Aleksandar Đurđev o Petreusovom govoru u Londonu: I Srbiji potreban autohtoni Dom lordova
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev ocenio je da predavanje generala Dejvida Petreusa, održano 1. septembra u britanskom Domu lordova, ne treba čitati kao još jedno izlaganje o Ukrajini, NATO-u, dronovima i veštačkoj inteligenciji.
"U ozbiljnoj politici nikada nije važno samo šta je rečeno. Ponekad su od same poruke mnogo važniji čovek koji je izgovara, mesto sa kojeg je izgovara, ljudi kojima je namenjena i istorijski trenutak u kojem se saopštava", rekao je Đurđev.
Prema njegovim rečima, pravi značaj nastupa vidi se tek kada se postave četiri pitanja.
"Ako želimo da razumemo njegov stvarni značaj, moramo postaviti četiri pitanja: zašto baš Petreus, zašto baš London, zašto baš Dom lordova i zašto baš sada? Tek kada ta četiri pitanja spojimo, dobijamo sliku mnogo veću od jednog predavanja o budućnosti ratovanja. Dobijamo uvid u način na koji jedan važan deo angloameričke strateške elite razmišlja o svetu koji dolazi i, možda još važnije, kako velike države organizuju sopstveno razmišljanje o budućnosti", kaže Đurđev.
On ističe da izbor govornika nije slučajan.
"Petreus za takvu poruku nije slučajno izabran. On nije profesor koji rat poznaje samo iz literature, niti penzionisani oficir koji je čitavu karijeru proveo u štabovima. General sa četiri zvezdice, komandant američkih i koalicionih snaga u Iraku i Avganistanu, nekadašnji komandant Centralne komande Sjedinjenih Država i direktor CIA pripada veoma uskom krugu ljudi koji su tokom jedne karijere mogli da vide kako izgleda rat na zemlji, kako funkcioniše ogromna vojna organizacija, kako se prikupljaju i analiziraju obaveštajni podaci i kako se na najvišem nivou donose odluke koje potom menjaju sudbine čitavih država", objašnjava.
Đurđev dodaje da stavove takvog čoveka nije nužno prihvatiti, ali da ih nije odgovorno ignorisati.
Povezane vesti
"Zato njegove stavove ne moramo da prihvatimo, pogotovo ne iz srpske perspektive, iz koje postoji dovoljno istorijskog iskustva da prema politici NATO-a budemo oprezni, ali bi bilo neodgovorno da ne slušamo šta takav čovek govori o načinu na koji se njegov svet priprema za budućnost", rekao je.
Posebnu pažnju posvećuje mestu predavanja.
"Još je zanimljivije gde je Petreus govorio. Da bismo razumeli težinu tog izbora, moramo razumeti šta Dom lordova zapravo predstavlja. Njegovi koreni sežu duboko u engleski srednji vek, kada su monarsi oko sebe okupljali najmoćnije plemiće i crkvene velikodostojnike radi savetovanja o ratu, porezima, zakonima i poslovima Krune", navodi Đurđev.
On podseća na razvoj britanskog parlamenta i na reforme Gornjeg doma.
"Iz tih savetodavnih tela postepeno se razvija parlament, a tokom XIV veka sve jasnije se izdvajaju dva njegova dela — ono što će postati Dom komuna i ono što će postati Dom lordova. Gornji dom je vekovima bio mesto nasledne aristokratije i najviših velikodostojnika Crkve Engleske, ali je kroz dug niz reformi postepeno promenio i svoj sastav i političku ulogu. Life Peerages Act iz 1958. otvorio je put savremenom sistemu doživotnih perova, reformom iz 1999. ogromna većina naslednih perova izgubila je automatsko pravo na mesto, a 2026. okončano je i preostalo pravo naslednih perova da sede i glasaju samo na osnovu nasleđene titule", kaže.
Današnji Dom lordova, prema njemu, nije viktorijanska slika aristokratije.
"Današnji Dom lordova zato nije onaj isti dom aristokratskih porodica koji postoji u našoj predstavi o viktorijanskoj Britaniji. Ogromnu većinu današnjih članova čine doživotni perovi, a tu su i visoki velikodostojnici Crkve Engleske. Doživotni per ne ostavlja svoje mesto sinu ili ćerki i njegova titula ne daje nasledno političko pravo", primećuje Đurđev.
Povezane vesti
Objašnjava i kako se članovi imenuju.
