Kolumna "Politika kao sudbina": Srbi i Tramp

Eto ti sad tvog Trampa! Naš svet je u Novoj godini naizmence zgađen, razočaran i rezigniran američkim predsednikom. Što je sasvim razumljivo, pomalo i dirljivo, a za nacionalni karakter pohvalno.

Ali i kao poručeno za utvrđivanje gradiva o Trampu i Srbima.

Za Srbe je najvažnije ono što su o Donaldu Trampu saznali još 2016. godine: da planira da popravi odnose sa Rusijom kako jednog dana ne bi morao istovremeno da ratuje i protiv Rusije i protiv Kine.

I stvarno, kad se pre deset godina uselio u Belu kuću, umesto da raspiruje rusofobiju i huška na rat protiv Putina, kao što su radili njegovi prethodnici, Tramp je hteo da se nagodi sa Kremljom.

Tu se za Srbe, na koje je Zapad uvek podozrivo gledao kao potajne "male Ruse", otvorio mali, uzani prolaz da se sklone od geopolitičkog zla. 

Malo li je?

I evo nas i dalje na istom mestu, jer ništa što je Tramp u Novoj godini uradio, u Venecueli, Danskoj ili Iranu, ne menja ovu elementarnu činjenicu i na njoj zasnovanu geopolitičku računicu.

Trampov glavni rival je i dalje Kina, ni tu se ništa nije promenilo. Ali dok planira obračun sa svojim glavnim rivalom, Kinom, Tramp i u drugom mandatu nastoji da se prvo izmiri sa Rusijom. Ne zato što voli Ruse ili što ga Putin drži u šaci, već što na taj način želi Rusiju makar malo da odlepi, odvoji od Kine. Jer ne bi da jednog dana mora da ratuje i protiv Rusije i protiv Kine, tj. njihove kombinovane nuklearne sile, jer bi to bio sukob koji ni Amerika ne bi nadživela.

To nije nova američka politika, to je stara američka politika koju su vodili još Ričard Nikson i Henri Kisindžer i zove se politikom "trijangulacije". Tu je reč o svojevrsnom izvrtanju trougla Amerika-Rusija-Kina. Nikson je odvajao Kinu od Sovjetskog Saveza ne bi li oslabio svog tada najopasnijeg, sovjetskog rivala; Tramp bi sada da odlepi Rusiju od Kine, jer je ova druga novovekovni najopasniji američki rival. Zato je američki predsednik Putinu prostirao crveni tepih na Aljasci: brine ga to što su se, u Bajdenovo vreme, Moskva i Peking zbog Ukrajine dodatno zbližile u odnosu na Trampov prvi mandat.

Zato Tramp toliko jadikuje da rata u Ukrajini ne bi ni bilo da je on 2022. bio u Beloj kući. Ne zato što je Tramp protiv rata: Tramp je samo protiv onog rata koji kvari njegove ratne planove.

Računica je strateška ali prosta i Srbi su je lako savladali, i ovde i u Americi, većina sasvim intuitivno i bez ikakvog uvida u analize spoljnopolitičkih eksperata.

Zato više i ne vredi traćiti vreme na onu domaću kritiku Trampa koja ga vidi kao rušitelja svega što je u Americi bilo dobro i što smo kod nje voleli. On jeste razbijač, ali zašto bismo mi plakali nad onim što je u Americi razbio? Nije Tramp ubio američki unipolarni trenutak, nije on dokrajčio ono zlatno doba kad je Amerika, posle pobede u Hladnom ratu, dočekala svoj "unipolarni trenutak" koji je trajao duže od dve decenije. 

Njegovo useljenje u Belu kuću se samo podudarilo sa trežnjenjem američke nacije od gubitka statusa jedine svetske velesile. Jer Trampa su na vlast dovele katastrofalne odluke njenih ranijih stanara, na vlast su ga doveli "večiti ratovi" koje je Amerika vodila na vrhuncu svoje neobuzdane moći i koji su joj se razbili o glavu.

