Kolumna "So na ranu": Je l' znaš ti ko sam ja?

Najbolje stvari u životu dešavale su mi se kao posledica onih najgorih koje su me snalazile. Tako je nastala i Pištaljka. Na današnji dan, pre 16 godina. Na moj rođendan. Uprkos velikom trudu i zalaganju tadašnjeg glavnog urednika Politike, koga je ova vlast kasnije počastila funkcijom direktora RTS-a, a koji je Vladu Radomirovića, idejnog tvorca Pištaljke, mene i još nekoliko kolega, proterao iz najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, i tako i sam, ne malo, doprineo nastanku Pištaljke, malo je falilo da Pištaljke ipak ne bude. Naime, u sve se umešao jedan drugi glavni urednik isto velikih i starih dnevnih novina. Da je taj pre 16 godina bio malo hrabriji nego što je bio, ili da je bio makar hrabar kao što se danas predstavlja dok iz penzije piše knjige o propasti novinarstva, osnivači Pištaljke sada bi se kajali što nisu odbili njegovu ponudu da budu novinari te kuće. Srećom, u Upravnom odboru tog lista sedeo je savetnik za medije tadašnjeg predsednika, pa smo otkaz tog puta dobili pre nego što smo i počeli da radimo uz objašnjenje za povlačenje ponude u dve reči: "Oluja je".

Doduše, bilo je hrabro od njega što nam je uopšte ponudio posao tada, kada su na drugu stranu ulice, kada nas vide, prelazili i neki naši poznanici i kada protiv najveće čistke novinara u postpetooktobarskoj Srbiji do danas, nije smeo reč da kaže ni jedan "profesionalni" medij ili vrli borac za slobodu govora, nego tek jedan "grozni" prestonički tabloid, čiji je glavni urednik nešto kasnije i sam postao žrtva Tadićevog režima. Da ironija bude potpuna, jedini koji je tada u javnosti osudio čistku novinara u Politici bio je opozicioni političar Aleksandar Vučić.

A on je kriv i za to što sam se sad setila svega ovoga, jer sam ga čula kako pominje onaj svoj portal "Ko si bre ti?" i to kako je za dva-tri dana već rešeno 200 od 3000 pristiglih prijava. I tu sam se odmah iznervirala jer sam pomislila kako te iste što za tri dana, kad im Vučić naredi, reše 200 problema, ja za 16 godina ne mogu da nateram da urade nešto po pitanju ovih 1000 slučajeva koje je Pištaljka istražila i o kojima je objavila kompletnu dokumentaciju tako da je njima ostalo da samo skinu sa sajta i reše za par dana ovim tempom.

Nije meni krivo što mi Vučić "uleće" u posao, kako neki verovatno misle. To mi ne smeta ni malo, posla, na žalost, ima i za nas i za njega. Nego mi smeta što ovi koji rešavaju probleme koje im ja i Vučić donesemo slušaju njega više nego mene. Izluđuje me to što oni njega shvataju ozbiljnije nego mene. A ja hoću da i moje slučajeve rešavaju za dva dana kao Vučićeve. Hoću da se smrznu kad i ja pitam: "Što ovo još nije rešeno?".

Ma, jesam, pomislila sam da probam da slažem da je on rekao da reše i moje slučajeve za dva dana, ali, ne mogu. Iako sam, da sad i to priznam, jednom, doduše u očaju, uradila nešto slično.

Bilo je to pre nekoliko godina kada smo organizovali veliku svetsku uzbunjivačku konferenciju sa puno domaćih i stranih gostiju, koju je trebalo da otvori tadašnji predsednik Vlade Srbije. Znate ko. Konferenciju smo organizovali u jednoj državnoj ustanovi koja je svoj prostor besplatno ustupala nevladinim organizacijama kada u njoj nije bilo drugih državnih aktivnosti. Ne bismo mi to ni znali, nego su nam rekli neki naši donatori Amerikanci. Ne znam od koga su oni čuli. Direktor te tada državne ustanove bio je neki Pećanac, koji ni za živu glavu nije dozvoljavao da se sa bine skloni teški kabasti sto koji je zauzimao dve trećine bine. Nije pomagalo ništa, ni molbe, ni argumenti, ni ubeđivanje, on je grickao neke semenke i na sve moje argumente neumoljivo odgovarao odmahivanjem glave: "C, ne može". Kad sam shvatila s kim imam posla, malo sam se ućutala, zagledala sam se zabrinuto u pravcu bine i kao za sebe tiho, ali dovoljno glasno da on čuje, rekla uz težak uzdah: "Ok, ako ne može, ne može. Neće mu se dopasti, ali šta da mu radim."

"Kome se neće dopasti?", pitao me Pećanac začkiljivši okicama u mene.

"Pa, Vučiću", odgovorila sam nehajno.

Pauza. Gleda me, sad pomalo iznervirano, mislim da je shvatio moj bezobrazluk, ali nije siguran da li blefiram. Ja i dalje gledam u binu, kao da procenjujem štetu. On me posle nekog vremena pomalo izazivački pita: "Neće, a?"

Onda ja odmahnem glavom kao on i kažem: "C, neće".

Kao partija pokera. Kad je shvatio da ima lošije karte, pozvao je svog zamenika i rekao da sto ide sa bine. Okrenuo se opet meni sa retorskim pitanjem: "Ko će da ga nosi?", mislivši,valjda, da ću, srećna zbog promene njegove odluke, ponuditi da sto nose ljudi iz Pištaljke. Aha.

"Pa, vi, neću valjda ja?".

I sto ode.

"Šta si mu rekla?", pitale su me kolege iz Pištaljke koje su sa strane posmatrale ove napete pregovore kada su videli da zamenik direktora i još par zaposlenih odnose sto sa bine.

"Ništa, samo da mislim da se neće dopasti Vučiću".

Ništa nisam slagala, samo sam rekla šta mislim. Sve ostalo je bilo do Pećanca.

Ne bi me iznenadilo da taj moj Pećanac završi u nekoj od prijava na Vučićevom sajtu. Zato što je on od onih koji svoj posao radi samo onda kada misli da to od njega traži Vučić. Baš kao i oni što rešavaju dnevno stotine prijava koje im prosledi Vučić. A kad im pošaljem ja, ne rešavaju ni jednu. Sve dok ih ne nateram da se pitaju: "Ko je, bre, ova?". A mislim da se Vučiću ne bi dopalo da izgleda da se rešavaju samo njegove prijave, a moje ne.