"Formalno imenovanje vrši monarh, dok kandidati dolaze različitim putevima. Značajan broj potiče iz političkih nominacija, dok nezavisna House of Lords Appointments Commission preporučuje nestranačke članove i ima ulogu u proveri podobnosti nominovanih kandidata. Zbog toga se danas u istoj instituciji mogu naći nekadašnji ministri i parlamentarci, diplomate, vrhunski pravnici, naučnici i univerzitetski profesori, ljudi sa iskustvom iz privrede, javnih službi, kulture, zdravstva i drugih oblasti. Posebno su zanimljivi takozvani crossbenchers, nezavisni članovi koji ne pripadaju ni vladajućoj ni opozicionoj partiji", rekao je.
Upravo ta mešavina, smatra, čini instituciju više od drugog doma parlamenta.
"Upravo ta mešavina političkog i stručnog iskustva čini Dom lordova institucijom koja se ne može razumeti samo kao drugi dom parlamenta. Naravno, njegov neizabrani karakter predmet je ozbiljnih i sasvim legitimnih rasprava u samoj Britaniji. Dom lordova nije model koji bi Srbija trebalo mehanički da kopira, niti je svaki njegov član nekakav neprikosnoveni državni mudrac. Ali postoji jedna osobina te institucije koja zaslužuje našu pažnju: ona omogućava da ogromna količina iskustva ne nestane iz državnog života onog trenutka kada nekome prestane ministarski, diplomatski, vojni, naučni ili drugi mandat", kaže Đurđev.
On poredi Donji i Gornji dom.
"U Donjem domu poslanik zavisi od izbora, stranke i raspoloženja birača. Vlada može pasti, ministar može biti smenjen, politička većina može nestati na jednim izborima. Doživotni član Gornjeg doma ostaje deo institucije i nakon tih promena. Tako se u jednom prostoru mogu susresti ljudi čije iskustvo obuhvata različite vlade i različite istorijske periode. U tome se nalazi jedan od mehanizama britanskog institucionalnog pamćenja", objašnjava.
Zato, ističe, predavanje o budućnosti ratovanja ima težinu baš pred takvom publikom.
"Kada to razumemo, postaje mnogo jasnije zašto predavanje o budućnosti ratovanja ima posebnu težinu upravo pred takvom publikom. Petreusova teza nije bila da Britanija treba jednostavno da kupi više dronova, raketa ili kompjutera. Njegova centralna poruka odnosi se na potrebu sveobuhvatne transformacije vojnih institucija. A institucije ne menjaju samo generali. Za to su potrebni politika, zakonodavstvo, budžet, industrija, nauka, univerziteti, kadrovska politika, obaveštajni sistem i sposobnost čitave države da prihvati novu koncepciju ratovanja", rekao je.
Poruka, prema njemu, nije upućena samo vojsci.
"Zato je logično da se o takvoj temi ne govori samo u kasarni ili na vojnoj akademiji. Ako govorite o promeni načina na koji će jedna država voditi ratove u narednim decenijama, onda zapravo više ne govorite samo vojsci — govorite državi. A Dom lordova je jedno od retkih mesta gde se takva poruka istovremeno susreće sa političkim, diplomatskim, pravnim, naučnim, privrednim i institucionalnim iskustvom", kaže.
Ni izbor Londona, dodaje, nije slučajan.
"Ni London, naravno, nije slučajan. Britanija je izgubila imperiju, ali nikada nije prihvatila da zbog toga mora izgubiti i globalni uticaj. Ostali su nuklearno oružje, stalno mesto u Savetu bezbednosti UN, Siti kao jedan od velikih svetskih finansijskih centara, globalna diplomatska mreža, snažne oružane snage i, iznad svega, obaveštajni sistem i poseban odnos sa Sjedinjenim Američkim Državama", navodi Đurđev.
Posebno izdvaja Petreusove reči o obaveštajnoj saradnji.
"Upravo je Petreus u svom predavanju govorio o tom special relationship, a kao bivši direktor CIA posebno je naglasio koliko je tokom službe naučio da ceni izuzetan odnos CIA i NSA sa britanskim MI6, MI5 i GCHQ. To je jedna od najvažnijih rečenica čitavog nastupa, jer nam pokazuje šta veliki sistemi podrazumevaju pod savezništvom. To nisu samo fotografije predsednika i premijera, zajedničke deklaracije i povremeni samiti. Ispod javne politike postoji duboka infrastruktura moći koju čine službe, vojne komande, zajednički sistemi, razmena informacija, tehnologija, industrija, finansije, univerziteti i generacije ljudi koji govore istim strateškim jezikom. Vlade se smenjuju, ali ta infrastruktura ostaje", rekao je.
