim reakcijama na ovu vest, neizostavno potcrtava to da Aleksić nikad nije sudski procesuiran za svoje ratno delovanje. Sa srpske strane pak, taj isti podatak se posmatra kao ilustracija teze da u njegovim akcijama između proleća 1992. i jeseni 1995. nije bilo kršenja prava i običaja rata.
Kako je umro prirodnom smrću u svojoj sedamdesetoj godini, ta vest verovatno ne bi privukla preteranu medijsku pažnju da nije koincidirala sa oživljavanjem priče o "Sarajevskom safariju" odnosno s "prozivkama" predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je oružano učestvovao u ratnim napadima na Sarajevo. Deo antivučićevski nastrojene javnosti išao je tako daleko da su se pojavile i insinuacije prema kojima Aleksić nije umro prirodnom smrću nego je navodno reč o uklanjanju navodno neugodnog svedoka.
Nisam se nešto posebno zanimao za navedenu vest. U celom kontekstu nije bilo ničeg naročito novog. Slavko Aleksić je bio jedan od onih likova, a takvih je bilo na svim stranama u ratu, koga "njegovi" smatraju pozitivcem i borcem za nacionalnu stvar, a "oni drugi" negativcem, zlikovcem i barabom.
A onda mi je u SMS prepisci, jedan prijatelj, i sam od hercegovačkih Aleksića, čovek rečit i elokventan, kako već znaju biti ljudi iz tih krajeva, ukazao na detalj koga nisam bio svestan i koji mi nije pao na pamet. Privatna je prepiska, ali pitao sam ga za dozvolu da ga citiram, a čini mi se da replika nije lišena šire relevancije: "Razmišljam nešto ovih dana: verovatno si video da je umro četnički vojvoda sa Jevrejskog groblja u Sarajevu, Slavko Aleksić. Umro je u Trebinju u istoj bolnici u kojoj je je umro Srđan Aleksić, januara meseca 1993. Ista familija, odnosno isto bratstvo. Rođeni na nekih pedeset kilometara razdaljine. Čitava ta nesrećna Bosna i Jugoslavija, ceo taj besmisleni bratoubilački rat, sve razlike i sve sličnosti, stali u jednu familiju, u tih pedeset kilometara kamena između Srđana i Slavka".
Srđan Aleksić bio je deset godina mlađi od Slavka. Njegova sudbina je poznata. Braneći prijatelja, Alena Glavovića, od srpskih vojnika koji su ga tukli i zlostavljali jer je bio musliman, Srđan Aleksić, i sam vojnik Vojske Republike Srpske, je druga uspeo da spasi, ali su se nasilnici okrenuli protiv njega te je on ubijen. Dvadesetak godina kasnije, posthumno je dobio velika odlikovanja i Srbije i Republike Srpske: tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić dao mu je Zlatnu medalju Miloš Obilić za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva dok ga je dok je od Milorada Dodika, ondašnjeg predsednika Republike Srpske, dobio Orden časti Republike Srpske sa zlatnim zracima.
Po Srđanu Aleksiću su gradske skupštine nekoliko lokalnih zajednica od Beograda i Novog Sada do Sarajeva i Pančeva nazvali ulice i prolaze ili su njemu u čast postavili spomen-ploče. Po njemu se zovu i neke nagrade za novinarstvo i humanisitčki aktivizam. U rodnom Trebinju pak ili u Istočnom Sarajevu, Srđan Aleksić nema ulice, a nije nezamislivo da ih dobije Slavko Aleksić, kao što je već dobio mural u Banjaluci.
Pre dvanaest godina, nakon što je Srdan Golubović snimio "Krugove", film nadahnut sudbinom Srđana Aleksića i pojedinim mejnstrim medijima krenuli su da kolaju lokalni trebinjski tračevi za koje su ljudi koji tamo imaju poznanike i prijatelje čuli i ranije: eto, ko biva, nije to sa Alenom i Srđanom i ovim nasilnicima bilo baš do kraja tako kako se priča. Sve to je od početka podsećalo na parafrazu one famozne dosetke kad neko pita čoveka iz Višegrada je li čitao “Na Drini ćupriju”, a ovaj mu odgovara: "Šta čito?! Hod’o!".
Povezane vesti
U priči o Srđanu Aleksiću nije bitan svaki sitni detalj, bitna je suština, priznata uostalom i oficijelnim aktima najviših organa vlasti i Srbije i Republike Srpske, to da je Srđan Aleksić načinio delo hrabrosti, časti i ličnog herojstva, da spada u retke ovovremene "primere čojstva i junaštva".
Uostalom, lajtmotiv jednog od ključnih filmova o konstituisanju zajednice – "Čovek koji je ubio Libertija Valansa" – je ona famozna rečenica koja bi se mogla parafrazirati ovako: Ako imate činjenice i legendu, treba štampati legendu. Postkonfliktnu zajednicu na prostorima na kojima žive Srbi, Hrvati i Bošnjaci moguće je graditi na paradigmama poput one koju predstavlja Srđan Aleksić.
Istovremeno, u svakom ratu mnogo su češće sudbine nalik na sudbinu Slavka Aleksića, i tako je na svim stranama. Naslov pomenutog Golubovićevog filma aludira na simboličke krugove ljudskih života i istorije. Dve trebinjske smrti dvojice Aleksića u istoj bolnici, jedna decembarska, jedna januarska, iscrtavaju još jedan simbolički krug naše tragične istorije, krug koji nanovo dokazuje da je stvarnost fantastičnija od svake fantazije.
Komentari (0)