Kolumna "Politika kao sudbina": Najvoljeniji i najomraženiji

Godina na izmaku nekim je političarima bila majka, a nekim maćeha. Ali ima li državnika prema kome je 2025. bila bolja nego prema belgijskom predsedniku vlade?

Za moj groš, nema.

Nemci koje je razbesneo kažu da je "ratoborni" Bart De Vever prošle nedelje sam samcijat,  samoručno "porazio Evropsku uniju". Ili to barem kaže Politico.eu Aksela Springera, portal koji urednici srpskih medija svakog jutra otvaraju da izmere političku temperaturu u Briselu. Pizma portala da se objasniti time što je nemački kancelar Fridrih Merc svim silama hteo da Evropski savet donese istorijsku odluku o konfiskaciji ruske imovine kojom bi Unija dalje finansirala ukrajinski ratni napor, ali ni Merc, ni Ursula fon der Lajen, ni još dvadesetak šefova država koji su se sa njima u svemu slagali, nisu uspeli da slome De Vevera.

Ma šta slome, nisu uspeli ni za milimetar da ga pomere. Na kraju šesnaestočasovnog evropskog samita on je ispao taj koji je postigao sve što je zacrtao, Ursula i Fridrih nisu uspeli da ga izoluju. Da bi na kraju, uz Viktora Orbana i Roberta Fica, pridobio i Đorđu Meloni i Emanuela Makrona. Pa je konačna odluka o Planu B za Ukrajinu još i jednoglasno donesena, što znači da se svi prave da su zadovoljni, ali niko nije tako zadovoljan kao De Vever. 

I to nakon što je javno priznao da mu je Moskva i lično zapretila odmazdom ukoliko otuđi silne ruske milijarde trenutno zarobljene u belgijskoj finansijskoj kompaniji Juroklir. "Rekli su mi da ćemo i Belgija i ja zauvek trpeti posledice takve odluke", obavestio je građane i dodao: "A zauvek traje dugo...".

Izgleda da su se i poslovično zavađeni Flamanci i Valonci u Belgiji složili da bi zauvek predugo trajalo, jer je De Vever na sednicu Evropskog saveta 18. decembra u Briselu došao sa dvotrećinskom podrškom svog obično veoma polarizovanog građanstva. 

Što nije malo reći, ko zna da premijer Belgije, elokventni i duhoviti Bart de Vever, po zanimanju istoričar, važi za prvog separatistu Belgije, jednako omiljenog koliko i omraženog. Kada je pre 20 godina stao na čelo male flamanske nacionalističke stranke koju i danas predvodi, imala je jednog poslanika, da bi pod njegovim vođstvom postala vodeća politička sila u državi. Flamanski nacionalista je poslednjih meseci kao nekim čudom, zahvaljujući tome što odoleva pritisku Nemačke i Evropske komisije, počeo da dobija stojeće ovacije posle obraćanja frankofonskom delu nacije. A Belgija je, ne treba zaboraviti, više od države domaćina evropskih ustanova, nju svi vide kao Uniju u malom, teritoriju na kojoj je bogatiji, germanski sever iritiran što mora da pomaže siromašnijoj zajednici na jugu. Ako Belgija ne može da savlada svoje unutrašnje podele, ide ta logika, kakve su šanse da to Evropskoj uniji pođe za rukom? Tamo je nekad znalo da prođe i po 400 dana posle izbora pre nego što se skrpi belgijska vlada.

Tu istu Belgiju je, dakle, oko goruće ukrajinske teme ove godine ujedinio njen prvi i najvažniji separatista, koji na čelu države nije ni punih godinu dana, a na prvoj vojnoj paradi, na kojoj je ove godine stajao uz belgijskog kralja, ni na čikanje novinara nije hteo da izgovori "Živela Belgija".

Je li onda ovo priča o Belgiji, državi koja kod nas malo koga interesuje? Priča o nadrealnom političaru nadrealne države, ujedno i najomiljenijem i najomraženijem, dva-u-jedan lideru? Koji u političkom bagažu ima i da je pre dvadeset godina na jug zemlje, u Valoniju, odvezao konvoj kamiona prepunih lažnog novca, kao sarkastičan komentar što Flandrija u budžet koji deli sa siromašnijom Valonijom upumpava nesrazmerno velike pare. Priča o čoveku koji se u belgijsku nacionalnu politiku probio jer je svojevremeno spektakularno pobedio na izborima za gradonačelnika Antverpena. I koga već uveliko porede sa Magritom, valjda najčuvenijim belgijskim umetnikom, prijateljem Andre Bretona i nadrealistom čuvenom po tome što je nacrtao lulu i ispod napisao da to nije lula, „Ceci n’est pas une pipe“ . I koji je obične predmete crtao u neobičnim kontekstima, pomalo nalik De Veveru koji nije hteo da spasava Ukrajinu tako što će da uništava Belgiju. Pa je posle trijumfa na Evropskom savetu uoči Božića uspeo da ga flamanski list proglasi "Imperatorom De Veverom", a briselski "L Soar" desničarskim liderom koji je evropskoj političkoj eliti održao "Masterklas" iz vođenja politike.

Ne, nije ovo priča o Belgiji. Ovo je priča o suverenitetu, ovo je priča za one kojim taj pojam još nešto znači, nije mrtvo slovo na papiru. Za one koji vole da znaju da se još neko, negde, za tu stvar bori. A pogotovo da se za to bori u supranacionalnoj tvorevini u koju bi Srbija jednog dana da uđe. Ako jednog dana, dabome, još bude Evropske unije u kakvu smo hteli da uđemo. Ovo je za one koji vole da mali ponekad nadjačaju velike i da najvažnijeg evropskog kancelara katkad vide i politički potučenog ili barem nadigranog. Čak i kad znaju da će imperija sigurno da uzvrati udarac.

A bilo je još. Predsednik belgijske vlade održao je još jedan čas majstorstva, ovog puta evropskim medijima. Tačnije, jednom evropskom mediju.  

Malo me je i stid koliko me razgalila njegova mala predstava za kraj velikog trijumfa. Na konferenciji za štampu pitanje mu je postavio i novinar sajta "Politiko", koji ga je u finišu bitke za otimanje milijardi zamrznutih u Jurokliru još u naslovu nazvao "Putinovim najdragocenijim pomagačem", odnosno pijunom, spavačem ("asset"). "Odgovoriću Vam, naravno", raspoloženo je rekao De Vever  i nastavio: "Posao je političara da zanemari emocije, čak i kad su te emocije bes, osveta, a možda i nasilje" (smeh).

Na kraju odgovora je dodao, kratko, veselo i ubitačno:  A sada moram da idem na svoju daču u Sankt Peterburgu. Tamo mi je Depardje prvi komšija, tu je i Asad. Možda me i tamo izaberu za gradonačelnika. To bi vam za naslov dobro došlo.