Đurđev potom ukazuje na Petreusovo podsećanje na Vilijama Donovana.
"Zato nije bez značaja ni Petreusovo podsećanje na Vilijama ’Divljeg Bila’ Donovana, osnivača OSS-a, američke ratne obaveštajne organizacije koja je bila preteča CIA. Govoreći o profilu ljudi kakve je Donovan tražio, Petreus je upotrebio upečatljivu formulaciju: ’PhDs that can win bar fights’ — ’doktori nauka koji umeju da pobede u kafanskoj tuči’. Iza namerno grube američke dosetke nalazi se ozbiljna filozofija kadrovske politike", kaže.
Tu formulu tumači kao spoj znanja i odlučnosti.
"Donovanu nisu bili potrebni samo akademski briljantni ljudi koji ne umeju da donesu odluku kada se svet oko njih raspada, niti samo hrabri operativci bez širine znanja. Tražio je ljude koji spajaju intelekt i akciju, obrazovanje i odlučnost, sposobnost analize i sposobnost delovanja. Petreus vraća tu formulu upravo u trenutku kada govori o ratu u kojem će znanje, tehnologija i brzina prilagođavanja postajati sve važniji. To nam govori da ni u dobu veštačke inteligencije čovek ne postaje manje važan. Naprotiv, još važniji postaje čovek koji ume da postavi pravo pitanje, prepozna promenu i natera veliki sistem da se promeni pre protivnika", objašnjava Đurđev.
Na pitanje zašto se sve to dešava baš sada, odgovara da je period posle Hladnog rata završen.
"A zašto sve to baš sada? Zato što je period posle Hladnog rata završen. Evropa ponovo ima veliki rat koji traje godinama. Rat u Ukrajini vratio je u središte pažnje stvari za koje je veliki deo Evrope verovao da pripadaju prošlosti — masovnu upotrebu artiljerije, ogromnu potrošnju municije, utvrđivanje, mobilizaciju, industrijsku proizvodnju i sposobnost države da godinama izdržava vojni napor. Istovremeno je doneo nešto potpuno novo. Jeftini bespilotni sistemi uništavaju ili onesposobljavaju višestruko skuplju tehniku, komercijalne tehnologije prelaze na bojište neverovatnom brzinom, elektronsko ratovanje neprekidno menja uslove upotrebe bespilotnih sistema, a veštačka inteligencija otvara mogućnosti koje tek počinjemo da razumemo", rekao je.
Taj sukob, dodaje, odvija se u širem globalnom kontekstu.
"Veliki sukob u Evropi odvija se istovremeno sa američko-kineskim nadmetanjem, krizama na Bliskom istoku, borbom za energetske i trgovinske pravce i najbržom tehnološkom revolucijom u poslednjih nekoliko generacija. Petreus zato govori o Ukrajini kao mestu na kojem se ubrzano uče lekcije o ratu XXI veka. Ali najvažnija od tih lekcija nije da će tenk nestati ili da će dron zameniti sve drugo oružje. Najvažnija lekcija je brzina prilagođavanja", kaže.
Tu brzinu opisuje kao ciklus meren mesecima, a ne godinama.
"Jedna strana uvede novo sredstvo, druga razvije protivmeru; prva promeni frekvenciju, softver, taktiku ili način navođenja, druga ponovo odgovori. Ciklus koji je nekada mogao trajati godinama sada se u pojedinim oblastima meri mesecima ili nedeljama. U takvom ratu više nije dovoljno imati najbolje oružje na dan kada sukob počne. Potreban je sistem koji će tokom sukoba učiti brže od protivničkog sistema. Zato je Petreusova poruka institucionalna, a ne samo tehnološka. Ako vam za uvođenje novog sredstva treba pet godina, a protivnik svoje menja svakih pet meseci, onda ni najveći vojni budžet ne garantuje prednost. U ratovima koji dolaze brzina učenja i prilagođavanja postaje jedan od najvažnijih oblika nacionalne moći", rekao je Đurđev.
Zato, smatra, treba ozbiljno čitati i poziv Britaniji da predvodi transformaciju NATO-a.
