Kolumna "Politika kao sudbina": Lešinar lešinaru grize rep

Studenti Filozofskog fakulteta zatražili su prošlog petka:

"Informer da prestane da narušava dostojanstvo žrtve“.

Anonimni tviteraš njihov zahtev je instant dopunio svojim: 

"A filozofi da prestanu da skladište eksplozivni materijal na fakultetu“.

U nekom savršenom univerzumu oba predloga bi glatko prošla. Da, Informer ne sme da narušava dostojanstvo žrtve i da, fakultet ne sme studentima da služi kao mesto za noćni boravak, a kamoli smeštaj zapaljivih materijala.

No niko nije savršen, pa se Srbija podelila na one koji bi da pridave Informer, i one koji bi da pridave "pobunjeni Univerzitet“. Dok su srpski mediji postali mesta na kojim saznaješ šta ogavni lešinari vlasti kažu o ogavnim lešinarima opozicije - i obrnuto.

A bilo bi lepo da u ovakvoj stvari može i vuk da bude sit, i ovce da budu na broju.

Zamislite na trenutak da u Srbiji postoji neko telo, recimo da se zove savet za štampu. Pa da u njemu sede predstavnici novinarskih udruženja koja su se složila oko toga šta su novinarski standardi.

Pa da to telo pretresa etičke i profesionalne sporove koji povremeno neminovno izbijaju u svakom društvu i u svakoj profesiji.

Pa da u njemu sede viđeniji novinari kojim većina priznaje da su ostvarili istaknute karijere i da znaju razliku između dobrog i lošeg, navijačkog i nepristrasnog izveštavanja.

Pa da u kriznim situacijama to telo digne glas i izvrši  tu distinkciju. Pa da razluči ko narušava dostojanstvo žrtve i ko lešinari, a ko izveštava bez učestvovanja i podstrekavanja.

Ma ni Brisel ne bi uludo trošio pare koje bi uložio u postojanje takvog tela! Vredelo bi svakog evra.

A možda ni to srpskom novinarstvu u ovoj fazi raspada ne bi bog zna šta pomoglo. I nije najgore što ne postoji. Najgore je što telo tog imena i takve namene odavno imamo, i evropske institucije ga odavno bogato finansiraju. Ali ničemu ne služi i nema nikakav gravitas, nije steklo nikakav autoritet: odluke, apeli i presude koje štanca deo su problema, a ne rešenja, i više nikome ništa ne znače. To je živi primer institucije koja je sama sebe pojela kad je kršenjem sopstvenih načela prestala da služi svrsi zbog koje je nastala.

Ali najgore je ipak prošao onaj jedan dokument koji su, pod petooktobarskom vlašću i pod uplivom stranaca, aminovala sva novinarska udruženja. Njegova je sudbina ispala tragikomična. Nije to bio loš papir, preveo je i prepisao ono što je Zapad pre samo par decenija još držao za temelje profesije. Nazvali smo ga Kodeksom novinara Srbije i neko smo se vreme svi pretvarali da do njega silno držimo. Tu je pisalo ono, novinar je dužan da bude nepristrasan, da ne optužuje bez dokaza, da ne objavljuje klevete i glasine, da poštuje pretpostavku nevinosti, da se ne zalaže ni za jednu političku stranku ili opciju i da jasno da razlikuje činjenice od nagađanja.

U najboljem od svih svetova, taj papir ne bi imao milosti za optužbe tipa "ruke su vam krvave“, bilo da ih izriču opozicione redakcije ili urednik Informera, svejedno jesu li upućene političkom mnoštvu ili dekanu.

Niko ga se ne pridržava, ali sumnjam i da iko više proverava šta tu piše. Jer zamislite mog iznenađenja prošlog petka. Na prve optužbe da državni tabloidi koriste u političke svrhe tragičnu smrt studentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu, Milice Živković, na mrežama potražim Kodeksa novinara Srbije. Otkrijem da se sada zove "Kodeks novinara i novinarki Srbije“ i da je sav preveden na “rodno osetljiv jezik“. To znači da je pun rečenica poput ove: “Novinari/novinarke i urednici/urednice odgovorni/odgovorne su javnosti”. Ili ove “ Za primenu ovog Kodeksa odgovorni su i urednici/urednice, vlasnici/vlasnice i izdavači” (ostalo mi je nejasno zašto nema još jedne kose linije za “izdavačice”. Pravda za izdavačice!).

Ima i rečenica koje ovako počinju  “Novinari/novinarke koji/koje…”  Pa tako novinari/novinarke koji/koje krše načela ovog Kodeksa ne mogu da računaju na podršku kolega. Što znamo da nije istina, godina je prošla otkad znamo da novinari/novinarke i urednici/urednice koji lešinare, i te kako dobijaju podršku kolega, vlasnika, javnosti, a zavisno od političke opcije kojoj pripadaju, I podršku Brisela. 

U novom prevodu stranih izraza u inoviranom kodeksu, srpski  novinari se više ne zalažu za slobodu mišljenja. Umesto toga, oni “propagiraju zalaganje” za slobodu mišljenja. A ima toga još. .

Ne treba brkati uzroke sa posledicama, ne bi nas sada spasio ni najbolji kodeks na svetu, i ne treba očekivati da se novinari iz gliba izvlače vukući se za sopstvene perčine. To tako ne biva. Srpsko novinarstvo je danas studija kontrasta između načina na koji najljući provladini i opozicioni mediji pokrivaju smrt studentkinje sa Filozofskog fakulteta. Samo su uloge zamenjene, pa je posle tragedije na Filozofskom Informer bio taj koji je u živom programu smrt istraživao kao "ubistvo“, utvrđivao listu političkih krivaca i pravio spiskove ljudi kojim su ruke krvave. Što je tačno ono što su N1 i drugi Šolakovi mediji godinama radili posle tragedija u Duboni, Ribnikaru i pod nadstrešnicom u Novom Sadu.

Teško nama. Ovde kod nas možeš komotno da istražuješ šta biva kad se organizam okrene protiv sebe i počne da jede sopstvenu supstancu. Ili kad riba ribi počne da grize rep.