Kolumna "Politika kao sudbina": Novinar pred sudom

Osam godina sam bila predsednica Udruženja novinara Srbije i za to vreme niti jednom nisam pristala da za neki medij komentarišem tekstove koje nisam čitala i sudske presude u koje nisam imala uvida. A presude nisam komentarisala ni bez konsultovanja našeg sjajnog advokata Zorana Lakićevića.  

Zašto to ističem, zar to nije temeljni profesionalni rezon? Nije li u našoj profesiji provera činjenica zakon?

Naravno da jeste. A nekad se ni tako ne sačuvate od nevolje. Pre nekoliko godina sam UNS-u navukla tešku bedu na vrat tražeći da Televizija N1, koja je slavodobitno izveštavala o trijumfu svog gazde Dragana Šolaka u sporu protiv Dragana Vučićevića, pokaže presudu švajcarskog suda na koju se pozivala. Kad tamo, buka i bes! Niko iz te redakcije ni sud ni presudu video nije, a "izveštavali" su gledaoce samo na osnovu vlasnikovog saopštenja u kom nije pisalo da vlasnik Informera nije kako valja ni primio sudski poziv, a kamoli pristupio švajcarskom sudu.

N1 je svejedno pobesneo na Udruženje novinara Srbije, otprilike ovako kako su Televizija Informer i Asocijacija novinara Srbije nedavno pobesneli na Zdenka Tomanovića. Čuveni advokat se pohvalio prvostepenom pobedom u sporu protiv urednice sajta Novosti, Andrijane Nešić, koju je tužio zbog uvrede. Za priču nije nebitno da je Andrijana Nešić jedan od novinara koji tek što su osnovali Asocijaciju novinara Srbije. Ta je asocijacija nastala delom i kao protest što starija novinarska udruženja u Srbiji, poput UNS-a i NUNS-a, ne štite kolege iz provladinih medija, dok je Zdenko Tomanović neko čije se ime spominje kao prvo na famoznoj "studentskoj listi" koju još niko nije video.

Niko nije video ni sudsku presudu, koja još nije ni napisana. Zašto je onda svi komentarišu? Pa, zato što su advokat i novinarka postali simboli dva politička sveta koja stoje na radikalno suprotnim političkim pozicijama, što u Srbiji tera ljude da se automatski svrstavaju na jednu ili drugu stranu.

A slučaj je po mnogo čemu nesvakidašnji. Sudila je sudija čije je izuzeće odbrana tražila zbog toga što je još davno saopštila da su njene političke simpatije na strani pobunjenih studenata. Novinarki je sud izrekao najveću kaznu koja je po zakonu bila moguća, kao i meru zabrane obavljanja posla kakva za delo uvrede još nije izricana. Ta je mera, uzgred, zabrinula čak i Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje po pravilu ne staje u zaštitu političkih neistomišljenika, jer se ista mera traži i u jednom sporu protiv KRIK-a, pa NUNS strahuje da slučaj Andrijane Nešić ne postane presedan koji će koštati i NUNS-ove favorite. Karakterističan komentar sa društvene mreže glasio je da je "ovo opasno jer su sa žrtvovanjem jednog pijuna, otvorili vrata praksi da našoj strani uzimaju samo vredne figure".

Tako od mog "elementarnog profesionalnog rezona" sa početka ovog teksta, temeljne provere činjenica, nije ostao ni kamen na kamenu. Koga je briga za kontekst, koga zanimaju fakti kad svak može da bira fakte koji mu odgovaraju?

To je lepota odvojenih svetova i paralelnih realnosti. U svetu Andrijane Nešić, a to je i svet predsednika Srbije Aleksandra Vučića, novinarki je izrečena drakonska kazna samo zato što je blokadera nazvala blokaderom ("njega je uvredilo to što sam rekla da je blokader, vođa blokadera, mozak operacije blokadera, a ja ne mislim da sam ikog uvredila ili slagala") ili, kako je gospođa Nešić rekla u jednom od mnogih intervjua koje je ovih nedelja davala, "sve ovo se dešava zato što im smeta istina". U svetu Andrijane Nešić, ona je heroina koja je postala simbol profesije u kojoj se traga za istinom.

Na njenoj su strani intuitivno i mnogi kojim je smešna i bespredmetna postala ideja da neko zbog uvrede može biti sudski kažnjen. Naš javni prostor grca od uvreda. Koga će sudije da štite od uvrede, ako cela Srbija trpi uvrede?

Jedan američki komičar kaže da postoji hijerarhija uvreda. Pa, ako nekog nazoveš Hitlerom, ne možeš više da se žališ na uvrede. Gospođa Nešić Zdenka Tomanovića nije nazvala Hitlerom. U jednom od tekstova zbog kojih je tužena, ona Zdenka Tomanovića stavlja u red "srbomrzitelja", "idolopoklonika šiptarskog terorizma", "promotera kićenja Srba za genocidaše", "marioneta kojim upravljaju njuške iz inostranstva", "prodanih duša" i "domaćih izdajnika", a "rukovodiocem terora" u drugom. Linkove sam, ako nekoga interesuje, dobila od Branka Pavlovića, advokata koji nije hteo da govori o slučaju Tomanović-Nešić dok mu redakcija ne dostavi tekstove na koje se Tomanovićeva tužba odnosi.

Ovo je dobar trenutak da priznam svoju pristrasnost i kažem da mi se, na osnovu dugogodišnjeg bliskog poznanstva sa Zdenkom Tomanovićem, čini belodanim da on ne spada ni u jednu od odvratnih kategorija ljudi u koje ga je Andrijana Nešić svrstala. Ali neka mi čitalac ne veruje na reč. Neka sam prosudi, na osnovu dokaza koje je koleginica iz Asocijacije novinara Srbije za svoje tvrdnje navela.

Njen problem je u tome što ona takve dokaze u tekstovima sa linkova ne nudi. Možda misli da na to nije obavezna. Ali novinarstvo nije isto što i politički aktivizam, u novinarstvu se takva obaveza podrazumeva, tvrdnje nečim valja potkrepiti. Čak i kad na sajt okačiš nadnaslov "Kolumne", jer u novinarskoj profesiji kolumna nije isto što i licenca za uvredu.

Ljudi danas vole da se u svakom sporu svrstavaju samo na jednu ili drugu stranu. Ali ovo nije slučaj u kom možeš bezbrižno i bez vaganja činjenica da staneš na bilo koju stranu, nije crno-beli svet. Zasad znamo da je Zdenko Tomanović imao razloga da tuži, ali to ne znači da i prava gospođe Nešić nisu oštećena, bilo izborom sudije, visinom kazne i izrečenom merom.

Ali jedno je sigurno: od novinarstva koje se ne razlikuje od političkog aktivizma, ne treba praviti ni uzor ni simbol. Ma kakvu politiku branilo.