"Upravo zato treba ozbiljno čitati njegov poziv Britaniji da pomogne u predvođenju transformacije NATO-a. Amerikanac u Londonu, pred jednom od najstarijih britanskih institucija, govori o angloameričkom specijalnom odnosu i mogućnosti da Britanija ponovo odigra ulogu veću od svoje geografske i demografske veličine. Ne treba iz toga konstruisati zaveru kada je geopolitika dovoljno objašnjenje. Velike sile rade ono što su oduvek radile — proučavaju promene, izvlače pouke iz tuđih i sopstvenih ratova, pripremaju kadrove, menjaju institucije i pokušavaju da međunarodni poredak oblikuju tako da što duže odgovara njihovim interesima", kaže.
Za Srbiju je, prema njemu, ključno nešto drugo.
"Ono što je za Srbiju važno jeste činjenica da se u Londonu ne raspravlja samo o tome šta će se sutra dogoditi u Ukrajini. Raspravlja se o tome kako treba da izgledaju institucije sposobne za ratove koji još nisu počeli. Tu dolazimo do najvažnijeg pitanja koje Petreusov nastup postavlja Srbiji. Ne da li smo za Petreusa ili protiv njega, za NATO ili protiv NATO-a, već gde mi vodimo razgovore o Srbiji 2035, 2040. i 2050. godine?“, pita Đurđev.
Nastavlja nizom pitanja o institucionalnom pamćenju.
"Gde za istim stolom sede naši najiskusniji generali, diplomate, obaveštajni profesionalci, akademici, naučnici, inženjeri, privrednici, ljudi iz energetike, poljoprivrede, tehnologije i kulture i razgovaraju ne o sledećim izborima, nego o sledećoj generaciji? Koja srpska institucija obezbeđuje da iskustvo čoveka koji je trideset ili četrdeset godina sticao znanje u službi države ne nestane onog dana kada ode u penziju ili kada se promeni vlast? Gde čuvamo institucionalno pamćenje i ko je zadužen da današnje iskustvo pretvori u strategiju za decenije koje dolaze?", rekao je.
Srbija je, tvrdi, tu cenu već plaćala.
"Srbija je kroz svoju modernu istoriju previše puta plaćala cenu nedostatka takvog kontinuiteta. Sa smenom dinastija, režima i vlada suviše često smo počinjali ispočetka. Novi su poništavali stare, kadrovi su odlazili zajedno sa političarima koji su ih postavili, a iskustvo stečeno ogromnim državnim novcem i ponekad ogromnim nacionalnim žrtvama gubilo se umesto da postane vlasništvo države. Velike sile sebi ne dozvoljavaju takav luksuz. One svoje iskustvo institucionalizuju", kaže.
Zato predlaže raspravu o srpskoj verziji takve institucije.
"Upravo zato mislim da je vreme da Srbija otvori ozbiljnu raspravu o nečemu što na prvi pogled može zvučati neobično — da je Srbiji potrebna sopstvena, autohtona verzija Doma lordova. Naravno, Srbiji nije potrebna kopija britanske aristokratije, nasledne titule, perike, ceremonijal ili presađivanje tuđeg ustavnog sistema na naše tlo. Nama je potrebna srpska institucija nastala iz naše tradicije i naših potreba, svojevrsni Dom državne i nacionalne sabornosti, koji bi, pored Narodne skupštine kao neposrednog izraza demokratske volje građana, okupljao ljude čiji autoritet ne proizlazi iz aktuelne partijske funkcije, nego iz životnog dela", rekao je Đurđev.
Takav dom, ističe, ne bi smeo da bude klub privilegovanih.
"To ne bi smeo da bude dom privilegovanih, već dom zaslužnih; ne mesto na koje se dolazi po naslednom pravu, nego institucija u koju se ulazi dokazanim znanjem, iskustvom, stvaralaštvom i službom državi i narodu. Njegov zadatak ne bi bio da zameni Narodnu skupštinu ili Vladu, već da obezbedi ono što dnevna politika teško može da obezbedi — kontinuitet, dugoročno mišljenje i institucionalno pamćenje", kaže.
U njemu bi, prema strogim kriterijumima, trebalo da budu zastupljeni različiti stubovi nacionalnog života.