Jer valjda bi samo pijani milijarder onako prepravljao planetu i silom izvozio demokratiju, dok nije bilo druge sile da mu pokvari planove. Dok se Rusija nije vratila, a Kina postala svetsko ekonomsko čudo.

Gde su za to vreme bili Srbi?

Srbi su narod koje je američki "unipolarni trenutak" užasno koštao. I dok lideri malih država imaju samo jedan zadatak, da izbegnu osvetoljubivost svetskih moćnika, geografija im nekada jednostavno ne ide na ruku. Kažu da je sovjetski Politbiro 1939. sa nevericom i šokom reagovao na Staljinovu iznenadnu najavu da će napasti Finsku, na šta je lider SSSR-a odbrusio "Nisam ja kriv zbog geografije". Drugi svetski rat tek što je počinjao, a Lenjingrad je bio samo 32 kilometra udaljen od granice SSSR-a, dakle izuzetno ranjiv. Granicu je pomerio na štetu Finske.

Srbima ruska granica nije toliko blizu, ali nije ni toliko daleko da ih ne bi zanimalo rivalstvo velikih sila. A rat u Ukrajini nam je prolaz učinio još užim i tešnjim.

Ali za nas danas nije manje važno ni to što je Tramp, razbijajući po Americi i svetu koji smatra američkim dvorištem, upokojio zabludu o plemenitim namerama razbijača. Sahranio je mit o benignoj Americi i malignoj Rusiji i Kini. Ubio je iluziju da Amerikanci spaljuju vijetnamska sela da bi ih "spasili" od vijetnamskih gerilaca. (Nedavno je, uzgred, umro Piter Arnet, novinar koji je izveštavajući sa vijetnamskog ratišta zabeležio besmrtnu izjavu američkog oficira "Morali smo da spalimo selo da bi ga spasili", pa njegov identitet, koji je Arnet do groba čuvao, nikada nećemo saznati.)

Tramp je izvrnuo geopolitički trougao i radikalno promenio američku retoriku tako što se više ne poziva na plemenite namere uvođenja demokratije i ljudskih prava, već isključivo na silu i američke nacionalne interese. Sto puta je do sada Amerika vršila invazije i menjala režime, ali nikad sa ovako otvorenom imperijalnom retorikom. No invazije i promene režima se nikada nisu ni izvodile zbog ljudskih prava i slobodnih izbora, jer bi i Saudijska Arabija onda morala na listu prioriteta za rušenje režima. No sad kad je Bela kuća prestala da navodi te lažne izgovore, čuju se krici do neba. Priča o američkim dobrim namerama je najvažnija profesionalnim apologetama američke politike: da, izazvali su smrt i razaranja, ali su im barem namere bile dobre...

Srbi su među takvima retki, i generalno nemaju nikakvog razloga da oplakuju to što je autorima tog lažnog narativa život postao teži. Zato je među Srbima manje američkih "korisnih idiota" nego u našem i širem geopolitičkom komšiluku. Velika većina Srba ni do sada nije verovala u te bajke.

Zato sada i ne moramo da se tešimo da je Tramp običan "akcident", greška istorije. I da se, poput Danaca i Nemaca, duboko nadamo da će tu "fabričku grešku" Amerikanci sami za tri godine ispraviti.  

No najgori su ipak oni koje je sudbina Danske potresla više nego sudbina Venecuele. I koji zaista misle da nije pravedno da se Dancima radi ono što su Danci odobravali kada je rađeno drugima – Srbima, na primer.

Ima li ko da ume da čita i piše, da zaista veruje da bi američki napad na Iran bio za dobrobit Irana? Postoji ona dosetka o posebnom mestu u paklu, koje javno mnjenje uvek unapred "rezerviše" za trenutnog ideološkog ili političkog protivnika.

E, ja to mesto rezervišem za one koji danas priželjkuju da se iranski režim uguši u krvi svojih građana.