"U takvom srpskom domu morali bi, prema strogim i unapred poznatim kriterijumima, biti zastupljeni najvažniji staleži i stubovi nacionalnog života. Tu bi mesto imali dokazani državnici i diplomate, penzionisani generali i ljudi sa najvišim iskustvom u sistemu nacionalne bezbednosti, akademici, naučnici i univerzitetski profesori, lekari i inženjeri, privrednici koji su nešto stvorili, a ne samo stekli, predstavnici poljoprivrede i srpskog sela, kulture i umetnosti, istaknuti sportisti i ljudi čije je životno delo prepoznatljivo kao nacionalna vrednost. Trebalo bi naći odgovarajući način da u njemu bude prisutno i duhovno i istorijsko iskustvo srpskog naroda, uz puno poštovanje ustavnog poretka Srbije, njenog sekularnog karaktera i ravnopravnosti svih građana", rekao je.
Kriterijum ulaska, dodaje, ne bi smeo da bude stranačka pripadnost.
"Kriterijum za ulazak ne bi smeo biti ’čiji si’, već šta znaš, šta si stvorio, šta si učinio za svoju zemlju i šta tvoje iskustvo može da ostavi generacijama koje dolaze", kaže Đurđev.
Posebno mesto, smatra, mora da ima i srpski narod van granica Srbije.
"Posebno mesto u takvoj instituciji morao bi da ima i srpski narod izvan granica Srbije. Nacionalni potencijal Srbije ne završava se na administrativnim granicama Republike. Srbi u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i drugim zemljama regiona, kao i ogromno srpsko rasejanje u Evropi, Americi, Rusiji, Australiji i širom sveta, poseduju znanje, kapital, profesionalno iskustvo, naučne i poslovne veze koje Srbija suviše malo koristi. Autentični srpski Dom državne i nacionalne sabornosti mogao bi da bude jedan od načina da najsposobniji ljudi srpskog naroda širom sveta budu trajno povezani sa maticom, na način koji poštuje ustavni poredak Srbije, kao i zakone i obaveze država u kojima žive. Narod koji ima milione svojih ljudi rasutih širom sveta, a nema institucionalni mehanizam da njihovo znanje poveže sa nacionalnim interesom, dobrovoljno se odriče dela sopstvene snage", rekao je.
Takva institucija ne bi se bavila dnevnom politikom.
"Takav dom ne bi trebalo da se bavi dnevnim stranačkim sukobima. Naprotiv, njegov smisao bio bi upravo u pitanjima koja traju duže od jedne vlade — nacionalna bezbednost, vojna neutralnost, Kosovo i Metohija, očuvanje Dejtonskog sporazuma i položaj Republike Srpske, položaj srpskog naroda u regionu, demografija, energetska i prehrambena sigurnost, obrazovanje, veštačka inteligencija, odbrambena industrija, kritična infrastruktura, kulturni identitet i mesto Srbije u svetu", kaže.
Strategija do 2050. godine, dodaje, zahteva različita iskustva za istim stolom.
"Kada bi Srbija pravila strategiju do 2050. godine, za istim stolom trebalo bi da sede čovek koji zna šta znači komandovati vojskom, čovek koji je vodio teške diplomatske pregovore, naučnik koji razume tehnologiju budućnosti, privrednik koji zna kako se gradi fabrika, poljoprivrednik koji zna šta znači prehraniti zemlju i predstavnik našeg naroda koji je decenijama gradio veze u nekom od velikih svetskih centara", rekao je Đurđev.
Tu spaja dve Petreusove poruke.
"Tu se konačno spajaju dve naizgled različite Petreusove poruke — Donovanovi ’doktori nauka koji umeju da pobede u kafanskoj tuči’ i brzina prilagođavanja kao jedna od presudnih sposobnosti države u novom dobu. Institucije same po sebi ne misle, ne uče i ne prilagođavaju se — to rade ljudi. Ali ni najsposobniji ljudi ne mogu mnogo ako država nema institucije koje njihovo znanje sabiraju, čuvaju i pretvaraju u strategiju. Donovanova formula govori kakvi su ljudi potrebni državi; Petreusova lekcija o prilagođavanju govori šta ti ljudi moraju da umeju, a Dom lordova pokazuje jedan od načina na koji se njihovo iskustvo zadržava u službi države", kaže.
Najveću pouku vidi i u samom prizoru predavanja.
"To nas vraća Petreusu i Londonu. Najveća lekcija njegovog predavanja možda uopšte nije sadržana samo u rečenicama koje je izgovorio, nego i u prizoru koji smo gledali — bivši direktor CIA i jedan od najpoznatijih američkih generala dolazi u instituciju staru vekovima da ljudima koji nose akumulirano političko, diplomatsko, naučno i društveno iskustvo Britanije govori o ratovima koji tek dolaze. Prošlost, sadašnjost i budućnost države nalaze se u istoj prostoriji. Upravo je to ono što ozbiljne države umeju da urade — da prošlost ne pretvore u muzej, nego u resurs za budućnost", rekao je.
Srbija se, prema njemu, neće zaštititi nagađanjem ko će pobediti u sukobima velikih sila.
"Srbija se u vremenu koje dolazi neće zaštititi tako što će pogoditi ko će pobediti u svakom sukobu velikih sila i onda potrčati pobedniku. Naš nacionalni interes je da sačuvamo sposobnost samostalnog odlučivanja, vojnu neutralnost potkrepljenu stvarnom vojnom snagom, sopstvenu odbrambenu i tehnološku bazu, energetsku i prehrambenu bezbednost, obaveštajne i kontraobaveštajne sposobnosti i diplomatsku slobodu da razgovaramo sa svim velikim centrima moći. Srbija mora da štiti svoj ustavni i državni integritet kada je reč o Kosovu i Metohiji, da podržava očuvanje Dejtonskog sporazuma i ustavnog položaja Republike Srpske, da vodi računa o pravima i položaju Srba u regionu i da istovremeno izbegne da postane instrument bilo Istoka bilo Zapada u njihovom međusobnom nadmetanju", kaže Đurđev.
Upozorava da neutralnost bez sposobnosti ostaje samo deklaracija.
"Vojna neutralnost bez sposobnosti da je branimo bila bi samo deklaracija; suverenitet bez sopstvenog znanja postao bi samo formalnost. Ali za sve to nam, pored oružja, novca i diplomatije, treba nešto što se ne može kupiti ni u Moskvi, ni u Pekingu, ni u Vašingtonu, ni u Briselu — srpska nacionalna i državna pamet organizovana u instituciju", rekao je.
Potrebno je, ističe, mesto duže od jednog mandata.
"Potrebno nam je mesto na kojem će iskustvo jedne generacije postajati znanje sledeće, gde će državna strategija trajati duže od jednog izbornog ciklusa i gde će najbolji koje srpski narod ima moći da razgovaraju o nacionalnim pitanjima bez obaveze da sutra osvoje jedan procenat više na izborima. Važno je načelo da državu ne čine samo oni koji su trenutno na vlasti. Državu čine generacije", kaže.
Zato postavlja pitanje pred kim Srbija danas govori o 2050. godini.
"Kada Britanci pred ljude koji predstavljaju akumulirano iskustvo njihove države dovedu čoveka poput Petreusa da im govori o svetu 2035. i 2040. godine, onda bi Srbija morala sebi da postavi jednostavno pitanje — pred kim mi danas govorimo o Srbiji 2050. godine i ko će se starati da znanje koje danas imamo ne nestane sa ljudima koji ga nose? Odgovor ne sme biti jedna stranka, jedna vlada, jedan predsednik, jedan ministar ili jedna generacija. Odgovor moraju biti najbolji koje Srbija i srpski narod imaju", rekao je Đurđev.
Petreusov govor, zaključuje, ne treba da bude uputstvo za ulazak u tuđu strategiju.
"Petreusov govor u Domu lordova zato ne treba da nam bude uputstvo kako da postanemo deo angloameričke strategije. Treba da nam bude povod da konačno izgradimo sopstvenu. Velike sile već razmišljaju o institucijama, tehnologijama, ljudima i ratovima narednih decenija. Srbija nema luksuz da o budućnosti počne da razmišlja tek kada ta budućnost stigne na njena vrata", kaže.
Na kraju ponavlja da Srbiji nije potreban britanski model, već sopstveni odgovor.
"Ako želimo državu koja će znati šta hoće i onda kada se oko nje promeni čitav svet, Srbiji je potrebno mesto na kojem će njeni najbolji ljudi misliti dalje od jednog mandata, jedne krize i jedne generacije. Ne treba nam britanski Dom lordova. Treba nam njegov srpski, autohtoni odgovor — dom znanja, zasluga, iskustva, državne i nacionalne sabornosti, u kojem će se sabirati najbolje što srpski narod ima kako bi se čuvalo ono najvažnije što ima: svoja država, svoja sloboda i pravo da sam odlučuje o svojoj budućnosti", zaključio je Đurđev.
Komentari (0)